Бранко Павловић

На Блумбергу је кроз бројке објашњен тзв. изборни парадокс у Француској, који се огледа у томе да су грађани веома незадовољни политиком која се води, нарочито у Бриселу, али су задовољни личним положајем (ово је линк за цео текст)

www.bloomberg.com/graphics/2017-french-election-paradox/

У овом тексту желим да вам скренем пажњу само на прву графику у којој се говори да је Француска ипак у пеиоду од 2009. до данас успела да оствари раст од 105,3 бруто друштвеног производа, рачунајући 2008. као годину пре кризе са 100.

Рецесија од око 2% је била од 2009. до половине 2012. године, када је достигнут ниво пре кризе и забележен раст до садашњих 5,3%.

Оно што дата анализа не говори, то је на којим кључним основама је под А) ублажен пад и под Б) обезбеђен раст? Овако приказано, а то је кључна намера свих сличних аутора на водећим западним економским сајтовима, је да је и ово просто једна циклична, уобичајена криза, која је редовним путем превазиђена. То апсолутно није тачно и сада ћемо то доказати на примеру Француске.

Француска је у кризу ушла са 68% јавног дуга (представља однос дуга према бруто друштвеном производу). Када је криза експлодирала, стрмоглави пад је ублажен енормним повећањем јавног дуга, који је у 2009. години износио 78,9%, 2010. је био већ 81,6, а крајем 2012. се попео на 89,5%. 

Према томе, целих десет процената БДП је упумпано у систем да би се пад зауставио на само минус 2%, а онда још десет процената да би се од тог минуса стигло до скромних плус 1-1,5%. Француска се задужила за 20% да би за 4 године била на плус 1,5%. 

Нема говора о „редовном“ кретању привреде, од „минус фазе“ ка расту који „законито следи“.

Од половине 2012. године до половине 2014. године Француска стагнира и уопште нема раст БДП. Кумулативно на нивоу мањем од 1%. У том периоду се задуживање успорава, али и даље расте по значајним стопама, па је тако дуг 2013. био 92,3,а 2014. 95,3%. Другим речима, привреда „сама од себе“ није у стању уопште да расте, чак и када су јавни трошкови већи од расположивих за око 4% (пошто узимам у обзир само до половине 2014. године).

Од половине 2014. године, евро је оборен драматично (о томе сам детаљно већ писао) и то је разлог пораста БДП до данашњих дана за даљих 3,5%, уз уједно пораст дуга који је сада око 100%.

Према томе, раст БДП уопште није резултат снаге саме привреде. Обрнуто, привредна структура Француске је забрињавајућа, а о достигнутом нивоу јавног дуга да и не говорим. 

И на крају, у истом периоду Немачка је остварила раст БДП од 8,5%, што је за чак 60% више од Француске, а истовремено дуг Немачке је са 81% колико је износио 2009. године спао на 71% у 2015, да би се данас приближио цифри од око 62%. 

Ово је пример који доказује различитост привредних структура Француске и Немачке (исто се види и на примеру укупне незапослености, па посебно код незапослености младих, спољнотрговинског пословања, буџетског дефицита итд) и зато питања односа према еврозони и ЕУ уопште нису популистичка, него извиру из реалних превеликих разлика да би њима могло да се управља на јединствен начин. И зато су то теме на овим и наредним изборима.

Како год да се они заврше ове године, овакву ЕУ какву познајемо данас није могуће одржати, пре свега због структурних разлика Француске и Немачке, а тек потом (иако ја то не потцењујем уопште) због питања мултиконфесионалности, мултикултуралности, избеглица и слично. Та битно другачија ЕУ у скорој будућност лако може да буде и никаква ЕУ.

6 гласовa