Све маске о тзв. евроатлантским вредностима и залагањима за демократију и мир на Балкану су коначно пале. Ко не верује нека још једном прочита најсвежије изјаве западних званичника – од Јенса Столтенберга, преко господина Хана, до Мајкла Девенпорта и Маје Коцијанчич.

Озбиљан терористички насртај у Куманову и околини у извођењу једног од агрегатних стања партнера и савезника НАТО и ЕУ, који је нама познат под универзалним називом ОВК (са чијим оснивачима наша Влада увелико завршава предају КосМета), представљао је увод и својеврсно опипавање пулса и тест у тзв. претпољу (или у позадини) бојишта уочи главне битке, која ће се неминовно одиграти као већи регионални или сукоб глобалних размера.

Зашто Куманово, а не Тетово, Гостивар, Дебар и други македонски градови на западу те земље, у коначном, зашто не Скопље, које, ем је начето недавним жестоким опозиционим немирима, ем има највише борбених Шиптара и због чега управо сада овако озбиљно пушкарање? Је ли ово почетак стварања Велике Албаније? Или је посреди пресецање „најслабије карике“ на путу тзв. Турског гасног тока (а што није најслабија карика банкротирана Грчка, која је, успут, чланица и пион НАТО и ЕУ, под јармом тврдих статута и једне и друге организације, одакле је скоро немогуће изаћи без ратовања и великих жртава)?

Или је посреди истискивање Русије са балканских простора на којима је она, иначе, присутна таман онолико колико је била и последњих 200 година, а то је скоро па симболично, и строго према дипломатским правилима и узусима? Или спречавање њеног доласка на Балкан (иако они – Руси, то је бар јасно на примеру Јужног тока, нити то чине нападно, нити су дрски и субверзивни)?

Је ли то можда обарање Владе „неукротивог“ македонског премијера Николе Груевског који се „отргао“ (више него Франсоа Оланд и Ангела Меркел заједно) контроли британско-америчке силе, па га не могу другачије макнути са сцене? Или је узрок у председнику ове бивше југословенске републике, Ђорђу Иванову, који се одважио да путује у Москву на Дан победе (па се и он „отргао“ контроли запада, баш као што се „отргао“ и Тома Николић)?

И откуда уопште сукоби припадника народа који су или чланови НАТО-а (Албанија) или су партнери у оквиру највиших стадијум програма „Партнерство за мир“ (Македонија и Косово*, чије су оружане снаге настале од ОВК у режији Алијансе, која их обликује, негује, опрема и припрема за чланство)?

Јер, сви знамо како се у том савезу и код припадајућих „партнера за мир“ негује сарадња, заједништво, разумевање, заједничка одбрана…

У целој тој евроатлантској трагикомедији званична Србија је озбиљно забринута због тероризма у БЈРМ, иако однедавно има најпривилегованији ИПАП третман НАТО-а, са све причама којима нам пробише уши о миру, колективној заштити, заједничким вежбама, мисијама, семинарима, радионицама. Да подсетимо – према члану 1. „Оквирног документа“ за приступање програму „Партнерства за мир“, који се обавезно потписује у виду међудржавног уговора, земље партнери званично прихватају припадност евроатлантском региону и сфери утицаја НАТО. Ко је скептик у вези овога, нека се сам увери на сајту Министарства одбране.[i]

Наравно, бес се искаљује на некаквим, наводно, отргнутим наоружаним елементима, који су претња миру и стабилности и наводно нису под ничијом контролом. И, тако, као од шале и из досаде, тумарају Балканом прелазећи државне границе, са све оружјем, муницијом и борбеном опремом, као да иду у шопинг.

Ово су питања и дилеме, али и истовремено, већ стотину пута на том фону саопштени припремљени одговори и предвиђања (све у стилу познатих балканских пророчица и астролога) од стране екипе дежурних режимских аналитичара. Који никако да уђу у суштину проблема и да јасно дефинишу стварне циљеве, позадину и организаторе.

Још када у тој папазјанији цитирају (више пута, ради ефекта, шта ли) директора ВБА, свеже унапређеног бригадног генерала Петра Цветковића, који је скоро па преузео улогу начелника Генералштаба и министра одбране, али и осталих безбедносних и одбрамбених чиновника блиских врховном Вођи, који су (гле чуда, и не чекајући став НАТО канцеларије из Бирчанинове) поставили мере на српско-македонској граници, онда заиста „нема“ разлога за забринутост. Само још да све то пије воду и да има везе са стварним стањем.

