Када се пише о феномену Вука Драшковића, за наслов је довољно искористити само његово име и презиме.

И ништа више од тога.

Помињање Вука Драшковића је само по себи довољно да изазове једну исту реакцију код убедљиве већине грађана Србије. А то је: гађење.

Шта се десило са човеком који је средином оасмдесетих добио епитет „најхрабријег српског писца“, а десет година касније је већ проглашен „краљем српских тргова“? Шта је натерало на овакав морални и политички пад човека који је дуго времена важио за једину алтернативу Слободану Милошевићу?

На ова питања ће одговоре морати да да сам Вук Драшковић.

Толико дугује свима онима који су за њега некада гласали и отворено га подржавали.

До тада, остаје нам да пратимо нова иступања Вука Драшковића по разним медијима, његово посипање пепелом и причање по ко зна који пут испричаних прича о српској кривици. Последње у низу је било за сарајевске „Дане“, када је злочин у Сребреници поново оквалификовао „геноцидом“, а свако негирање тога-„суновратом Србије“.

Наравно, и сам Драшковић зна да се у српској јавности не спори да је злочина било, већ су спорне квалификације тог злочина, али и лицитирање бројем жртава и прикривање пуне истине. Тренутно нема никог заинтересованијег на свету за откривање пуне истине о сребреничком злочину, од Срба. Јер, када би се истина сазнала, део одговорности би био скинут са српских леђа.

Али, Драшковић наставља по старом.

Заменом теза и политикантским приступом он нуди објашњења онако како би то волели да чују другде. Вук наставља да се ваља по прашини и блату, крчмећи и последње делове некада великог угледа и личног достојанства. Због свега, у историју ће отићи не као значајан српски писац, нити као један од првих опозиционих вођа у вишепартијској Србији, већ као један од највећих политичких конвертита у савременој српској историји. Ако је за неки наук водећим људима у земљи Србији, нека мало погледају како је завршио Вук Драшковић. Издаја се не исплати.

16 гласовa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