Александар Вучић је у целој овој ситуацији која га је задесила изабрао компромисно решење. Или му се барем тако чини.

Јавно је рекао да жели у Сребреницу, па је још своју изјаву појачао причајући о сагињању.

А онда је, сутрадан, Министарство правде Републике Србије затражило од швајцарских правосудних органа да Насера Орића испоруче Србији.

Сада је већ јасно да они који целу игру смишљају неће пристати на овакав компромис. Јер, као што је један државни секретар САД одговорио Слободану Милошевићу на питање „шта треба да будем ваш савезник“: неопходно је да их Вучић прати увек и свуда.

У овој конкретној ситуацији, било је неопходно да пристане на све.

Да одустане од гоњења Харадинаја и Орића, да пристане на све уступке који се траже око Косова на следећој рунди преговора и на крају да оде у Сребреницу. Оваквим одговором ће сада у Вашингтону бити незадовољни. На крају, Вучић ће, ако до изручења Орића дође, престати да буде „фактор мира и стабилности у региону“. У БиХ више неће моћи да уђе, барем у њен муслиманско-хрватски ентитет.

А затим, уследиће проблеми и са осталим лидерима у региону. Због тога се поставља и питање: шта ће Вучић у Сребреници? Њега тамо нико неће примити, он тамо није добродошао. Ако мисли да оваквим „компромисима“ купује време и прави себи неки маневарски простор, грдно се вара. Новонасталу ситуацију боље би искористио да је уместо приче о сагињању, затражио да се формира међународна комисија која ће истражити случај Сребреница и доћи до валидних закључака. Како се овим питањем у будућности не би манипулисало.

7 гласовa