Већ извесан повратак у Отаџбину њених синова, невиних жртава Солунског процеса владара аутократе и његових злобних послушника, отвара низ херметички затворених „истина“ о времену настанка антисрпских лажи, које се са реповима својим вуку скоро већ век цео.

Апис, патриота који је из идеала желео бољу, срећнију и пожељнију Србију за све угњетене Словене тада у Отоманском и у Двојном царству, сатанизован је од разних антисрпских држава, партија, тајних удружења и цркава, плански, злонамерно и систематично.

Данас је тако видљиво ко се у Србији панично ужасава повратка земних остатака његових, јер се тиме симболично откључава брава давно закључана, а иза браве тајне староставне нежељене у земљи српској за антисрбе, који на лажима већ век цео опстају на брдовитом Балкану!

Онај који толико најављује повратак националног посленика општесрпског, челник је  једне минорне анационалнекомби странчице леве провенијенције, која као прилепак сапрофитски егзистира уз фактора стабилности у региону.

Јел најављивани повратак толико у функцији припреме за еутаназију странке којој расте рејтинг, да угрожава неке нагло фаворизоване странке и странчице чији лидери добише простор у антируским медијима у земљи Србији, после предлога британске резолуције о непостојећем „српском геноциду“ а подржавају их отворено каубоји и слуге њихове у ЕУ?

Јел видљиво учешће тадашње владајуће странке у монтираном процесу против патриота у Солуну, довољан прљави веш да на њему профитирају они који се саветују са диливери „пријатељима са Темзе“, ил ће можда ипак требати јачи аргументи за покриће њихове стварности пузајуће колаборације са отимачима српске земље и светиња!

Ипак, није та странка донела 1945. године забрану повратка за Србе, изгнанике пред шиптарским фашистичким терором на Космету у време окупације Југославије, већ управо feldvebel Josip Broz (Tito) и његови антисрпски комунисти, које данас следе сви атлантисти и еуроунијати без резерве, уз отворену подршку диливери пријатеља са Темзе.

Век који је прошао у српским поделама на проаписовце и антиаписовце, преобукао је нажалост потомке у  дражиновце и брозовце, а унуке данас неко жели да преобуче у атлантистичке еурофанатике са тесно скројеним „сужас – оделцем“, за које покварени челници ЕУ углас вичу – „Што вам лепо стоји, још само неколико преправки да се уради и бићете баш по нашој мери“.

Злоупотреба онога који не може да се злоупотреби, што за век протекли дело његово јасно казује да је био у праву, јер борба против тираније и окупације нема цену а настанак слободне државе као резултат те борбе, имао је успутну цену у његовој жртви.

Солунски процес био је увод у диктатуру краља Александра који је своју владавину целу на антисолунским последицама градио, обесмишљавајући тако суштину националне борбе за српску државу, што је мисао и сврха делања Аписа и другова  било. Тај Александар ће пасти жртвом терористичког акта доказаних србождера, као спорна историјска личност. То што је жртва заједнички удружених србождера, донекле ће га рехабилитовати у очима Срба, таман толико да засени лик и дело хрватског домобрана из Великог рата Josipa Broza (Tita), кога диливери пријатељи са Темзе доведоше за управника Србије, да не би била никако нормална и по мери српског народа, притом разграђујући и Александрово државно дело.

Неопходну рехабилитацију Аписа најавио је још Светозар Прибићевић, у Паризу својом књигом  након разлаза са краљем Александром, износећи јавно документе о његовој невиности које је намерно отуђио још 1919.године из  полициског списа припремљеног за суд у Солуну.

Гаулајтер Briz, рехабилитујући потом Аписа заправо је желео да сахрани сећање на српску државу, Карађорђевиће и ослободилачке ратове, јер је нова историја почињала од њега и његове пратеће камариле јахача белих коња на српској грбачи, које неки данас упорно подгревају на „антифашизму“ по мери региона, али не и по стварној мери српског народа.

Они што здушно кукају да је Апис погазио официрску заклетву и насилно уклонио последњег Обреновића (изразито самовољног), заборављају да се српски официр заветовао свом народу кога суверен оличава, али суверен који народ не води у пропаст већ у бољитак.

Није Апис издао Србију већ самовољни последњи Обреновић, зарад својих хирова у пропаст очиту државу и народ упорно је  стрмоглављивао, а патриоти се тој пропасти супротставили.

