Данас људи све мање верују, а кад су у невољи призивају Бога. Данас је нормално да запад води ратове и да то прикаже као борбу за мир. Постало је нормално да западни моћници под изговором мањка „демократије“ тамо где је мир изазивају рат. Светски владари људе третирају као животиње а, у исто време, под изговором некакве хуманости животињама дају права као да су људи. Док пред нама покушавају да промене природу и њене законе, одузимају нам мир и изазивају ратове. Убеђују нас да је природа неприродна, да човек није човек. Оспоравају Бога или измишљају неке своје нове богове убеђујући нас и објашњавајући необјашњиво. Уче нас да вера није важна и да је то назадно. Говоре да припадност нацији раздваја, да нас заставе свађају, да сви требамо да се скупимо под исте боје.

Заборављају да само док знамо ко смо можемо да волимо, јер онај ко не воли себе и своје не може волети ни друге. Заборављају да припадност нацији и сигурност у себе ствара само љубав. Да онај ко верује и поштује своје не може мрзети и не поштовати туђе. Да различитост јесте суштина живота, да без различитости полова не би било ни живота. Човек није робот, различитост чини живот а не уништава га. Једино што јесте проблем је да, како цивилизација „напредује“, људи је све више али човек постаје реткост. Зато се не утапајмо у то блато западних вредности већ очувајмо своје. Оне вредности које су нас увек чиниле светосавцима, оне вредности због којих је Србин увек био човек.

Србија је наша мајка, наша кућа, наша Отаџбина. Она нас никад није и неће напустити. Од нас и тога колико је вере и части у нама зависи да ли ћемо ми ту љубав Отаџбини вратити на исти начин. Мајке су нам одавно извезле срца тробојкама наше Отаџбине. Сада је ред да они који се осећају Србима барјак ставе на своје куће, да докажу да се њиме и поносе. Док год има оних који са поносом носе српски барјак, који се не одричу свог грба и тробојке има и наде да Србију злотвори не могу да поробе. Док год има таквих, а има их, можемо бити сигурни да ће се српска тробојка и даље са поносом слободнo виорити. Прихватајући западне програме престали смо да учимо о значају своје заставе. Питамо ли своје ђедове видећемо колико је важно поштовати заставу, колико је недопустиво заборавити своје вредности.

У средњовековној Србији барјактари тј. стегоноше морали су да буду „за педаљ“ виши од осталих војника. И не само да је било важно да буду виши, још важније је било да се истичу у храбрости. Није то било случајно, само они најхрабрији и најчаснији могли су да носе барјак, да у рукама држе обележја своје Отаџбине. Застава је увек морала да буде изнад свих. Застава се увек вијорила над свима и никад није смела да падне, никад да се преда непријатељу. Данас се заставе сетимо само пред неке спортске манифестације а заборављамо њену важност у свакодневном животу.

Понашамо се према српској тробојци без довољно поштовања. Не одајемо јој заслужену почаст. Заборављамо колико смо се њом кроз историју поносили, колико смо се са њом радовали. Колико пута смо и туговали али се тада пред њом молили и за те молитве били и услишени. Колико смо ратова и битака под њом водили и какве победе однели. Заборавили смо да су своје животе Отаџбини наши стари пред њом и за њу поклањали. Зато што су веровали, зато што су знали, зато што су је поштовали бивали су и награђени.

Они су се борили, они су под српским барјаком крварили да би ми Отаџбину имали. Не заборавимо да нема државе на свету без заставе. Застава наше Отаџбине су управо оне три најпоносније боје. Три боје које су сваком српском срцу најмилије. Црвеном, плавом и белом обојено је српско срце, те боје су саставни део светосавске душе. Сво српство се дичи управо тробојком пред којом су се наши стари заклињали на оданост Отаџбини.

СРПКИЊИЦА

 

Српкињица једна мала
по Косову цвеће брала,
у три боје венац свила
па се њиме закитила.

Црвена је крвца била
по Косову што се лила,
зато црвену боју носим
и са њом се ја поносим.

Плаво небо ко слобода
идеал је Српског рода,
зато плаву боју носим
и са њом се ја поносим.

Бело млеко, мајка мила
и мене је задојила,
зато белу боју носим
и са њом се ја поносим.

Један венац три су боје
тробојница Српска то је
Црвено, Плаво и Бело
с њом се дичи Српство цело.

Данас властодршци дивећи се западу заборављају на своју тробојку, а не виде да тај запад са својим заставама то не чини. Погледајмо пример драге им Америке: тамо се застава вијори испред сваке школе и државне установе, нису је заборавили. Сваког јутра та застава дочекује ученике и професоре. Долазећи у школу они јој се сваког јутра поклоне. Није никаква реткост да им је застава и испред улаза или кућа у којој живе. У сваком случају у школама пре почетка трећег часа са разгласа се чује обавештење: „заклетва застави“. А онда сви поносно изговарају речи: „Заветујем се на верност застави Сједињених Америчких Држава, и Републици коју она представља, једној нацији под Богом, недељивој, са слободом и правдом за све.“ И тако још од 1892. године.