Јединица Жандармерије (која тек треба да се реформише, а о томе нам је говорио Амадео Воткинс, високопозиционирани британски обавештајац, специјални саветник министра Стефановића и експерт који нам је пре 10-так година подесио Војску таман по мери колоније) је на „својим“ местима, а докле ће издржати у улози граничара, е, то ћемо видети. Јер, нити су обучени (бар не формално, према правилима) за тако нешто, нити имају довољност снага за толики простор, нити има ко да их мења на тим као и на оним задацима који су им иначе у надлежности. Ово што сада раде (уз дужно поштовање), а то је патролирање границом, најмање је њихов посао. А видећемо и зашто.

Е, сада, има ту једна нелогичност коју напред наведени експерти никако да до краја растумаче – каква је веза недавног вехабијског напада у Зворнику, у Републици Српској, и овога што је почело у БЈР Македонији са караулом Гошинце, а наставило се у Куманову? Велика Албанија, ипак, не допире до Дрине, нити имају намеру да је тако далеко проширују.

Наравно да има везе и то директне. Ево и како, након чега ће, надам се, бити јасно да све напред наведене хипотезе и бајање, нису главни циљ, нити узрок, већ могућа (и вероватна) последица, односно пратећи резултат. Па, ком’ опанци, ком’ обојци.

Сценарио који гледамо је производ америчке „Стратегије изазивања и управљања кризама“ (правило Пентагона ФМ 100-5). Да би се Руска Федерација пред планирани велики удар (рецимо у пролеће 2016.), успешно изоловала (окружила) и оставила бар без европских и то православних, дакле, природних савезника, који би могли потенцијално представљати опасност НАТО трупама и то са леђа и са бокова (да не говоримо о добровољцима), а то су Србија, Македонија, Грчка и Бугарска (притом, мислим на народне масе, не и на колонијалне намеснике из врхова власти), потребно је потпуно их дестабилизовати, потпалити барут, изазвати локалне или (још боље) мањи регионални рат на старим, „добрим“ верским, националним и сепаратистичким основама, како би се имали чиме, наравно, контролисано забављати и својим јадом бавити.

То што ће неко правити Велику Албанију (која, узгред, увелико већ постоји и није потребно додатно је формализовати, нити је то Шиптарима толико битно, јер прелазе тамо-вамо како им се прохте), неко остати без државе (или бар половине територије) као што је БЈР Македонија, а Србија трајно изгубити Косово и Метохију (преко очишћеног севера и свих осталих мера) и истовремено се, овако нејака, тући по Бујановцу и Прешеву, па редом, даље, преко тзв. Санџака, и гледати преко Дрине шта ће се збити са Републиком Српском, док ће Бугари већ наћи разлоге да се покошкају са остатком Македоније, потпуно је неважно из визуре западних креатора и резултат може бити овакав или онакав. Али, главни циљ ће бити постигнут – рат и ново клање и то сви противу свих.

Успут, један од важнијих циљева, оно што је иза завесе видљиво (а знамо одакле долази таква пројекција и како се реализује), то је – наставити даље откидање православних, српских територија. Ко не верује у ово, нека размисли како су нам у прошлости отете територије западно од Дрине, како смо добили монтенегринску Црну Гору и антисрпску Македонију. Дакле, главни циљ је исти онакав какав је био не само у средњем веку, већ и у доба Првог и посебно Другог светског рата.

Уколико све напред наведено није пројекција и план, због чега би иначе врхушка НАТО (ЕУ) на челу са В.Британијом и САД, потпаљивала Балкан (или је неко и даље убеђен да они са овим немају везе) ако су поодавно све те мале државице (без и са звездицом), прво створили и омеђили онако како се њима прохтело, а затим ставили у колонијални јарам, који се врло тешко (или никако) скида? И над њима, једноставно, имају дословно пуну контролу.

Дакле, Русија је главни разлог и циљ, али, у ширем геополитичком смислу и у вези са оним што се увелико припрема а то је мањи или већи глобални сукоб, који ће кренути преко Украјине и балтичких квислиншких творевина, могуће једновремено и из правца Пољске, уз паљење Блиског истока и јужног крила на правцу Кавказа. Балкан у вези са тим има тачно оно место и улогу као и у свим претходним ратовима. И, једноставно, мора бити анимиран на крвави начин, али, дозирано.

