Kод народа који имају срећу да живе спокојно, век цео, таман је довољан да се заслужним појединцима споменик захвалности изгради и да им захвални потомци установе обавезу незаборава.

Београд, српска престоница већ вековима, не стиже да значајне појединце овековечи колико га разни агресори разарају, преоравају и изнова „васпитавају“ по својој, али не и по српској мери.

Слободарски, отворен и гостољубив, вазда рад драгим гостима, путницима намерницима али и бројним невољницима, имао је и има снагу отпорашку, према агресорима и њиховим злоделима.

Пре једног века дочекао је да сила невиђена на један град крене, како би га злонамерно разори ла а не само војнички покорила.

Како иначе да се тумачи да су за инвазију на град Београд, Немци и Аустро-Угари као здружени непријатељ, концентрисали 400 топова разних калибара, довозећи чак од Париза и целу батерију до тада најмоћнијих немачких опсадних топова названих „дебела Берта“.

Произвођач немачких топова концерн КРУП, створио је за опсаду Париза нарочиту хаубицу калибра 420 мм која се само по железничким шинама кретати могла. Французи је у познатом галском вицљивом духу прозваше „дебела Берта“, јер је то име супруге власника концерна а Frau Berta и бејаше у стварности попуначка (обожавано пиво и кобасице учинише своје!).

Целу једну батерију, превезли су Немци од Париза до Београда, како би га разарали када инвазија почне, док су аустро-угари за то додатни крак железничке пруге у Земуну изградили.

„Берте“ су довезене и зато да се уништи руска бродска батерија (150 мм) на Калимегдану, која је већ годину дана бранила аустро-угарским мониторима тада најмоћнијим речним ратним бродовима, да се до луке Прахово пробију и да униште пристаниште које српску војску снабдева убојним материјалом и опремом, храном за војску и српске коње и волове који и кола и топове вуку, а српска железница свакодневно по 80 вагона опреме довози до централних складишта. Све је то руска братска помоћ и бесплатно се шаље, јер је цар Николај II наредбом ставио српску војску на снабдевање код руске армије!

Иако су и упозорени и искрено замољени да се изместе са Калимегдана, одбили су чланови топовских посада, Севастопољски црноморци, да напусте свој положај. Београд и Србију, својом Отаџбином су сматрали а дужност бранилаца изнад живота својих ценили!

Агресори из „културне“ Европе испалили су 30 000 грана свих калибара на варош београдску, нарочито разарајући болнице и школе које су у резервне болнице претворене и видљивим знаком црвеног крста обележене. Извиђачки аероплани аустро-угарски све то су и снимили, летећи са земунске стране, за сваки случај удаљени од српске митраљеске ватре. Тако су ценили да ће сломити отпор бранилаца за који су казали да је узалудан, јер сила једне аустро-угарске армије и једног немачког корпуса, само варош београдску напада.

Заједничка агресорска команда први нападни талас војске Двојне монархије поверила је већ доказаном србождеру, Хрвату Луки Шњарићу, команданту 59. КуК пешадијске дивизије.

Његове су војнике дочекали на бајонет војници X кадровског пука мајора Драгутина Гавриловића и четници Сремског добровољачког одреда, поручника Игњата Кирхнера.

Пуних седам дана и седам ноћи, од 4. до 11.октобра 1915., браниоци своје вароши одбијају талас за таласом агресорске пешадије која бесомучно покушава да ступи на прву стопу земље Србије.

Агресорски батаљони попуњавају се свакодневно, а српски браниоци њих укупно 16 000 са 75 топова одбијају нападе, топећи се под непрестаном артиљеријском ватром, док су по Дорћолу невина деца, жене и рањеници, затрпавани гранатама у разрушеним кућама.

Српкиње показују невиђено јунаштво, извлачећи рањенике под паљбом и преносећи их на импровизованим носилима до превијалишта, која иако видно обележена гађа артиљерија европских kulturtregera, упркос потписа на бројним међународним конвенцијама!

Речна ратна флотила Двојне монархије, тада најмоћнија на свету, бљује смртоносни огањ на рекама Сави и Дунаву, али импровизована српска речна флотила коју чине адаптирани рибарски чамци и оклопљени брод „Тимок“ ипак и даље непрекидно снабдева браниоце Аде Циганлије муницијом и бомбама, да упорно прете боку непријатељског десантног таласа.

Потпуковник Радојевић, класни друг војводе Вука и Воје Танкосића чувена 32. „челична“ класа Војне академије!) не мање храбар и вешт, упорно одолева непријатељској навали на Аду.

Питомце српске војне академије а не кадете, васпитавали су српски професори на примерима из ослободилачких ратова, јер ће бранити своју Отаџбину а не лутати по белом свету зарад интереса финансијско-нафтног лобија каубоја!

