Од приватне изненадне посете Москви и интригантног сусрета „фактора стабилности у региону“ са Волођом, другосрбијанске перјанице журно се латише пера, да народу неразумном сликовито опишу потенцијалну смртну опасност, која се надвија над толико жељену „светлу будућност“!

Јесте да је фактор успешно претекао ко Данијел у пећини (по њиховом виђењу), али опасност инфицирања вирусом православне љубави још прети, ваља зато хитно применити превентивне мере да се не загради досадашњи успешни пут, у НАТО загрљај и ЕУ деструктивне интеграције!

Зато другосрбијанска сорош-историчарка, поновно детаљно приказује позадину захтева младог политичара који је намеран да Драгутина и другове врати са Зејтинлика, и то баш на Калимегдан (како она тврди).

Ето, ономад скоро је његово британско војводство уживало на Калимегдану, слушајући притом њено успело вивисецирање српске историје, а сад би тај дрипац да све упропасти повратком мрачног архетипског Србенде, самобитног и свесног места и улоге свог народа на брдовитом Балкану.

Политичар – комбиста је намеран да га вратии баш у гробницу народних хероја, друга бравара!

Прегршт конструкција о детаљима преврата, у ком је нестала једна српска народна династија а наследила је друга, али опет српска и народна, није толико битно за калимегданску шетачицу њеног војводства (британског наравно!), колико чињеница да се тада прекида удворичка слугерањска политика, и почиње васкрс националне идеје српског јединства.

Ни успешни пропагандисти бечких и лондонских листова, нису показали толико омразе колико историчарка, која успут отворено заговара и српску кривицу за избијање Великог рата. Не чуди нимало да упорно пренебрегава стварну улогу Драгутина и другова, који су ето већ век цео инспирација србождерским играчима великобританског гамбита, на шаховској табли светске политике.

Сорош-шетачица упорно утрпава једном неуком абаџији, очинство ревизије Солунског процеса, свесно штедећи Мошин политички „флекмалерај“ (сликарија) српског друштва.

Отворено прозива „комби-шофера“ да покушава да злоупотреби државну сахрану неумрлог Драгутина за додворавање Србима, као што је то Моша сликар учинио својом ревизијом по диктату бравара Јосипа, у тренутку његовог тајног приступања НАТО пакту!

Драгутин је тако постао граничник, који дели дело свесне издаје националних интереса од покварене колаборације, која се чак ни не труди да понуди некакав разумно прихватљив разлог за своје дело, које нема оправдања.

Свесно пренебрегавајући ноторну чињеницу да је тешко рањен на самом почетку преврата и скрајнут у доношењу било какве битне одлуке о судбини краљевског пара, која је тако остала у рукама гневног сина коме је неправдом стрељан отац, и недовољно разјашњених мотива нетрпељивости бивше снахе и бившег девера, историчарка импутира да је Драгутин иницирао бацање кроз прозор краљевског пара, те се због тога цела „културна Европа“ згражавала.

Као да они већ нису имали својих „згода“ на ту тему, са још далеко грознијим детаљима, о којима није неопходно подсећати „заборавне“.

Сорош-шетачица чак тврди, да су двојица активних официра основала прву „српску НВО“ (читај антисрпску!) са намером утврђивања „истине“ о атентату, као што данас бројне НВО „утврђују истину о српском геноциду“, да би острвски покварењаци могли остварити своје колонијалне планове!

Импутира Драгутину, да је страх од њега и другова учинио да „оснивачи НВО“ напрасно прекину своју просветитељску улогу у још демократски незрелом српском друштву, упркос нескривене подршке из Аустро-Угарске и Велике Британије, том њиховом пионирском труду.

Лагање о наводној моћи и одлучивању у новоослобођеним крајевима, после Првог балканског рата, по моделу коминтерновско-брозовске матрице „великосрпске хегемоније“, заслужује да се публикије у неокомунистичким листовима (ако их има) као школско штиво, или „косовској објективној историографској периодици“, чији ће уредници засигурно умети наградити калимегданску шетачицу, за испољену „ауторску храброст“!

Догодине ће бити век цео од насилног одласка Драгутина и другова са овог света, они су себе свесно уградили у темељ уједињеног Српства, које је својим победама над КуК царством донело слободу и вишевековно потлаченим Словенцима и Хрватима.

Шетачица истиче да се Драгутиновим повратком обнавља жеља за уједињењем у заједничку државу свих Срба, коју су њени донатори тако успешно разбили и растројили, да се код „новоослобођених“ Словенаца и Хрвата ни не примећују значајнији процеси освешћења и жеље за заједништвом, али за даљим разарањем Србије и уништавањем Срба, и те како!

То сорош-шетачица не примећује, њој то није битно, јер ако нема Срба, остаће амебе, па процес еволуције може почети по сорош-моделу, можда и успе (једног далеког дана).

Тада свакако неће бити проблем да се нађе „фактор стабилности у региону“ а регион ће бити јужно крило, само шетачица заборавља да тада вероватно неће бити ни НАТО усрећитеља ни ЕУ покварењака, али свакако хоће Србије, Драгутина и другова!

Не треба шетачица да се брине, неће Драгутин са Зејтинлика, тамо је међу својима, и нека га тамо на миру оставе шофери из комби странчица, и разни усрећитељи по коминтерновском рецепту, али и сорош-преумитељи, наследници претеча „демократског просвећивања“ Срба.

На Калимегдану није место ни Ђури Ђаковићу, коминтернином терористи, а камо ли флекмалерај мајстор Моши, који је својим кројем по лондонској мустри, у Јајцу прекрајао српске војничке победе, у које је узидано више од милион и триста хиљада живота!

Шетачица за њих оптужује самовољника Драгутина, као да је он са друговима извршио агресију на Србију у Великом рату, доводећи притом франковачке кољаче и шуцкор у позицију да „оправдано врше хуманитарну мисију демилитаризације српских распомамљеника“ који прете Великом Србијом, и то на српском етничком простору!

Калимегдан свакако треба преуредити, те и Мештровићевог „победника“ усмерити по инструкцијама шетачице, разумљиво уз претходно консултовање стручњака из Лондона, они знају да реше та домородачка питања у колонијама, притом не питајући домороце!

Уосталом, неће ни бити угодно оку будућих станара у „кулама на води“, да јутро почињу погледом у српски …..!

Драгутину свакако није место уз Ђуру и Мошу, то вређа сваког ко има имало националног и православног достојанства, али јесте поред „Балачка“ (Милован Миловановић) чији је најближи сарадник био, иако шетачица тврди да га се он толико плашио да му је државне папире на ноге носио, а Драгутин још ни виши официр постао није!

Умни и објективни Слободан Јовановић написао је своје виђење о Драгутину, у време када је заиста требала лична храброст и умешност у конфронтацији са моћницима, који нису трпели Драгутина, зарад својих личних а не и државних интереса, којима су само маскирали суштину.

Закаснела, наручена нетрпељивост наспрам бесмртника, казује само о шетачици која нити може да промени оцене једног Јовановића, нити може да облати горе од већ писаног британског блаћења, и бечких „стручних“ анализа, али испуњава радни налог преумитеља.

Уложени труд шетачице, завређује само асоцијацију на ону арапску пословицу, о каравану!

Прочитај без интернета:
35 гласовa