*

Да се вратимо Србији и њеној националној безбедности и одбрани територије у овом проблематичном тренутку и предстојећем, врло турбулентном периоду.

Након обиласка Генералштаба Војске Србије 12.маја о.г. где је, у друштву америчког амбасадора Мајкла Кирбија, присуствовао Дану високих званица“ на вежби „LOGEX 15” [ii], премијер Србије, Александар Вучић је изјавио (и не трепнувши, а видећемо и зашто) – да је Србија увек спремна да реагује на одговарајући, одлучан и ефикасан начин, поручујући грађанима да могу бити спокојни када је реч о безбедности. Он је нагласио да наша земља ради на јачању и војних и полицијских снага, те да су у те сврхе ове године набављене значајне количине панцирних кошуља и униформи. Он је изразио уверење да Србији не прети опасност јер је она довољно јака да одговори на претње терориста који су изазвали велике проблеме у делу региона.

(Наведена вежба се реализује, иначе, од 04. до 15.маја о.г. у организацији, обратимо пажњу, Европске Команде оружаних снага САД, у сарадњи са представницима Здруженог генералштаба оружаних снага САД и НАТО Команде. Отворио ју је изасланик одбране САД пуковник Тафт Блекберн, а директор вежбе је извесни мајор Џошуа Андерсон. Дакле, наши официри и то високог ранга али и више других из НАТО и „партнерских“ земаља, као што су Албанија и Хрватска, постројавани су управо ових дана од стране америчког мајора усред земље Србије, у касарни Генералштаба на Бањици).

Дакле, премијер нам, баш као и министар Гашић и директор ВБА (кога су намерно гурнули пред медије ових дана, ради грађења популарности и мењања негативне слике о војној служби, не би ли у заборав некако пале брљотине са тзв. параде поноса и вишеструки сукоб са Заштитником грађана), поручује да можемо мирно спавати и да је безбедносна ситуација под контролом. И не само то, већ да Србија располаже неким силним (само њему ваљда знаним) снагама, које ће, како рече, „без проблема завршити посао“.

А да ли је тако?

Рецимо, многи (ако не сви или бар већина) су заборавили да је Србија (тачније, све Југославије пре ње и СЦГ, још од доба краља Петра Карађорђевића) имала изузетне Граничне јединице. Вероватно најспособнији састави Војске, који су попуњавани војницима тзв.прве категорије на служењу војног рока и били беспрекорно обучени, са физичким и осталим предиспозицијама и специфичним карактеристикама, у рангу (па и вишем од) припадника чувених специјалних бригада којима смо располагали, а којих скоро 10 година нема – 63. падобранска, 72. специјална, 82. поморски центар и ПтОд „Кобре“. Граничари који су у одбрани од оружане агресије 1999.године, били „прва линија, предњег краја одбране“ и убедљиво најхрабрија војска. Врх, врхова.

Зашто се овога присећати?

Ево, дошао је тај тренутак, када нам прети конкретна опасност (иако, за онога ко је „имао очи да види“, тај тренутак никада није престајао), а ми имамо необезбеђену (или слабо осигурану) државну границу, за коју, да трагедија буде комплетна, и не знамо тачно где се све протеже.

Па је тако задатак спречавања преливања терориста из Македоније и са Косова поверен јединицама Жандармерије, чији то посао није.

Зашто је тако ако имамо јединице Граничне полиције МУП-а, које су надлежне за обезбеђење граничних међа и које би морале по дефиницији да извршавају тај задатак самостално?

Зато што смо у периоду од 2004. до 2007.године, под врховним командовањем Бориса Тадића и министровањем Давинића и Станковића, прихватајући (одмах још након револуционарног петог октобра) обавезу да наш систем одбране и Војску уподобимо евроатланским стандардима и процедурама, како бисмо се учланили у ЕУкоминтерну, морали, као један од важнијих услова, да урадимо следеће: „…демилитаризација границе ради слободног протока роба, људи и капитала, како би се спречио продор организованог криминала у свим његовим облицима… и стекло право за ослобађање од визног режима….“ [iii]

Значи, евроатлантски пријатељи су нас убедили и наложили нам, а ми оберучке прихватили, да се ослободимо граничара Војске, који су скоро па савршено и најдостојније обављали те задатке. Једноставно, није било „модерно“, није било по европским стандардима, није било „ин“, јурцати по брдима и планинама, са оружјем на грудима. И тек сада је јасно зашто је то тако и шта значи флоскула „Европа без граница“. Терористи свих боја, који су „ничији“, као и бројни азиланти, затим, криминалци и други пробисвети, могу до миле воље да шпартају тамо где им се одреди од стране империјалних газда, који планирају и наређују сукобе, а ови извршавају додељене задатке.