Док нама објашњавају да је истицање застава шовинистички, дотле се те „демократе“ и њихови ученици заклињу својој застави и држави. И то држави која једва и да има историју, од које се више од пола састоји у убијању недужних. У том кратком историјском раздобљу су успели практично да истребе Индијанце, да ратују на територијама и са народима који их нису ничим угрожавали, попут Вијетнама, Кореје, Сомалије, Либије… Те ратове су водили под заставом Америке и за њих није шовинистички да сва деца певају заклетву тој нечасној застави. С друге стране, од нас се очекује да наивно прихватимо да је истицање часне заставе каква је српска израз недопустивог национализма.

Потребно их је зато подсетити на историју чији су и они сведоци, иако би сада желели да то забораве. Српска тробојка је застава под којом су за разлику од њихових застава чињенa само часна и херојска дела. Није случајно управо застава Србије била једна од само две стране заставе које су се вијориле и изнад Беле куће. Није нико натерао председника САД Вудроа Вилсона да изда налог 28. јула 1918. да се на свим јавним и државним зградама САД вијори српска застава. И не само да се српска тробојка вијорила целом Америком већ је у свим дневним новинама објављена а у свим црквама широм САД прочитана следећа порука:

Народу Сједињених Држава:

 У недељу 28. јула навршава се четврта годишњица од дана када је одважни српски народ, пре него да се изложи лукавом и недостојном прогону припремљеног непријатеља, објавом рата Аустроугарске био позван да брани своју земљу и своја огњишта од непријатеља решеног да га уништи. Племенити је тај народ одговорио.

 Тако чврсто и храбро одупрли су се војним снагама земље десет пута веће по броју становништва и војној моћи, и тек када су три пута протерали Аустријанце и након што су Немачка и Бугарска притекле у помоћ Аустрији, били су приморани да се повуку преко Албаније. Иако је њихова земља била опустошена и њихови домови разорени, дух српског народа није био сломљен. Мада надјачани надмоћнијим силама, њихова љубав према слободи остала је неумањена. Брутална сила није утицала на њихову снажну одлуку да жртвују све за слободу и независност...

 …Ово се не може обележити на више прикладан начин до у нашим црквама.

И, зато, позивам народ Сједињених Америчких Држава, свих вера и вероисповести, да се окупе на својим месним богослужењима, у недељу 28. јула, у циљу исказивања саосећања са овим подјармљеним народом и њиховим истородницима у другим земљама, и да призовемо благослов свемогућег Бога за њих саме као и за циљ којем су се посветили.

 

Вудро Вилсон,

председник
Бела кућа, јул 1918.

Нема српске породице која неког није изгубила у ратовима током претходна два века. Ратовима у којима се српски народ увек борио само за слободу и увек због тога био нападан. Бранећи своју заставу, не дајући никоме своју Отаџбину милиони Срба су положили своје животе. Од Бизерте, преко Крфа, Црне Горе, Албаније, Солуна, Битоља, Куманова, Косова, Војводине, Славоније, Крајине све је поплочано костима српских јунака, натопљено крвљу српских хероја. Оних јунака и хероја који нису желели ништа туђе али су знали да бране своје.

Данас их држава заборавља, властодршци их се сете само онда када им требају за неке нове политичке поене. Црвено-плаво-бела тробојка за коју су се борили наши ђедови вијори се само са оних државних институција које имају ту обавезу. Дозволили смо да оне који су нам очували Србију, без којих не би имали Отаџбину, заборавимо. Прихватамо да нам запад лицемерно намеће да би истицање застава на кућама могло неког да вређа. Док се увредом не сматра када на кућама у Србији други истичу заставе Албаније, Мађарске, Турске…

Увредом се не сматра када страни амбасадор у сред Србије и пред државним врхом предложи да се дечји вртић зове „Абу Даби“. Када исти тај амбасадор да предлог да основна школа „Растко Немањић Сава“ уместо досадашњег имена понесе име некаквог „Шеик Калифа бин Зајед ел Нахјана“. Нашим властодршцима као да је једино важно да нема обавезе певања српске химне и да на школи нема српске тробојке „јер то би могло неког да увреди“.

Србија не може никог да увреди јер никад то није ни чинила. То што другима смета јер немају историју којом могу да се поносе је њихов проблем а не наш. Светосавац има на шта да буде поносан и то нема разлога да крије. Српска химна може да смета само онима којима смета Србија. Српска тробојка може да вређа само оне који су се борили против ње. Они којима смета Србија, оне које њено постојање вређа мораће да се навикну на то, јер Србија је вечна. Зато црвено-плаво-бела тробојка треба да се поносно вијори целом Србијом а њена деца још једном покажу да су јој верна.

Прочитај без интернета:
244 гласa