АГРАМ је било дугогодишње име града Загреба у некадашњој Аустро-Угарској, којим су се Хрвати поносили као добре слуге аустријског цара и мађарског и свог краља. Наиме, по угарско-хрватској нагодби из 1868.године били су они само део мађарског, а не никаква аутономна јединица како то данас доказују „кроатолози“ (наводни стручњаци за  непостојећу историју хрватску). У самом граду Аграму, државни службеници Хрвати видно су носили своје новине Agramer Blatt јер они нису читали „пучки тисак“,  како су називали новине на народном језику.

Од како су 1102.године продали своју државност Мађарима за 100000 дуката, били су Хрвати без своје државе све до 1918.године. Тада су њихови представници у делегацији тзв. Државе Словенаца, Хрвата и Срба као самопроглашене у тренутку распада Аустро-Угарске, убедили регента Александра да их прими у друштво Србије, државе победнице у Великом рату. Милошћу српском избавили су се Хрвати статуса пораженог, али злочиначког народа јер су као КуК војници чинили многобројне злочине у Србији и Русији, где су ратовали. Нарочито су били угрожени од Италије, победнице у Великом рату која у Лондону 1915. договором са земљама Антанте стече тапију над Далмацијом, Истром и Хрватским приморјем као  аустријским покрајинама, а не никаквим хрватским земљама!

Српска ослободилачка нога а не  окупаторска, посела је знатан део ових покрајина пре доласка талијанске војске и хрватски је представник Анте Трумбић одлуком Николе Пашића, на мировној конференцији кројио и прекрајао границе на западу тек створене заједничке државе.

Лично пријатељство Михајла Пупина са тадашњим америчким председником Вилсоном, вредело је знатно више од свих муцавих аргумената о „повијестним  хрватским покрајинама“ у оштрој полемици са талијанским представником, кога је отворено подржавала Велика Британија уз приметну подршку Ватикана и лавирање Француза.

Ипак, већина примедби које је истакао Анте Трумбић је уважена, и знатан део аустријских покрајина је додељен новоствореној држави-Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца.

Срби одмах ни криви ни дужни зато навукоше мржњу талијанских шовиниста, коју је Ватикан тако упорно подгревао јер су православни шизматици (тобож!).

Потуривши победничка леђа за тобожњу словенску браћу, стекли су Срби непријатеља у фашистичкој странци Италије, која ће зато отворено помагати хрватске усташе и шиптарске балисте да чине терористичка убиства, диверзије и саботаже, подржани од знатног дела свештенства РКЦ и самог Ватикана за такво злодело.

После векова слугерањства, стекавши статус државног народа одмах прегоше хрватски шовинисти  предвођени Антом Трумбићем да покушају да уређују заједничку државу по свом виђењу, потпуно негирајући да је Србија била држава са свим атрибутима својим а Срби једини имали искуство у организацији државне управе, али не као слуге туђе већ као господари своји.

Већина посланика хрватске странке ХСС у заједничкој држави били су у Великом рату хрватски домобрани у КуК казненој експедицији и упознали су Србију, или као српски ратни заробљеници или као део окупаторске угарске управе, те им је зато сваки одлазак у Београд на скупштинско заседање увек будио непријатне успомене. Нарочито се непријатно осећао Влатко Мачек, првак ХСС који је као резервни домобрански  официр заробљен у Колубарској битци а упознао је НИШ као логор за аустро-угарске ратне заробљенике.

У заједичкој држави нису учили у школи, да су у Нишу као ратни заробљеници боравили Турци, Бугари, Аустријанци, Мађари, Хрвати, Словенци, Чеси, Словаци, Немци, током трајања три узастопна рата које је Србија ратовала до слободе за све јужне Словене.

Малтене пола данашње ЕУ, имало је своје невољне представнике на „туристичком“ путовању земљом Србијом, додуше најпре су подигли руке и одложили светло оружје па тек потом упознали лепоте земље Србије, пре преласка Албаније и доласка на талијанску даљу бригу.

Хрватски потомци заборављају, да су им преци свечано испраћени из Боронгаја (предграђе Загреба) у КуК казнену експедицију на Србију у јулу 1914.године уз звуке песме „Ој хрватски  храбри сине“, док су маме, баке, тетке и остала женска чељад одушевљено махале аустријским, мађарским и хрватским заставама а РКЦ свештеници благосиљали будуће кољаче у Мачви!

Међутим, маме, баке, тетке и остала женска чељад у новембру 1918., бацале су цвеће ослободилачкој српској војсци „Петра опанчара“ која је уз звуке „Марширала краља Петра гарда“, свечаним дефилеом улазила на загребачки Јелачић плац собом доносећи и Хрватима вековима очекивану слободу. Маме, баке, тетке и остала женска чељад, тада су одушевљено махале хрватским и српским тробојницама, кличући својим драгим српским ослободиоцима!