Јер, како би се изводио другачије пројекат „Изазивање и управљање кризама“? Како би, иначе, наоружане формације ОВК у свим могућим издањима, шпартале од центара за обуку (и опремање) у Албанији, преко матичних база на Косову*, до Македоније, а према потреби (или, када им се прохте и нареди) по околини Прешева и Бујановца?

Шта смо ми добили укидањем граничних јединица Војске Србије?

Од бројног стања које су оне имале, а то је било у просеку од 5.500 до скоро 7.000 најспособнијих и најмотивисанијих младих рочних војника у пуној животној снази, обезбеђење границе је спало на мање од 3.000 припадника Граничне полиције МУП-а, којима су обећаване бајке о техничком опремању и модерним опто-електронским и другим средствима. Наравно да се од тога ништа није (или врло мало) испунило.

Добили смо то да, уместо снажног, добро организованог, деценијама увежбаваног „линијског обезбеђења“ државне границе, које је усавршено на изванредној тактици и систему провереном и у миру и крвавом рату, рецимо на КосМету (легендарни: 53., 55., и 57. гранични батаљон), као и на младости и мотивисаности војника, врхунској утренираности, специфичном животу на караулама, усредсређености, заједништву, међусобном поверењу и уиграности, сада имамо недовољан број граничних полицајаца, који углавном примењују тактику тзв. „дубинског обезбеђења“, и то дуж путева, превоја и маркантних објеката. Тежишно, применом моторизованог патролирања, извиђањем и осматрањем, заседама по дубини и експлоатацијом информација од стране локалног становништва. Није намера да се критикује и минимизира њихово залагање, већ да се представи објективна слика веома важног државног проблема.

И тако је неутралисано са 01.фебруаром 2007.године, 17 граничних батаљона Војске Србије, који су се састојали, у просеку, од по 2 граничне чете са још по 1 интервентним водом или интервентном четом. Збрисано је (уколико ме сећање добро служи), око 140 и нешто караула, од којих је преко 100 било у Србији, а остатак у Црној Гори.

Конкретно, на правцу Куманова где смо пратили краткотрајни рат уживо, границу је обезеђивао 57. гранични батаљон Приштинског корпуса, дислоциран са КиМ из Урошевца, након агресије (пре тога то је био задатак 42. граничног батаљона Нишког корпуса). Држао је карауле „Козјак“, „Роберт Стошић“, „Славујевац“, „Прохор Пчињски“, „Широка планина“ и „Лесница“. Није могла „птица да прође“, распологали су оптималним снагама и средствима (као и посебно дресираним псима), и могућност било каквог изненађења била је сведена на минимум. И није било потребно ангажовати додатне снаге, а поготову не специјалне полицијске, иако смо имали чак и оружану побуну 2000/01.године на југу Србије, у општинама Прешево и Бујановац, када је долазило до преливања изузетно јаких снага шиптарске ОВК са КиМ. Све је функционисало врхунски и без проблема. Задатак извршен.

Шта је битно нагласити?

Граничне јединице Војске су били једини војни састави који су према посебном закону и прописима, а на основу усвојених међународних правних стандарда, могли у миру, да у граничном појасу користе оружје и, практично, изводе борбена дејства у заустављању и неутралисању оних који илегално прелазе границу или врше нападна (терористичка и друга) дејства. То је истовремено био, дословно, непрекидно задејствовани „први ешелон“ у одбрани земље, тачније „прва линија, предњег краја одбране“ и пре него агресија почне.

Сада имамо ситуацију да ни једна војна јединица, уколико се не прогласи званично и строго према Уставу „ванредно стање“ или „непосредна ратна опасност“ (а јасно је када ће нам тако нешто евроатлантски „пријатељи“ дозволити – никада, јер оно што важи за њих као у случају терористичког акта у Паризу, не важи за протекторате као што су Србија или у овом случају Македонија), не може да употребљава ватрено оружје, осим ако не буде директно нападнута у војном објекту или реону базирања. И то строго у самоодбрани. Дакле, пат позиција.