Чим је у јулу 1914.године, прве ратне ноћи аустроугарска флотила бомбардовала Београд, аласи, речни рибари свих узраста, добровољно се ставише на располагање команди града Београда и преуредише своје чамце да бране своје реке.

Када септембра 1914. стиже одред руске Црноморске флоте из Севастопоља и официри-инжењери, стручњаци за мине,  аласи посташе водичи руске посаде брзог моторног чамца „Слобода“!

Руски је одред смело пловио на ризичне операције полагања подводних мина, чак и магнетних, тада тек осмишљених.

Када је командни брод аустроугарске ратне флотиле „Темеш“ своју фаталну „рускињу“ сусрео, престаће лака шетња по рекама а видеће се занатско умеће „баћушки“!

Аласи су као добровољци бранили Аду Циганлију и пушком у руци, а по наређењу потпуковника Радојевића потопиће све своје чамце наком превожења бранилаца, да се окупатор њима не користи као ратним пленом.

Аласи београдски, понеко претекавши из крвавог октобра 1915. и потомци изгинулих преводи ће поново после три деценије борце Црвене армије преко Саве и Дунава, да од потомака истих непријатеља варош београдску ослобађа и слободу рађа.

Изгинуће четници Сремског добровољачког одреда, не знајући да ће век после неки ЕУнијатски „војвођани“ покретати референдум за отцепљење а они су изгинули за Срем у Србији, као свој сан за кратког живота недосањани. 

Изгинуће кадровци и жандари као последња одбрана на кеју дорћолскоме, не знајући да ће век после неки арапски шеици куле на води градити, и њихове душе својим зановетањем срдити.

Изгинуће у Бертином кратеру руски поморски артиљерци на Калимегдану, не знајући да ће недалеко одатле после победе нићи монументални споменик захвалности Француској, ваљда зато што је и последњу пертлу ципеле војничке Србима наплатила, а не даровала.

Мењаће се владари и режими у земљи на брдовитом Балкану, али споменик захвалности Русији за братску помоћ стварну а не измишљену, још увек чека, чекају и црноморци Севастопољски, барем барељеф на Калимегдану, да обележи њихову доказану верност Србији.

Данас, век после надљудске херојске одбране своје вароши и Отаџбине, Срби живе у полуокупа цији, потомци европских kulturtregera деле им савете као експерти за Балкан а каубоји им сређују војску као „прво српско ловачко друштво“, само што неће ићи у лов на фазане по шумарцима Србије већ за чуваре нафтних поља у белом свету.

Уз помоћ каубоја и ергеле њихових послушника, Шиптари им отимају немањићке манастире по Косову, које чак и просвећени председник „Тома без земље“ назива „косовско културно наслеђе“ а не српско духовно! Подмладак из НВО, васпитан од „сорош-тета“ које су као младе биле чланице Tito jugend кружока тврди да наслеђе и није битно, све је то наше у заједничкој ЕУ, а та заједница полако али сигурно изумире као сан, код већине нормалних Срба.

Питање је само хоће ли бити места у замишљеном пројекту „Београд на води“ и за споменик аласима на Ади Циганлији и Сремском четничком одреду на кеју, и руским артиљерцима на Калимегдану, јер то ће неки нормални Срби ипак подићи у слободној Србији, по мери српских потомака, када се стекне тренутак за одуживање дуга прецима који без страха и мане победише смрт, зарад слободе и среће потомака својих.

Они који буду споменике дизали, имаће храбрости и да уклоне све оно што смета миру и спокоју предака неумрлих, у лажним школским уџбеницима, лажним заједничким пројектима у региону, лажним заједничким празновањима у знак сећања на Велики рат и жртве његове које поднесе српски народ!

Данас потомке kulturtregera не прозивају да у знак своје измењене свести, барем ружу за опрост греха предака својих, положе на дунавском кеју.

На путу у ЕУ ништа не сме да омета замишљену визију „усрећитеља“, а нарочито не та мрачна српска војничко-слободарска традиција и жртве многобројне њене.

То није in, вичу потомци кољача из Мачве и Подриња, британски саветници чији су преци помагали настанак усташа, потомци ватиканских планера пацовских канала и учесници злочиначког пројекта „Милосрдни анђео“, који у ваздушним ударима изручи тоне и тоне осиромашеног уранијума над Србијом, али не уби слободарски дух српски.

Ко планинска трава после олујне кише, полако али сигурно усправља се Србин, непатворени, европским католичким мастима ненамазан, ослоњен на своју традицију и своје Светосавље, спреман да прихвати, угости и саслуша свакога добронамерног у свом слободном а не полу окупираном дому, чије сређивање и преуређење, сада разни непозвани и нежељени тако радо проводе, притом безобзирно рушећи све њима страно.

Време је за захвалност прецима, на начин да се свој у својој независној земљи, опет постане!

Прочитај без интернета:
31 глас