Прегрупишимо се поново, стегнимо зубе као и наши преци, вратимо у срца веру. Онда када се вратимо коренима, када поново будемо оно што јесмо, оно што су били и наши стари, корак ће поново постати чврст а ходање право и сигурно. Тада ће се вратити изгубљена нада а душа испунити поново срећом. Засијаће тада у пуном сјају Сунце вере, истине и правде на српском небу. Појавиће се поново у пуном сјају Сунце које најављује слободу и обасјава само победнике.

Да ли ћеш бити губитник или победник зависи од циља који си себи поставио. Ако испред себе поставиш немогуће циљеве, нећеш моћи да побеђујеш у биткама, а онда је и рат сигурно изгубљен. Они који су материјално поставили себи као циљ унапред су осуђени на пропаст. Такви људи такве душе иду у сигуран пораз, одлазе у неизбежан суноврат. Човек не може никад остварити и стећи толико материјалног да мисли да му не треба још. Материјално носи ту злу коб да увек недостаје још нешто. Самим тим цео живот се претвара у једну бесконачну битку. Битку која нема крај, у битку из које се увек излази као губитник. Победник може бити само онај ко за живота успе своју душу да испуни срећом, а душа се не пуни материјалним. Испуњеност душе постиже се искључиво духовним. То се може само онда када се не бежи од своје суштине. Тада ће нам живот бити саткан од победа а душа испуњена срећом.

Срећа није нешто што се може купити или добити на поклон. Срећа је нешто што припада срцу у коме су вера, љубав и правда. Живот испуњен љубављу, вером, истином и надом припада само победницима. Они који прихватају поразе без борбе, они који не виде излаз или га не траже, они којима је предаја решење нису они који ће доживети срећу. За њих је победа недостижан циљ, а срећа неостварив сан. Такве кукавице никад неће пронаћи срећу, она ће за њих заувек остати сaкривена. Да би били задовољни животом, да би потомцима оставили наду у будућност, да би наш живот био испуњен лепим тренуцима и срећом потребна је храброст у срцу и дух победника. Онај дух који вековима уназад испуњава српску душу.

Наравно да живот није бајка и нико то не треба ни да мисли, ни да очекује. Није наше корачање кроз живот испуњено само лепим догађајима, али то не значи да не може тако да буде. Наше је да то корачање испунимо срећом. Ми одлучујемо да ли ће наш корак бити корак победника, или понизно пузање док колена издрже. И ако живот није бајка, није ни драма, зато не смемо дозволити да нам живот други претворе у драму. Када донесемо праве одлуке, када се вратимо на светосавски пут, судбина ће поново бити у нашим рукама. Прошлост нас је много пута уверила да када пратимо пут предака увек смо и на путу победника. Тада, какву год да нам Запад трагедију или драму спрема претворићемо у најлепшу бајку, у победу вере, правде и истине. Српски народ је живео у драми само онда када је бирао пут који су му други наметали, одричући се пута својих предака.

Нисмо једном ишли преко трња и камења, нисмо једном скретани и гурани у литице поред пута, али нисмо због тога стали, падали јесмо, али нисмо одустали. Зато погледајмо како су наши стари тај пут пребродили, само тако знаћемо и ми како даље. Остаће наша срца тада пуна вере, љубави и наде, остаћемо непоражени. Свет није прављен за губитнике, зато и припада православној души, оној која не пада пред препрекама, оној која верује у себе и зна да коначна победа мора да припадне истини и правди. Зато је марш ослободилаца и био увек немогућ без православних душа, ослободиоци могу бити само они који победу носе у срцу. Та победа вековима је ношена у српској души, њу сада морамо пронаћи и у својим срцима. Таква душа, такво срце биће поново награђени знамењем победе.

Химна победника

Победа ће прећи све путеве наше,

И огледнути се у дну свију река;

Умирућим дати кап из своје чаше,

А новорођеним кап отровног млека.

Ова иста поља што крв једних жали,

Уродиће другим причешћем и хлебом;

И траг ових истих што су данас пали,

Видеће се сутра како светле небом.

Јер доцније крупни огњеви да плану,

Треба искра оних што умру у сјају;

Само зоре које из очаја свану,

Прикажу гроб претка и пут нараштају.

Јер је Отаџбина само оно куда

Наш зној падне где је крв очева пала;

И плод благословен рађа само груда

Где су мач зарђан деца ископала.

Само буктињама збори се кроз тмине;

У зрцалу мача будућност се слика;

Преко палих иду пути величине;

Слава, то је страшно сунце мученика.

