Србија је богата земља. Када у буџету има 150 милиона евра за изградњу новог, националног фудбалског стадиона, значи да не оскудевамо у парама. Решени су сви други проблеми. Пензије, плате, функционисање здравства, школства, све то није упитно.

Међутим, још занимљивије од обећаних средстава јесте начин како се одлуке у Стбији доносе.

Председник Фудбалског савеза је од премијера Вучића тражио 250 милиона евра. Што нам, да се успут напомене, говори да наши спортски функционери живе у неком паралелном свету. Свету где се реализују милионски уговори, узимају милионске провизије. Каква штедња, буџетски дефицит и остале трице и кучине.

Или 250 милиона евра или ништа.

За те паре, иначе, могуће је опремити Војску Србије да буде респектабилна војна сила у односу на суседне земље које се у последње време више него агресивно понашају. Али, бисер долази на крају. Премијер Вучић је рекао да то не може бити 250, али је обећао 150 милиона евра. Као да у овој земљи не постоје Народна скупштина, одбори за контролу трошења буџетских средстава, пројектовање јавне потрошње корз стратегије и планове за наредне године и заинтересована јавност.

Где је то писало, на листи којих приоритета да треба дати 150 милиона евра за стадион. Чак и ако треба да се гради нови, ко је утврдио колико се новца пореских обвезника на тако нешто дати? Одакле председнику Владе Србије право да тако нешто одређује? Да се разумемо, премијер може да подржи предлог, да се заложи за изградњу новог стадиона и то је у реду. Али да сам одређује колико ће новца бити дато, па још да то буде у једном разговору са председником Фудбалског савеза, у демократској држави, у којој функционишу институције и поштују се процедуре је немогуће.

Прича о стадиону није прича о српском фудбалу. То је прича колико данас Србије није уређена држава.

16 гласовa