Све једног дана долази на наплату. Зна Запад то добро, зато и покушава свим силама тај моменат да одложи. Они који су вековима живели тлачећи друге знају да томе неспорно стиже крај. Покушавају они сада да се притаје, да се сакрију иза некаквих демократија, али сваким даном маске су им све смешније и све наивније. Ако су западне звери часне, зашто стално морају своја дела медијски да улепшавају? Зашто зло које чине стално оправдавају вишим циљевима? Какво је то добро које се злом добија? Ако су сигурни у исправност својих дела што их не прикажу онаквим каква стварно и јесу? Ко су они да силом постављају ствари јер тобоже само они знају шта је исправно? Како је могуће да само они виде ту исправност, и зар сила већ није доказ неисправности?

Знају они да су им дела, као и мисли, нечасна, да су им душе безличне а тела бездушна. Живе у страху, плаше се оног што би у огледалу могли да виде. То је њихов страх и нека се са њим сами изборе. Нас живот учи да је у њему све могуће. Садашњост, прошлост, а нема разлога да нам и будућност то не покаже, увек је зависила од наше вере. Небројено је примера у нашој прошлости  да не постоји немогуће када човек то искрено и жели. Постоје само оне ствари за које се каже да су немогуће, а истина је да нико није искрено то ни покушао. Постоје оне ствари које нису успеле јер су рађене без вере, душе, срца. И оне у које се веровало, оне које су имале најчасније циљеве, чиме су себи већ на почетку обезбедиле успех на крају. Када се доносе важне одлуке, неопходно је знати и прави тренутак. Када тај тренутак дође не смемо га пропустити.

                       „По редоследу судбине, овај петак биће најлепши дан нечијег живота. Када бисмо знали чијег, могли бисмо му јавити. Да не испадне и са њим као са нама да нисмо имали појма.“

                                                                                                                                                   Душко Радовић

 

Ако само чекамо да прави тренутак дође не трудећи се да му кренемо у сусрет, вероватно ће поред нас проћи а да га и не приметимо. Тако је и са страховима: ако смо стално у њиховој сенци, не покушавајући да побегнемо из ње, никад нећемо видети сунце. Никад нећемо успети да остваримо снове ако стално спавамо. Док год нам други буду говорили шта је добро за нас, а ми то слушали, нећемо успети да урадимо ништа што заиста нама и користи. Ако се тако понашамо, боље и не заслужујемо. Мислимо ли само на проблеме, заборавићемо да потражимо решења. Зато увек морамо ићи у сусрет срећи не чекајући, морамо доказати да смо вредни бољег живота. И срећа се мора заслужити.

Чекајући да направимо тај огроман искорак, заборавили смо да се пут без обзира на дужину прелази корак по корак. Да је за корак важна стабилност а не дужина. Битно је да увек идемо напред а не уназад, онда не постоји пут који нећемо прећи. Не смемо дозволити да нас лажни „титани“ запада зауставе, натерају на те погрешне кораке уназад. Не смемо дозволити да пут предака заменимо лажним привидним вредностима. То је управо оно што би они хтели, да се одвојимо од корена и препустимо вихору зебње и неизвесности.

                           „Правда! Нема је много на свету, али што је мање има, то више вреди. И спора је, јесте и хоће да закасни …. али пре или после – стигне ….“

                                                                                                                                          Иво Андрић

 

Вихору којим Запад управља препустимо оне који немају вере, оне који увек некуд журе. Србин није сасушена трава без корена која ће дозволити да га ти лажни вихори носе. Неће светосавац  дозволити да га лажне вредности заведу. Може тај лажни титан да се горди, да се сили, може снага његовог ветра бити и као тајфун, неће Србин никад подлећи. Остаће православна душа чврста, свесна да каква год да је снага ветра он мора стати. Знајући да, када тај ветар прође, остају само они вредни, само они који имају корен вредан помена, остали ће прихватити да буду поробљени. Србин у срцу носи смирење, зна његова душа да олује пролазе, титани нестају, а правда свакога стиже.

Бивши титани

 

Имаш ли достојанство, бивши титане

Што желиш пространство које ти не припада…

Из некад пуних џепова само магла испада…

Оче одбачених, рају помрачених умова,

Спрема се наплата твојих дугова.

Ти, што радосно газиш мале,

У својој лажној сили не видиш ватре

Које се пале због твојих недела…

Долази дан када ћеш бити кажњен,

Кажњен за своја злодела…

Ми мали немамо титане,

Све што имамо јесте једно питање:

Да ли се плашиш ?