Отуда је бусање у јуначке груди премијера, једноставно, замајавање и обмањивање јавности. Зато је и морао да ангажује Жандармерију и оно што је остало од ПТЈ и САЈ-а, које су у процесу обједињавања, а то значи радикалног смањивања бројног стања.

И, апропо тога, да поставимо питање – како мисли да расположивим снагама Жандармерије, а то је свега четири одреда намењених за интервенисање и извршавање задатака на територији целе земље, уколико проблеми у БЈР Македонији потрају или крене радикализација сукоба, а затим и оно што смо имали 2001. на југу Србије, сузбије таква дејства? Је ли убеђен да је довољност тих снага, са све разним ојачањима и снагама редовне и граничне полиције, адекватна? И хоће ли доћи до „замора материјала“, имајући у виду њихово вишегодишње ангажовање у Копненој зони безбедности, затим у решавању разноразних ситуација у другим деловима Србије, и посебно у српској престоници – од проблема са хулиганима на стадионима и другим спортским борилиштима, до текућег ангажовања у разноразним, бројним догађајима?

Тешко да ћемо добити одговоре, а поготову не оне адекватне, аргументоване и стручне.

**

Што се тиче одбране земље у случају рата, односно ограничене или потпуне агресије (то је она „прва мисија“ Војске Србије), а тако нешто долази, видели смо 98-ме и 99-те на КосМету, као обавезна последица уколико се „демократским средствима и преговорима не реши криза“, тако што се у исти кош потрпају терористи и регуларне снаге државе (исти метод већ примењен сада у БЈРМ), стање је крајње алармантно.

И то не заслугама овог или ранијих војних врхова, односно генералског кора или команданата по дубини, већ искључивом заслугом политичара и „државника“, који су се играли системом одбране и војском, извршавајући налоге НАТО-а. Онако како је урађено и у свим осталим балканским земљама током 90-тих и у првој деценији овог века.

На ширем простору југа Србије имамо само једну бригаду Војске Србије – 4. бригада, која је најоптерећенија јединица и то бројним задацима у Копненој зони безбедности, али и другим обавезама – база „Југ“ и обука, мировне операције и остало. Њен сусед је 3. бригада лоцирана у Нишу, где се налази и једина артиљеријска бригада Војске. Дакле, ем огроман, ем турбулентан простор који се наслања на покрајину Косово и Метохију, а снаге Војске, симболичне и објективно више него недовољне.

До покретања „реформи“ Војске на том простору смо имали, распоређено у два корпуса (Нишки и Приштински) неколико моторизованих и пешадијских, затим, три артиљеријске бригаде, две оклопне и једну механизовану бригаду (без осталих бројних борбених састава ранга самосталних батаљона, одреда и чета, као и логистичких, јединица везе, ПВО, инжињерије, АБХО и др. састава). Не рачунајући ратне јединице које су се мобилисале јужно од Ниша.

Чак ни то, везано за актуелну ситуацију, не би био највећи проблем, да стара добра српска ратна вештина која је стварана и негована преко 150 година, коју су чиниле оне чувене дисциплине: „стратегија“, „оператика“ и „тактика“, није у протеклих 10 година замењена ратном вештином НАТО, односно, њиховим процедурама и стандардима. Од елиминисања „борбене готовости“ (што је врло значајно и конкретно и психолошки) и преласка на тзв. „оперативну способност“, све до усвајања и примене у пракси тзв. модуларног система извођења операција у оквиру три предвиђене мисије Војске.

Шта је модуларни систем?

То је модел према којем током извођења борбених дејстава (операција) није предвиђено ангажовање тзв. оперативног нивоа (команде видова – Копнена војска и Ратно ваздухопловство и ПВО), већ је линија командовања на релацији: Здружена оперативна команда ГШ – команда бригаде, у које сврхе може бити искориштена једна од постојећих или бити формирана нова „летећа“ (привремена) команда, као што се формирају и оперативни борбени делови од различитих батаљона из састава осталих бригада и самосталних јединица, и препотчињавају тој новоформираној команди.

Ситуација где се брзопотезно спајају људи и јединице, који нису у истом организацијском саставу, релативно слабо се познају и нису навикнути (утренирани) на заједничко извршавање задатака. Онако како је то било скоро два века на овим просторима, а чега смо се одрекли. Метода раније познатих „ојачаних тактичких борбених група“, али, са којима нисмо угрожавали организацијски поредак, субординацију, нити компликовали „командовање“, као и осталих пет елемената „борбене готовости“, већ напротив.

