Равнодушност и нехај за истину, своју прошлост и историју нажалост  некако обележише претходни век у Срба. Управо такав однос је дозволио оним злонамерним или недовољно ученим али довољно надобудним да историју једног праведног и слободарског народа називају митом. Због таквог односа према себи и својим прецима свака шуша је некажњено лагала, измишљала и прљала оно што је вековима уназад чашћу и чојством стицано.

Од нашег даљег односа према себиб својим прецима и прошлости зависиће наша будућност. Ни нови век нисмо започели баш на понос, не дозволимо да тако и наставимо. Нећемо имати довољно снаге да издржимо још један такав век.

Не смемо зато дозволити да нам истину кроји ко како хоће. Зар да нам приучени политиканти одређују будућност наше деце? Они који немају дана стажа као ствараоци, већ им је цео живот конципиран да буду на грбачи оних који раде, не могу нас никуда водити. Такви су нам већ једном показивали пут у АВНОЈ-евској Југославији па се као и увек опет све завршило на штету Срба. Онај ко никад није стварао наравно да не може и не зна ни оним већ створеним да управља. Управо за то су нам најбољи пример и данашњи пајаци који глуме некакве политичаре  и властодршце у Србији.

Докле смо спремни да слушамо хвалоспеве о некаквим протестантима? Ако их већ спомињемо што не кажемо шта су они протестанти који су нас заиста и упознали говорили о нама. Они прави међу њима су давно схватили да ми њима нема на чему да се дивимо. Да су они само злочинци који невешто покушавају да своја зверства сакрију иза некаквих лажних „виших“ циљева, али зато они имају све разлоге да се диве нама.

Није случајно протестански свештеник Фридрих Грисендорф држао своју последњу проповед посвећену управо једном узвишеном народу – Србима.  Поставши и сам свестан ко су „протестанти“,  а постиђен чињеницом да им таквима припада, између осталог рекао је:

 

                 „Наша отаџбина је изгубила рат. Победили су Енглези, Американци, Руси. Можда су имали бољи материјал, више војске, боље војсковође. Но то је у ствари изразито материјална победа. Ту победу су однели они. Међутим, има овде међу нама један народ који је од свих победника извојевао једну много лепшу, другу победу. Победу душе, победу срца, победу мира и хришћанске љубави. Тај народ су Срби. Ми смо их раније само површно познавали. Али смо такође добро знали шта смо ми чинили у њиховој отаџбини. Убијали смо на стотине Срба који су бранили земљу…

.. Знали смо да код Срба живи веровање да „ко се не освети – тај се не посвети“. И ми смо се заиста плашили освете тих српских мученика. Бојали смо се да ће они после капитулације наше земље чинити с нама оно што смо ми њима чинили. Већ смо у машти гледали нашу децу како плове низ канализацију или их пеку у градској пекари. Замишљали смо убијање наших људи, силовање наших жена, рушење и разарање наших домова. Међутим, како је било? Кад су покидане логорске жице и када се 5.000 живих српских костура расуло слободно по нашој земљи, они су миловали нашу децу поклањајући им бомбоне, мирно разговарали са нама. Срби су дакле миловали децу оних који су њихову отаџбину у црно завили. Та победа је већа и узвишенија од сваке материјалне победе!…“  (1)

 

Смеју ли да нам онда главне вести буду туђе фасцинације протестантом Максом Вебером или бившим нацистичким колаборантом сада власником Икее, Ингваром Кампардом? Није ли тужно, понижавајуће, срамно и иронично да нам пар страница програма Кампардовог трговинског ланца буде основа идеје за државни програм? Зар да једном православном, правдољубивом и часном народу некадашњи следбеници нацизма показују пут? Недопустиво је да се као светосавци дивимо некаквом социологу ожењеном својом рођаком, Мериен Шнитгер иначе феминистичком активисткињом.(2)

Можда политичке пајаце може да задиви Веберово дефинисање државе као ентитета који има „монопол на легитимну употребу насиља“, или његов песимизам који се може сажети у закључак „да смо заробљени у свету који нема смисла“.(3) Светосавци сигурно нису песимисти, не интересује их насиље било оно „легитимно“ или не и не могу бити вођени од стране некаквих феминистичких идеја.