 Јован Дучић

Може Запад да нас убија, може да нас мучи разним методама, и старим и новим: то може да нас умори, може да нас успори али не може да нам избрише понос из душе. Не могу нас натерати да бежимо, Србин се никад није крио од невоља, он је учен да се невољи супротставља. Наши ђедови су крварили не да би се ми крили или клечали већ да би поносно стајали, баш онако поносно како победницима и доликује. Победа ипак није за сваког. Како год да се Запад у одређеном моменту осећа силним и гордим, то је само зато што њему није позната истина коју је наш Његош давно изрекао:

„ Коме закон лежи у топузу трагови му смрде нечовјештвом.“

Нечовештво није пут којим православац може да ходи, он се у таквој средини увек осећа као странац. Управо зато је кроз векове успео да сачува своју душу неупрљану. Управо зато може да погледа уназад на своје претке са поносом, баш због тога зна да ће му будућност донети победу. Отаџбина мора увек да осећа да њени вуци нису мртви, да су њедра Србије пуна нових младих чопора вукова. Мора наша мајка Србија да зна да су ти млади вукови исти онакви какви су били и њихови очеви. Мирни и питоми све док гоњени злом западних ловаца нису били присиљени да покажу снагу својих зуба. Победник се никад није плашио жртве коју треба да поднесе, победа једноставно није за сваког. Онај ко веру, правду, слободу и победу носи у срцу никад не пита за њихову цену. Управо зато се ни српски вукови нису плашили умрети, знајући истину да једино право умирање може бити заборав, а заборављени могу бити само и једино губитници.

Бог је живот учинио пуним искушења и изазова, да би из њега могли као победници да изађу само они којима су душе искрене и чисте. Само они чије је срце верујуће. Та вера у срцу, искреност и чистоћа душе је оно што светосавца чини непобедивим. Морамо зато и своју децу учити да поносно стоје пред својом заставом, да се увек најеже кад чују своју химну, да никад пред силом не устукну. Наша је обавеза да својим начином живота у њиховим срцима урежемо ко смо. Да их подсетимо на све муке из прошлости, да им поновимо да смо водили многе битке али само за своје, јер нисмо хтели туђе.

Нажалост познато нам је да се историја понавља, и то што смо ми водили битке знамо неће зауставити непријатеље да поново покушају. Поново ће они покушати, питање је само када ће кренути и на потомке наше. На нама је да их спремимо да се тих битака не плаше. На нама је да их спремимо за дан када тирани поново ударе. Ако то урадимо ми, као што су са нама урадили наши стари, можемо бити сигурни да ће и наша деца бити победници. Можемо се радовати што ће тада наши потомци корачати марш ослободилаца а над Србијом сијати Сунце слободе.

Нека види свет како Србин подиже децу, нека знају да се рађају нове снаге. Да ће те нове снаге бити боље и јаче, да се ни оне неће плашити непријатеља. Њихова душа испуњена вером је чиста, срце им је храбро, главе су им истрајне и снажне. Победа је једино што прихватају. Светосавац се плаши само Бога, не преза пред умишљеном силом, прекрсти се трипут, срце испуни вером и кад га нападну не повлачи се. Зна тада Србин да назад нема, да бежати не сме јер је иза њега његов дом, иза је огњиште, њива и деца, зато нема узмицања док се поново не попне на трон. Можда смо победе односили увек и зато што срце никад нисмо упрљали мржњом. Православно срце не мрзи и зато је и веће и јаче. Србин може да презире непријатеља али не и да га мрзи, баш као што је Јован Дучић записао:

„Свака мржња је страх или завист. Човек одиста храбар не мрзи него презире. У осећању мржње има унижења за нас саме, а у презирању има поноса и уверења да смо бољи и виши од онога кога презиремо, и да можемо без њега и да смемо против њега.“

Можда је то разлог зашто смо увек и смели и могли. Можда је то та превага коју је вера унела у светосавско срце и увек односила коначну победу. Можемо да мислимо да то није важно, али ми смо за нашу мајку Отаџбину њена деца, њена чељад. И као што свака мајка воли своје дете, тако и наша Отаџбина пуним срцем воли свако своје чедо. Зна се да је свакој мајци најтеже, кад је њено дете разочара, кад је њено чедо изда. Наша Отаџбина неће плакати јер је њена деца неће разочарати, њена чељад је неће издати. Србин сигурно није бескичмењак кога је лако сломити, није неко кога је могуће научити да не реагује на неправде. Никад се Србин неће одречи Отаџбине, никад се Србин неће одречи Бога, никад своје суштине. Никад неће дозволити светосавац да његова душа постане део празне западне духовне беде. Србин је победник. Зато док Запад мисли да је могуће победити православље, православна душа зна истину, зна да Запад нема никакве шансе.

Прочитај без интернета:
284 гласa