Модуларни систем НАТО-а који нам је угуран у склопу „реформских“ процеса, када га преведемо на народски језик, у пракси све то изгледа по оној познатој – не зна се ко пије, а ко плаћа, ко коси, а ко воду носи. С тим да је број косача и водоноша недовољан и неповољан.

Да сумирамо – до 2002.године смо имали преко 100 борбених јединица ранга бригада-пукова и значајно преко 50 самосталних борбених јединица ранга батаљон-дивизион. Од наведеног броја да поменемо само најважније: 13 моторизованих, 21 пешадијска, 6 оклопних, 2 механизоване, 12 артиљеријских, 3 специјалне бригаде, 1 Гардијску, 5 ваздухопловних, 14 ПВО (бригада-пукова), 8 инжињеријских (бригада-пукова), 3 пука везе, 1 АБХО бригада. Саставе Ратне морнарице, која нам је остала у Црној Гори, а били су импозантни, не вреди овом приликом третирати.

Сада имамо 6 борбених бригада Копнене војске – 4 мешовите, 1 артиљеријску и 1 специјалну, затим 1 логистичку базу, Гарду и 10-так битнијих самосталних јединица ранга батаљон-дивизион, док у РВ и ПВО имамо 2 ваздухопловне и 1 ПВО бригаду. И то је све што је из угла вођења одбране важно и меродавно. Врло танко.

Однос онога што смо имали и „реформисали“, и онога што је иза тога остало, све говори сам за себе.

Да ли је са тако малом оперативном Војском (Копнена војска не више од 12.500 људи у миру), која технички није модернизована, напротив, тај процес је организовано бојкотован по налозима НАТО ментора, а поготову није модернизована тежим борбеним системима, авионима и ПВО средствима, ова земља безбедна и може ли да се одбрани од ограничене или потпуне агресије? Може ли да решава озбиљније терористичке ударе и оружане побуне унутар властите територије?

Врло тешко и скоро неизводљиво.

Уосталом, и сам министар одбране Братислав Гашић је више пута изјавио (некако тек од јануара о.г. када је на сајту Фонда стратешке културе кренуо серијал „Под окупацијом и у власти НАТО и ЕУ“, случајно или не, није ни битно), да је „циљ неких, у периоду од 2000-те до 2012.године, био да Војску униште и да је сведу на Цивилну заштиту“. Хвала му на тој искрености и на сувој истини.

Међутим, има један проблем – он, као и његова два претходника од 2012.године, наставили су партнерски пут са НАТО и, штавише, значајно га унапредили и догурали до највишег ИПАП стадијума, и енормно увећали учешће на вежбама са тим савезом, а потписујући СОФА споразум у оквиру Партнерства за мир (јануар 2014.године, министар Родић). Али, не само за транзит трупа Алијансе преко Србије (као што је раније било регулисано), већ и за њихов боравак у овој војно „неутралној“ земљи, затим, извођење заједничких вежби широм света па тако и у Србији. Без тога не би били могући разни „платинасти вукови“ током прошле или „лоџекси“ ове године и „заједничке одлучности“ у Немачкој, у Хохефелсу,[iv] која креће у јуну са стотинак наших војника.

Таква сарадња подразумева, и то је домаћински када нам дођу гости у Србију, да се „туристички“ обиђу циљеви из 99-те, које су њихови претходници далеке 1999.године успешно тукли са великих висина и од њих направили рушевине. Са све неколико хиљада повратних и неповратних цивилних губитака.

Хоће ли и може ли Србија да коначно извуче праве поуке из терористичке кризе у Македонији, али и са осталих кризних подручја, и то у последњем тренутку, и да радикално мења стање ствари, односно крене у јачање своје одбране и Војске?

Сигуран сам да од тога неће бити ништа. Бар не у догледно време, односно унутар ове, НАТО-диктиране парадигме.

[i] http://www.mod.gov.rs/sadrzaj.php?id_sadrzaja=4359

[ii] http://www.mod.gov.rs/sadrzaj.php?id_sadrzaja=8261

 

[iii] http://www.balkaniyum.tv/srpski/vesti/13110.shtml

 

[iv] http://www.nspm.rs/hronika/vojska-srbije-na-medjunardonoj-vezbi-zajednicki-odgovor-u-nemackoj.html

 

Прочитај без интернета:
62 гласa