Ако би овако нешто дозволили сигурно је да се не бисмо могли звати државом, бар не већински православном, што је изгледа неким властодршцима и циљ. Наставимо ли тако немојмо се чудити зашто нестајемо, зашто нам без казне руше споменике, српске подвиге омаловажавају, зашто се српске жртве умањују и заборављају… Зашто се некаквим „швабама“ и поред свих њихових злодела дижу споменици. Зашто нам државом управља ЛГБТ популација, зашто девет никоговића са тзв. Српске листе без стида и срама гласају за српског џелата Харадинаја …

Немојмо заборавити да све што нам се догађа је увек само последица наших сопствених одлука и понашања. Морамо добро да размислимо да ли ћемо се по савету властодржаца дивити протестантима и њиховим злочинима и будућност своје деце препустити на вољу звери попут Харадинаја или ћемо ипак наставити својим светосавским путем. Носећи у себи понос и доказујући да смо достојни речи руског адмирала и једног од вођа Беле гарде Александра Колчака изговорених фебруара 1919 у Чељабинску:

 

„Србија – то је једна од најлепших и најхрабријих страница историје човечанства. Србија – то је потпуно јунаштво.“

 

Очито је да садашњи челници нису дорасли улози у којој се налазе. Да су спремни на све за своје личне интересе, наши животи не смеју бити у таквим рукама. Пајаци на власти који никад нису заиста негде радили, имају образа да оне који се боре за своје зарађене плате називају нерадницима. Они којима је цео живот и каријера конципирана на лажима инсистирају на некаквом њиховом праву. Праву по којем је само оно што они говоре истина.

 А истина је ипак потпуно другачија, она се не мења. Само се онима који је не поштују и не признају на најгори начин понавља. То смо толико пута већ осетили на својој кожи и немамо разлога да то више проверавамо. Зато и не смемо веровати некаквим квази Србима који су спремни зарад својих личних привилегија и останка на власти да свој народ  предају небрањен убицама, злочинцима и зверима.

Нисмо ми заборавили злочине Арбанашких племена ни са краја XIX века, а камоли ове чијим се жртвама није још поштено ни земља на хумкама слегла. Какав лицемер би онда могао таквим нељудима да пружи руку, да са њима дели некакву власт, да се са њима око било чега слаже… Какав би то јадник морао да буде који би дозволио да га звер попут доказаног убице и кољача Харадинаја води и представља. А он је само представник оног истог народа и наследник оних исти Арбанашких зликоваца које смо већ толико пута видели на делу.

 

         „… Почели су са кућом туфегџије (пушкара) Јована Јанићијевића – Хаковца.

           …Зрна из мартинки разносила су ћерпиче, окна, ломила дрвене решетке на прозорима. Крв је прљала снег и бела одела.

         Између зидова и кровова лежао је румени облак дима пушчаног са прахом разбијених цигала.

         Прва је пала жена Јованова. Зграбио је децу од мртве мајке и једном тешком полугом провалио је зид од куће комшије Турчина, пријатеља. Брзо их је протурио преко.

         Вратио се у кућу из које је његов рођак Стојан непрестано пуцао, задржавајући навалу Арнаута.

         Одбрана је била и сувише јака. Већ је пола дана прошло у узалудним нападима и жртвама. Удаљили су се, али су из далека мотрили на улицу Четири Луле.

           Вратили су се брзо по други пут са сеном и сламом. Пламен се пео уз зидове и затварао са димом прозоре. Јован је певао тужну песму отпора и јунаштва. Глас је у диму замирао и поново јачао.

            На улици су Арнаути бацали одсечену главу Стојанову један другоме. Предао се на обећање и бесу. Када је главу нагао да крене на улицу одсекли су му је. Јован је сам остао и сишао у подрум. Борио се са последњом снагом и последњим метцима.