На том ће истом Јелачић плацу, 10.априла 1941.године раздрагани Хрвати и Хрватице бацати цвеће окупаторској немачкој војсци, дижући руку на фашистички поздрав док Славко Кватерник на „круговалу“ проглашава фашистичку НДХ, у којој ће се током 1941.-1945. године спроводити геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима, по својој бруталности до тада невиђен!

Међутим, на том ће се Јелачић плацу, потпуно пустом, 6.маја 1945. године поново појавити ослободиоци, борци 21.Српске ударне дивизије НОВЈ, потомци  српских ослободилаца у Великом рату1918. године ! И поново ће Хрвати, захваљујући српским антифашистичким покретима, као победници у име заједничке државе,  од Талијана присвајати Истру, Далмацију и Хрватско приморје!

Сво време постојања feldvebelove федерације, упорно ће разни експерти доказивати да су у град Загреб најпре ушле јединице 10.(загребачкиог) корпуса НОВЈ које чине Хрвати, бивши припадници војске НДХ који су само који месец пре тога променили ознаку на капи и тако  поново стекли статус победника, а не поражене злочиначке војске која је и геноцид починила.

Доказивање је имало јасан циљ, никако дозволити да су их поново ослободили Срби као победници који доносе слободу.

У feldvebelovoj федерацији су Хрвати поново уређивали заједничку државу по свом нахођењу, јер су они тобож били део „Еуропе“ а не никако Балкана!

На том ће Јелачић плацу, 29.маја 1990.године бити организована неоусташка журка наком проглашења „демократске“ победе на изборима и почетка разградње заједничке државе.

ЕУ ће мирно посматрати то хрватско неофашистичко дивљање, правдајући га дотадашњом „србокомунистичком диктатуром“ како је то деценијама упорно пласирано у усташкој емигрантској штампи.

Крвави распад заједничке државе који је уследио, био је само увод у све израженији клеронационалистички антисрпски набој који у Р Хрватској траје већ две пуне деценије, уз пратећу НДХ иконографију и доказивање да је Јасеновац био само радни логор, по стандардима међународне комисије МКЦ (Међународни црвени крст) коју су поред швајцарског представни ка чинили и представници „независних“ али фашистичких држава (случајно!) тадашње удружене Европе.

Потомци оних којима су Срби у два светска рата доносили слободу и  омогућавали да се уместо на оптуженичкој, нађу на победничкој страни, на својим радним мапама данас су  жељно  повукли круг да обележе где ће то да се распореде њихове будуће ракетне батерије, да би досегле град НИШ на брдовитом Балкану, у земљи Србији! 

Тамо, у том далеком српском граду смештен је Руско-српски хуманитарни центар за помоћ у елементарним непогодама, како се службено зове. Како се зове да се зове, знају добро потомци хрватских домобрана из Великог рата и хрватских домобрана и усташа из Другог светског рата, да Руси и Срби увек  заједно буду на за њих непријатељској страни, и зато би они одмах да ударе, да сравне са земљом превентивно, јер ако то не ураде може се поновити историја и Срби поново ући на Јелачић плац, само је питање дал као ослободиоци ил  мало за промену  …!

Сваке четири године у Хрватској траје предизборно такмичење  – пљуни Србина! где се сви политичари утркују за нови мандат власти у „лијепој њиховој“! 

Пљување Срба гарантовано доноси успех код потомака кољача из Мачве 1914., НДХ 1941., ОЛУЈЕ 1995., који и даље упорно сањају потпуно уништење државе Србије, што су им преци у XX веку покушавали у неколико наврата, притом мењајући униформе, ознаке и  налогодавце ко посране гаће а увек се уз помоћ господе са Темзе, извлачећи од плаћања рачуна српском народу!

Ваљда зато актуелни хрватски министар одмах и запрети, да су они чланица НАТО и да нико не сме да их бије јер су недодирљиви, као Цезарова жена у староме Риму.

Пре него ли сањају Ниш, Хрвати би се ипак могли и сетити да Рим редовно бира градоначелнике својих градова SPALATO, POLA, ZARA, а хармонична ЕУ показује видне напуклине заједничке им зграде. Ако се  почем заједничка зграда самоуруши услед лошег малтера, можда ће се однекуд  на светло дана одједном појавити онај Лондонски папир, а нема више српске војске да умаршира пре талијанске!

Два је пута било довољно, јер Срби кажу – „Превари ме први пут, срам Те било, превари ме други пут, срам Ме било“!

Потомци кољача из Мачве и НДХ, могли би и да се опсете да им потомци жртава нису ни опростили ни заборавили „ране радове“ злочиначких предака, те их браћом својом одавно не сматрају а хлебом и сољу агресоре Срби не дочекују, већ зна се како!

Јелачић плац није ни нестао ни престао да чека, само је питање дал ослободиоце ил посетиоце, пошто у свом „повијестном“ памћењу има обе варијанте догађања.

Заједничка држава је нестала, два су је пута Срби обнављали и два су пута били њене жртве, за наук је мудроме доста!

Србима таква заједничка држава заиста  више није потребна, а нарочито не са Хрватима, ма колико их  mutti Angela  трпала у заједнички рам!

Прочитај без интернета:
54 гласa