Са мртвим Аписом, спрдала се једна што активно шмрче и наручене игроказе ствара, пишући да му је гроб мали а заборављајући да су са њим у гроб и идеале који не старе желели сахранити, па је он претекао и васкрсао, макар и у покушају злоупотребе за дневно политикантске игре без граница, али идеали за које је пао нису ни умрли ни сахрањени упркос толиког напора диливери пријатеља, и труда њиховог да цео Балкан прекопају само да их сахране. Данас, док фарса са УНЕСКО  пријемом у чланство дела српске окупиране територије траје пред очима целог света, ти идеали изнова израстају у свој својој величини! 

„Пријатељи са Темзе“ су у тренутку насилног разарања заједничке државе чак вратили у земљу пензионисаног британског мајора да глумата лажног суверена, само да се икако одржи њихова визија прекомпоновања српског етничког простора, а сахране идеали Аписови!

Потомци  feldvebelovih  сарадника, сада обучени у модерно атлантистичко-ЕУ оделце по мери каубоја, упорно доказују да је пуковник био примитивац православне провенијенције и руске визије света, а то никако не сме бити у ЕУ која нема алтернативе, те је његов повратак свакако неприхватљив, барем за пола садашње ЕУ чији су преци од живог пуковника бежали као мишеви, иако су били дипломатски заштићени док су покушавали наћи сараднике у тадашњој Србији.

Нажалост, смрћу пуковника и другова само је ојачала та неумрла жеља многих чији су потомци сада у ЕУ, те ваљда зато и слугерањско-удворичко разглабање НВО о штетности за Србију, ако се достојно сахрани доказани српски патриота а не издајник!

Неки чак и тезу о неповредљивости гробова развијају, само да Апис остане тамо далеко и то по могућности заборављен и необележен, као архетипско великосрпско зло за земље окружења.

Истина о антисрпском деловању разних странака, народа и држава, полако али сигурно крчи пут до Срба, као упорни домаћин који коров из њиве крчи, јер ваља радити, стварати и плодове рада свога уживати у слободној држави по мери народа који је настањује, а у Србији би ваљда требало да Срби живе, барем по називу њеном тако се доима.

Додуше, једна што државном картицом модне гаће у иностранству купује већ јавно прича о милион Срба мање, само да се испуни план диливери пријатеља о пријему јадних избеглица. Она заборавља притом да је у последње две деценије Србија сама, без ичије помоћи удомила милион прогнаних и изгнаних Срба и то из српских земаља а не арапских, и да се притом странке на власти нису потрудиле да тим невољницима помогну, већ здушно да одмогну.

Ако већ жели да помогне, нека са диливери пријатељима договори да се укључе у борбу против светскога зла званог ИД, што га „НАТО – стручњаци за  демократска гибања“ изазваше и то по унапред зацртаним плановима господе са Темзе!

Нека помогну у земљама које су разорили да њихови становници тамо остану, јер Србија није жељена дестинација тих невољника а гнев очајника није потребан Србима, нарочито да на њима сав свој гнев, бес и безнађе искале, што им већ више од четврт века диливери пријатељи и каубоји тако обилато доносе као видљиве „демократске промене“.

Пуковника свакако треба да сахране на лафету, али српске војске а не никако кадета тете генералице из Охаја, да не устане и кратко, јасно и гласно одреже – марш…, јер је он био српски питомац у српској војној академији, у слободној држави Србији!

Онај што је имао храбрости да међу бесне Шиптаре зарад српске слободе одлази, није заслужио да од његове сахране циркус стварају, још само да екипе телевизије Б-92, Прва и Пинк доведу, па је и неупућенима видљиво чему се заправо тежи.

Морал је категорија са мером за оног који га следи и категорија за оне на које се примењује, а ко не следи Косовски завет о Апису да говори неморално је надасве, чак и ако је политикантски исплативо на тренутак који брзо прође, али се и памти.

Век цео су разни „месечари“ и „видовњаци“ зурили у небо да им се укаже истина о делу мајстора Драгутина, али то клубе заплетено ко Гордијев чвор ни наследници Двојне монархије за окупације Србије, ни feldvebelovi стручњаци у Британији усавршавани, ни потомци разних вештачких народа на брдовитом Балкану, нису успели да размрсе, напротив, само још већу збрку су створили.

Време је да се пуковник у српској земљи најзад одмори, а Срби по жељи искреној да га походе и свећу му за покој душе запале, јер његово неумрло дело живи, упркос свих оних који неће мирно спавати када он најзад у довољно велики гроб легне!

Они који по послу што за државу али најпре за народ свој обављају, имаће место за посету и опомену да љубав према својој Отаџбини и старању о њој увек има цену, али и да се ценом на кантару не мери, поготово не по диливери пријатеља мери!

Аписова мера и Гаврилов принцип, нису ни нестали ни престали, нити ће док има оних који о злу српскоме сањају, већма радије него ли о срећи својој! 

 

32 гласa