            На њега је падала кућа и над њим је горела мртва жена. Сећао се да су деца спасена. Зато је само желео да још не умре. Пошао је напред, али га је зауставио бол у рамену. Одлучно је јурнуо напоље и после три убијена Арнаута пао је и он, убијен двадесет, тридесет и педесет пута. Између два уздигнута фењера носили су кроз чаршију његову главу…“  (4)

 

Ни тог 26.јануара 1878 нису зликовци знали шта је обећање, реч или беса како они воле да кажу. Нису то знали ни толико пута током XX века. Онда када су били вечите слуге наших окупатора и непријатеља. Као ни у оба светска рата па ни онда када смо им опет верујући у некакву Југославију поново наивно пружили руку. Наставили су то исто и под окриљем НАТО-а и свесрдну помоћ ЕУ и у XXI веку. После свега сигурно је да нема више правог Србина који у њихове добре намере верује. Питање је само ко су и за кога раде ови који се представљају као Срби а свој народ гурају у руке таквих змија.

Време је да се ствари мењају, не може се више живети у виртуелној стварности коју нам издајници уз помоћ запада намећу. Неприхватљиво је да немо посматрамо како нам од живота праве некакве „ријалите“ у којима треба да се понашамо по њиховим извитопереним правилима.

Мора се престати са извргавањем чињеница и истине само да би се неком додворило. Доста је са играњем државе. Такво понашање није у српској природи. То што српски челници заокупљени својим партијским играма не могу да виде интерес свог народа и своје Отаџбине, не даје нама за право да се понашамо као и они, неодговорно. Ми смо дужни нашој деци. Дужни да нађемо пут и начин којим ћемо расутим костима косовских, кумановских, солунских мученика и хероја пронаћи и обезбедити заслужени мир и спокој.

Онима који су нама обезбедили Отаџбину, слободу, понос најмање што морамо и можемо учинити је поштовање њихове жртве. Наравно да се то не може док свакој дворској луди дозвољавамо да се подсмева њиховој проливеној крви. Не може се даље док нас воде они који се са непоштовањем односе према њиховој жртви, називајући њихова јуначка и херојска дела митом, а змију у облику Харадинаја најбољим избором.

Непоколебљива вера, часна дела и проливена крв српских хероја није никакав мит. Баш као што сутра неће бити мит ни историјски запис да су на наговор политичких пајаца из Београда гласањем за Харадинаја девет никиговића постали бивши Срби, издавши своје ђедове и свој род.

Остаће записано занавек њихово одрицање од  предака, српског млека којим су их мајке дојиле и бесрамна издаја Отаџбине. Одрекавши се своје вере, части, чојства остаће заувек пример нељуди, кукавичлука и бесчашћа. Наравно на тим ружним и црним страницама српске историје неће бити изостављени ни заборвљени ни сви они који су их у то својим саветима гурали, у томе подржали или само „наивно“ чутали.

Морамо то променити и исправити што пре. Није то битно само њих ради већ првенствено због нас самих. Да не би и ми својим нечињењем постали део њиховог срамног миљеа. Време се не може вратити уназад, немамо времена ни да кукамо над судбином. На нама је да се понашамо једино исправно, а то значи да се као прави светосавци наоружамо вером, одлучношћу и истином да би у будућности тиме поново остваривали победе.

Једино тако моћи ћемо сутра својој деци да погледамо у очи. Могу неки то да прихвате или негирају, може да им одговара или смета, свиђа или не али само на путу који су нам оставили они прави Срби, див-јунаци наше Отаџбине, на њиховим светим костима и нашем односу према томе почива будућност нас и наше деце. Будемо ли донели одлуку да остајемо Срби то ћемо и успети. Престанемо ли се бојати, почећемо живети.

  1. novosti.rs/…/clanci.119.html:608098-Neprijatelji-odaju-pocas
  2. telegraf.rs/…/586492-ko-je-maks-veber-omiljeni-vucicev-soc
  3. sr.wikipedia.org/w,iki/Maks_Veber
33 гласa