Златко Богатиновски

Ако неко, а зна се ко, потпише у оквиру бриселског споразума да држава Србија неће, нечему што није држава, већ се као геополитичко-отимачки пројекат зове „република косово“, правити проблеме и спречавати учлањење у разноразне међународне институције у свим друштвеним областима, онда је врло фарсично и јадно то што српски министар иностраних послова Ивица Дачић изјављује да ће бити „тешка дипломатска битка“ да се спречи чланство нарко-државе у Унеско.

Зашто? Па зато што је управо тај исти Ивица Дачић ставио историјски параф „И.Д.“ на први Бриселски споразум, који подразумева ово што сам навео. Какво фарисејство човека коме је само битно да траје у политичком животу Србије по било коју и чију цену. Потпишеш да нећеш да им сметаш да постају чланови међународних организација, а онда се као „тешко“ бориш против тога.

Па није се борио никако ни први пут кад се потегло питање чланства тзв. државе косово у Унеско 2009. године. Тада је био заменик председника владе Србије и министар унутрашњих послова и није хтео да се замера Француској, „коју смо одувек волели онако како је и она волела нас“, па је предложила да се српска културна баштина на Косову преименује у „косовску“. Француска делегација у УНЕСКО-у је тада, онако баш пријатељски према Србији, предложила да се српски културни споменици на Косову и Метохији прогласе за косовске. Српска делегација је успела да одложи гласање, а 2011. године Србија је постала и чланица Комитета УНЕСКО-а, те је тако додатно ојачана позиција Србије у овој организацији Уједињених нација.

Један други министар иностраних послова, у то време Вук Јеремић, је некако и успевао да брани српско културно наслеђе на Косову. Упозоравао је на седницама извршног одбора УНЕСКО-а и генералне конференције, често говорећи о Косову и Метохији, да је важно да српско наслеђе остане српско, а не постане косовско.

Тада се видело да је и УНЕСКО, као и многе друге међународне организације исполитизован, и да, по потреби, представља продужену руку светских моћника. Србија је овим подлим маневром француске делегације постала мета системске кампање крађе идентитета, у којој најдиректније учествује управо организација која треба да штити и негује културне идентитете, а не да буде саучесник у исполитизованим покушајима стварања нових квази-идентитета.

Ако УНЕСКО као међународна организација и српска држава, оличена у потпуно неуспешној дипломатији, не могу да одбране српско културно наслеђе на Косову, поставља се питање – ко може?

Народ и црква. Народ и хоће и може, а црква може, али изгледа – неће. Био сам на барикадама косовским 2012. године и слушао чуђење косметских Срба зашто Патријарх не долази чешће на Космет. То би им значило. Могао је Иринеј, да је прави борац за српско Косово, као што, нажалост, није, да поведе народ ка Косову, ка барикадама. На позив Патријарха, сигуран сам, пошло би на десетине хиљада људи ка „светој српској земљи“. То би био јасан знак српске одлучности да се Косово брани по сваку цену, али и још важније, јасна порука косметским Србима да нису остављени и да нису сами.

Могли су да иду атлетичари, маратонци, али и обични људи пешице, али Патријарх није. Могли су да иду и бајкери, али то није пут за скупа возила великодостојника Српске православне цркве.

Подсетићу да је СКУПШТИНА АУТОНОМНЕ ПОКРАЈИНЕ
КОСОВА И МЕТОХИЈЕ (Посланици Скупштине Аутономне покрајине Косово и Метохија изабрани по Уставу и закону Републике Србије) 6. јануара ове године за Божић упутила отворено писмо Његовој Светости Архиепископу пећком, Митрополиту београдско-карловачком и Патријарху српском Иринеју и Архијерејима Српске Православне Цркве следеће садржине:

„Ваша Светости и оци Архијереји!

У ове празничне дане, када прослављамо Рождество Богомладенца Христа, обрадовао нас је, као и увек, Ваш позив Србима на Косову и Метохији да остану на својим вековним огњиштима и живе са својим светињама. И ми, самим тим што и даље опстајемо на Косову и Метохији, у све горим, опаснијим и бесперспективнијим условима, већ показујемо, и својим животима сведочимо управо ту жељу – да останемо ту где јесмо. И да живимо са светињама које нису само наше, већ светиње целокупног српског народа, који не би опстао и био оно што још увек јесте без њих.

