Златко Богатиновски

Вест да је Бугарска послала оклопна возила на четири гранична прелаза с Македонијом како би помогла пограничној полицији у случају прилива избеглица, што је саопштило Министарство одбране Бугарске, је после много месеци увукло у жижу приче о мигрантима на Балкану и наше источне суседе.

После Грчке, Македоније и Србије, ето и Бугарске на тапету. Шта се дешава у Грчкој са мигрантима знамо. Такође и у Македонији. Ваљда знамо и шта се дешава са мигрантима у Србији. Али Бугарске у вестимо о кретању миграната ка Европи и није нешто било.

Е онда је, наизглед изненада, стигла вест да је Министарство одбране Бугарске укључило неколико војних возила и мали број војника, 25, за испомоћ пограничној полицији на бугарско-македонским граничним прелазима, с тим да се њихов број може повећати ако буде било потребно.

Бугарска је, иако је као и Грчка чланица ЕУ, до сада била поштеђена таласа избеглица који су из Турске прелазили само у Грчку па потом у Македонију и Србију.

Зашто мигранти бирају дужи пут уласка у ЕУ из Турске ка Грчкој, Македонији и Србији, а не краћи ка Бугарској?

Очигледно због бугарског односа према њима, њихових закона и решености да сачувају територијални интегритет своје државе од навале „несрећника“ из Авганистана, Ирака, чак из северне Африке и понајвише из Сирије.

Верујући да је ризик од превеликог прилива миграната у Бугарску релативно мали, јер Бугарска, по тумачењима њених званичника „поштује процедуру регистровања (избеглица), што није случај у Грчкој, Македонији и Србији“, за разлику од наведених балканских комшија, бугарска држава делује – превентивно.

Наиме, Бугарска је ангажујући механизацију своје војске, као што то сада чини Мађарска, од 2013. до 2014. године поставила ограду од бодљикаве жице дугачку 33 километра, и високу три метра, на своју јужну границу како би блокирала прилив илегалних миграната.

Као што умеју да буду поносни на све и свашта што раде, тако су бугарски званичници постали поносни на начин на који су покушали да обезбеде тај део границе са Турском која је иначе дугачка 275 километара (значи отприлике један десети део, али најугроженији што се уласка избеглица у Бугарску тиче). У прилог томе су износили податак да је пре градње „бугарског зида“ почетком 2013. Бугарска била затечена приливом 11.600 избеглица, углавном Сиријаца, што је био десет пута већи број миграната и тражилаца азила у тој земљи него пре избијања рата у Сирији.

Бодљикава жица је смањила број илегалних долазака на 300 људи месечно са 2.000 колико их је било 2013. у најсиромашнијој земљи чланици Европске уније. А у Македонију, па потом и у Србију, ових дана улази и до 3.000 миграната дневно!

Убеђени да је ограђивање јужног дела Бугарске војном бодљикавом жицом једина одбрана од таласа миграната који свакодневно пристижу из Турске, бугарска Влада је одлучила да у наредном периоду читаву границу, значи свих 275 километара, обезбеди на тај начин.

Ограда је под присмотром 24 часа дневно, а наоружани стражари стационирани су на стратешким тачкама дуж целих, сада већ 80 километара ограђене границе. Гранична полиција и из осматрачница са двогледима мотри шта се дешава у Турској. Сем тога полицајци надгледају ситуацију на ТВ мониторима који уживо прате дешавања на граници, и на непрекидној су радио-вези са својим колегама који се налазе на терену. Инфрацрвене камере које детектују покрете тела спречавају и мајке које преко ноћи покушавају да прошверцују децу у наручјима.

Бугарска је од почетка ове године примила 15.000 избеглица укључујући и Сиријце који су у земљу стигли преко Турске.

А преко Македоније и Србије је, за то исто време, до Мађарске стигло, и у њу ушло преко 100.000 миграната!!!