Колико времена ће ти требати

Да видиш сумрак свог постојања ?

Јер из нашег очајања

Се рађа  надање, а престаје страдање…

И ми се боримо,

За земљу коју волимо,

Јачи него што ћеш ти икад бити.

Не можеш више своје право лице крити.

 

                                                                                  Јелена Б. Лончаревић

 

Не радује светосавску душу неуспех Запада, нисмо ми као они. Не може православца чинити срећним туђа несрећа. Србина радује нешто сасвим друго. Србина радује  извесна победа вере, части и истине. Не желимо ми њима зло које су они нама желели и спремали. Ми се молимо и за њих, да се освесте и спасу своја изгубљена срца. Желимо да зауставе демонизацију својих душа, као и покушаје демонизације свега око њих. Они су свој пут сами трасирали, одлуку да се спасу исто тако морају сами донети. Оно што морају знати, времена им је све мање, сами су то време себи одузели путујући у погрешном смеру. Препуштајући се погрешном ветру и свом самољубљу.

Ишли су ти умишљени титани увек лакшим путем, наравно да то у почетку више прија. Најлакше је чамац пустити низ реку и не хватати се весала, да се не добију жуљеви. Заборавили су само да онда када тај чамац путујући низводно дође до водопада, а река убрза своје струје, касно је за весла. Ако се освесте и на време почну да веслају правим смером, раширићемо као и увек своје руке, помоћи ћемо им да се спасу. Помоћи ћемо им да отерају демоне из својих душа. Али нико више не може очекивати  да им се прикључимо на погрешном путу, чекајући да нас снага водопада разбије од стене. Тај пут низводно није никакав пут титана каквим они желе да га прикажу, то је пут Титаника.

Када нису успели да нас одувају својим олујама, ни да нас застраше глумљењем титана, решили су да нас руше другим методама. Покушавају да нам државу сведу на пашалуке. Пашалуке којим би управљали њихови полтрони, људске и моралне нуле. Управо оне нуле, они политичари који им и сада у томе свесрдно помажу. Мисле да су спремни за завршни чин над Србијом. Чини им се да су успели да успоставе доминацију. Опет ће доживети непријатно изненађење, мораће да науче да српске мајке нису заборавиле да рађају Обилиће. Поносне Србе који ни пред каквим „титанима“ не планирају и неће да беже. Србин је учен да се бори, а не зна и неће ни да клечи ни да моли. Онима који то на време не желе да прихвате, остаће само да на тежи начин то схвате. Србин ће увек ићи само стазом која води у предворја вере, части, славе и истине.

                    „Време је да престанемо чекати изненадне дарове живота, сами треба да стварамо живот.“

                                                                                                                Лав Толстој

Знамо да другима смета што имамо разлога за  понос, што нисмо понизне слуге. Смета тим умишљеним владарима света што не прихватамо да Крајине нема. Смета им  што не желимо да се одрекнемо Српске, што не дамо ни део Рашке. Смета што знамо да је све на Косову и Метохији наше. Хтели би они да нас науче да се одрекнемо и православне браће. Не схватају моћници да то није ствар договора, да је то ствар вере и душе и да то никад неће моћи никаквом силом да сруше. Сада изгледа као да остварују своје планове зла, али сваки прави Србин зна да ће се у Крајини опет чути граја српске деце. Звониће поново манастирска звона на Косову и Метохији радујући се својој србадији. Рашка ће увек бити Србија, а Српска увек светосавска.

Сметаће Сотони увек што је Русија православна, а Руси наша браћа, и мучиће их што је она данас све јача и јача. Хтели би они да нас убеде да нисмо у праву, зато се упорно и труде неку измишљену историју да нам прогурају. Могу они да мењају списе, могу  да нађу и оне који ће због материјалног другачије почети да мисле. Пронаћи ће они гмизавце који су због ситних привилегија спремни свој народ да продају. Као и оне који од страха само клечећи знају да ходају. То могу, али веру и крв не могу да нам промене, а оне ће увек  јасно да нам говоре. Питање је само тренутка када ће нам досадити њихове преваре, а онда ће опет морати да обнове како се прави Србин разрачунава са тиранима и њиховим лажима. Поново ће морати да науче да на лажима свет не почива. Да се Србин никад не одриче Отаџбине и да никада неће дозволити да га гази безбожна хорда. Србин никада неће прихватити своју душу да прода. Зато ће „титани“ морати са истином поново да се суоче, а овог пута ће им то бити и последња шанса да је науче.

Прочитај без интернета:
262 гласa