Ми својим животима и својим опредељењем да останемо и опстанемо на Косову и Метохији чувамо те светиње, које су баштина целокупног српског народа, али и баштина целокупног православног света и свих који истински верују у Христа и Његову Цркву.


Међутим, у данашњем смутном времену и оном које тек долази, страхујемо да наше снаге неће бити довољне за тај велики подвиг, који ће захтевати саборну и духовну снагу целог нашег народа. Заправо, сматрамо да једино повратак Патријарха српског у древну Пећку Патријаршију може да обезбеди опстанак српског Косова и Метохије, да једино такав чин може да улије веру не само овдашњем народу да опстане, већ и прогнаном народу да се врати.


Наравно, уз повратак државе, која се сада, на очиглед свих нас, повлачи са простора Косова и Метохије, препуштајући нас још неизвеснијој судбини, што доприноси новим исељавањима, којима смо, ових дана, скоро свакодневни сведоци.
Ваша Светости! Спремни смо да све што имамо и што јесмо уложимо у очување наше Свете земље. Позивамо Вас, у ове празничне дане, да се вратите за стално међу нас. Да заједно обновимо наш народни, Косовски завет, како речју, тако и делом.“

Нити се Патријарх лично, нити било ко из врха СПЦ-а удостојио да одговори на овај очајнички захтев преосталих Срба на Космету.

Док српски народ већ 16 година трпи зулум и арбанашки и међународне заједнице, вођство СПЦ-а очигледно није на висини историјског задатка одбране Косова и Метохије.

Народ чека и иште велику жртву великог човека. Нити има велике жртве црквене за народ, нити има црквеног великог човека.

Високи Дечани, Пећка Патријаршија, Богородица Љевишка и Грачаница, су као брод без кормилара на олуји. А парадокс је своје врсте да се народ обратио Патријарху са молбом да се седиште Патријаршије врати где је и било – у Пећ. Оном истом Патријарху који је јавно агитовао да косовски Срби изађу на шиптарске изборе!

У том смислу је закаснело реаговање СПЦ-а и Патријарха Иринеја слањем писма на „више од двеста релевантних адреса у иностранству“ а пре свега упућено Генералном директору УНЕСКО-а, Ирини Боковој у Париз са упозоравајућим вапајем да би пријем самопроглашене државе Косова у чланство УНЕСКО-а произвело „далекосежне последице за сâмо хришћанско културно наслеђе“.

Патријарх наводи да је на распетом Косову уништено од НАТО агресије 1999. године до данас чак 141 „српски православни објекат“, да је озбиљно оштећена и саборна црква Богородице Љевишке у Призрену, да је манастир Високи Дечани четири пута гранатиран, тј. гађан из минобацача и зоље, да је вршено систематско послератно уништавање најмање 392 српска православна гробља на Косову и Метохији (колико их је документовао ОЕБС).

Али не наводи кад ће Архиепископ пећки да се врати у Пећ, Патријаршија пресели из веселог и безбрижног Београда у ту исту мучну Пећ, не наводи изузетне личне жртве православног свештенства и монаха, (као што су умевали будистички свештеници да себи одузму живот у знак протеста јавним самоспаљивањем. Ако ће неко приговорити да то није у духу православља, ето му примери бугарских стечајних радника, православаца, који су се самоспаљивали у центру Софије због беде и јада у који су их гурнули државни пљачкаши), па не наводи ни скромније личне жртве.

Не треба уопше објашњавати шта би значило Србима на Косову, да се седиште Патријаршије врати где је и било, и то у два наврата,

од 1346. до 1463, а затим поново од 1557. до 1766. године. Укупно 326 година (!). Шта би значило за државу Србију, а како би тек све то доживели арбанаси. И колико би то допринело препороду СПЦ-а.

Јер не треба заборавити – садашња Српска православна црква представља обновљену Пећку патријаршију.

Међутим, од Београд до Пећи има изгледа превише километара да би Патријарх и врх СПЦ-а великомученички бранили Косово и Метохију.

22 гласa