Сем тога, по признању самих бугарских званичника, Бугарска рутински притвара мигранте који затраже азил, константно кршећи одредбе европских и националних закона. Под изговором да немају довољно тзв. „отворених“ прихватних центара за мигранте, смештају их у затворене. Чак и децу, која, као у правим затворима, могу да се шетају два пута дневно по „затворском кругу“ до сат времена.

Ко год пређе на неки начин бугарску границу, рутински буде притворен на – најмање шест месеци! Толико отприлике траје њихова процедура провере идентитета миграната, обрада папира и евентуалних захтева за азил. Захтеви за добијање азилантског статуса се дуго обрађују, одлажу, врло често одбијају, жалбе азиланата се дуго разматрају и опет решавају, у већини случајева – негативно.

Заробљени тако у прихватним центрима (има их само 2 у целој Бугарској, Љубимец близу турска границе, и Бусмансти у близини Софије), мигранти да би било како изашли из њих, и буквално на слободу, морају да потпишу изјаву којом потврђују да имају обезбеђен смештај и да су финансијски у стању да се издржавају, па многи једноставно то прихвате, наводећи лажне адресе.

Већина њих не зна да се потписивањем овог документа трајно одричу права на било какву материјалну помоћ од државе Бугарске – укључујући и смештај.

Када се једном потпише, не постоји начин да се дата изјава повуче. Азиланти су од тог тренутка дужни да се сами старају о себи, упркос томе што немају право на рад и не могу примати помоћ од државе.

Будући да су присиљени да бирају између просјачења на улици, рада на црно или чак крађе, не изненађује то што чак и они који су можда желели да остану у Бугарској на крају одлучују да оду у друге европске земље.

Ако се, по оној народној, добар глас далеко чује, а лош још даље, сигурно је да је глас о „гостопримству“ Бугара према имигрантима стигао и до свих земаља из којих они крећу на овај пут наде. То значи да они у старту и не планирају, због свега наведеног, Бугарску, као део пута ка богатим земљама ЕУ, и заобилазе је, идући преко Македоније и Србије.

Све то што Бугарска ради да сачува своју територију од најозбиљније најезде миграната ка Европи од краја Другог светског рата, Србија – не ради.

Шта више, не да не ради ништа да сачува свој територијални интегритет, него почиње да га свесно – крњи.

Наиме, поверница за заштиту равноправности Бранкица Јанковић је гостујући у „Кажипрсту“ изрекла свима нама опомињућу реченицу: „Иако избеглице првенствено желе да оду у земље Западне Европе, у наредној фази им треба понудити да остану у Србији.“

Повереница је, чак шта више, додала и да на ову тему „не треба чекати инструкције из Европске уније“?! Значи треба да будемо креативни у растурању сопствене државе. Уместо да се боримо против демографског колапса, треба да „увозимо“ нове грађане Србије?!

Управо то је Јанковићка и рекла: „“Треба размислити, понудити опцију да ти људи остану у деловима Србије који су пусти. Ту би требало урадити селекцију, детаљну безбедносну процену, иако нико у овој фази не жели да остане у Србији, можда ће се то променити у некој новој фази“.

Ко ће после овакве реченице да се сети да је неко из власти скоро рекао да је најхитније потребно да се изгради прихватни центар за мигранте, и то у Београду. После овакве реченице, то постаје споредна вест, и пример не баш веште медијске манипулације и спиновања.

А читава ова прича је кренула недавно из уста Момира Стојановића, председника Одбора за контролу служби безбедности Скупштине Србије, који је, ето, уз пут, једном радију споменуо вест да ЕУ жели и може да помогне Србији у разрешењу мигрантске кризе тако што ће обезбедити новац за смештај, ни мање ни више, него чак 400.000 имиграната!!!

Вероватно да то што Бугарска ради са мигрантима није људски, али ово што Србија ради, а поготово ово што људи из власти најављују да ће да се ради, за Србију није – ни паметно, а ни добро.

7 гласовa