Брисел наставља да гура своју причу. Потписан је Споразум о стабилизацији и придруживању са Косовом.

После вратоломије коју је извео Борис Тадић 2008. године ово је логична последица. Наиме, у тренутку када је тадашња српска власт потписивала ССП, 21 чланица ЕУ је већ била признала једнострано проглашену независност косовских Албанаца.

Пошто Србија није тражила да се чланице ЕУ изјасне у којим границама подразумевају територију Републике Србије, свако је овај процес схватао на свој начин. Србија се правила да не разуме о чему се ту ради, а убедљива већина чланица ЕУ да је Србија прихватила да наставља евроинтеграције без територије Косова.

Сада ЕУ само наставља даље.

Један ССП за Србију без Косова, а други за само Косово. Већ је ово довољно да изазове велику пажњу и да се постави питање: како Србија замишља да настави свој пут ка ЕУ?

Међутим, за Србију то није ни пола јада.

Најпре је Александар Вучић из Москве поручио да нема ништа против новог уговора између ЕУ и Косова. А затим су посланици Српске листе гласали за ратификацију ССП у скупштини Косова. Бајке које Вучић и небитни ликови из Српске листе причају, како је све то небитно јер нам и ССП Косова гарантује „статусну неутралност“ не треба узимати озбиљно. Исто је говорио и Tадић 2008. И његов лик задужен за убеђивање Срба у статусну неутралност – Божидар Ђелић. Где су данас Тадић и Ђелић? И где ће бити за 5 година Вучић и посланици Српске листе? Ко ће се њих тада сећати?

ЕУ гура своју причу, а несретни српски политичари, умишљени да раде историјски посао не смеју ни да писну око тога. Зато су они ништа друго до саучесници у процесу легализације статуса Косова у међународној политици.

Прочитај без интернета:
7 гласовa