У низу војничких победа српске војске 1914.године у Великом рату, пре једног века, мучно, скоро стидљиво помиње се и једна делимично неуспела операција преношења борбених дејстава на територију саме Аустро-Угарске, и то у сремску равницу, која се привидно доима као меки трбух двојне монархије, али дубина територије то изразито негира, а војни планери и знају.

Целу протеклу годину тзв. „војвођанске“ културне институције узимале су стидљиво и шкрто учешћа у обележавању века од почетка Великог рата, и тешких али и славних победа српске војске, иако су део српске културне целине (или би барем требало да буду!), а не територија двојне монархије као пре једног века! Обележавање века од првог преласка српске војске преко Саве у Срем, и трагична изгибија тимочана при тој операцији, обележена је пригодном свечаношћу на Легету, коју су неки медији „подвучени жутим“ и кругови „сорош курсиста“ злурадо потенцирали, безобразно изврћући историјске чињенице и околности, које није крила ни краљевина СХС а још мање разлога да крију имају историчари данашње Србије.

Врхунац лажи је радна теза да је руска врховна команда крива за изгибију тимочана, јер је (наводно) лично главнокомандујући руске војске велики кнез Николај Николајевич наредио операцију форсирања реке Саве!

Срби имају пословицу – Цару царево, Богу божије! – те је век после догађаја, реконструкција самих околности могућа без емоција, а нарочито без политикантско-интригантске тезе да су Руси увек само злоупотребљавали остале Словене, а Србе нарочито у тешком моменту!

(Напомена – РКЦ кухињица и ЕУ ропски зачини, разних претендената на парче српске земље на брдовитом Балкану!)

Немачка је планирала да почетком ратних дејстава аустро-угарске трупе на источном фронту вежу на себе главнину руских снага, а тек део снага да се веже у Источној Пруској немачким трупама, како би брзо сломила западне савезнике, и кренула потом укупном силом и на Русе.

Војна процена да ће Французи желети да се освете за пораз у рату 1870./71. губитком Алзаса и Лорене те ће неразумно кренути у напад, показала се тачном јер је Жофр покренуо велику офанзиву према Штразбуру и Рајни, али су Немци већ 18. августа прешли у протунапад, опкољавајући полетне Французе и натеравши их у панични бег. Чак је 2.септембра 1914. и француска влада пребачена у Бордо, а Париз је припреман за одбрану.

Упаничени Французи немају велике помоћи од Британаца, јер њихов експедициони корпус заправо чине четири пешадијске дивизије заглибљене заједно са Белгијанцима, у покушају стварања мостобрана око белгијске луке Ансверс.

(напомена – специјалитет је Британаца да у оба светска рата за њих ратују њихови доминиони, а они сами, на крају тих ратова истичу како су имали најмање људске губитке, од свих зараћених страна!)

Французи очајно вапе за помоћ руском великом кнезу Николају Николајевичу, који наређује напад на аустро-угарске трупе, иако није још завршена укупна концентрација руске војске.

Ваздухопловним извиђањем, већ 23. августа утврђује команда аустро-угарске војске да велике руске формације крећу на њих, што је увод у битку код Комарова у времену од 25.08. – 02.09.

Да среди поколебане аустро-угарске трупе али и саму немачку војску у Источној Пруској, именује немачка врховна команда 22.08. генерала Лудендорфа као победника код Лиежа за начелника штаба и Хинденбурга за главнокомандујућег, јер нема расположивих снага да упути на исток и појача одбрану Источне Пруске.

У тако за савезнике тешкој ситуацији, српска војска односи бриљантну победу на Церу, која је морална ињекција у земљама Антанте, и француски генералштаб цени да би везивање аустро-угарских снага српском контраофанзивом, онемогућило пребацивање њихових трупа на источни фронт, те би тако руску војску у нападу морала да задржава и немачка војска, а то би знатно растеретило Французе и Британце. Французима би зато био спас а Русима велика помоћ, када би српска војска наставила офанзиву преко Дрине и Саве у гоњењу разбијених Аустро-Угара. Савезници, нарочито Французи, уобичајено су гледали само своје интересе, не узимајући у обзир чињеницу да је српска војска исцрпљена, да је имала доста губитака, јединице нису стигле ни да се попуне, а опремљеност је била далеко испод степена који је захтевала таква операција, поготову форсирање великих река.

Зато су владе Француске и Велике Британије договорно извршиле притисак на председника српске владе Николу Пашића, коме је посланик из Париза Веснић, послао депешу са садржајем: „Овога часа сам дошао од председника републике Француске, где су захтевали да Србија пређе у офанзиву што пре“, али и на руског главнокомандујућег великог кнеза Николаја Николајевича, који ће зато упутити Пашићу личну поруку:

„Да би се постигао општи успех над нашим заједничким непријатељем, сматра се за неопходно потребно да српска војска пређе у коначну офанзиву против Аустрије“!

images

Пашић, притиснут истовремено са неколико страна врши притисак на Путника, да се удовољи овом савезничком захтеву, али је начелник српског генералштаба војвода Радомир Путник изричито одбијао саму идеју контраофанзиве, одговоривши председнику владе 31.августа: „Примљен је вечерас телеграм о жељи Врховног команданта руске војске за нашу офанзиву. Без обзира на број непријатељских трупа према нама, ми бисмо предузели офанзиву, када бисмо имали довољно превозних средстава за прелаз преко Саве и Дрине, која се у овом времену журно припремају и када бисмо могли одједном извршити преоружавање извесних наших трупа са руским пушкама, које стижу у партијама. Чим се све ово доврши предузећемо офанзиву, зашта се већ увелико чине припреме. Молим да се ово саопшти коме треба“!

Radomir_Putnik_-_Project_Gutenberg_eText_14538b

Сам операциски план офанзиве, изнеће Путник на радном договору са командантима армија у Ваљеву 31.августа. Он је замислио да офанзива у Срем буде ограниченог обима и да у случају поновног јачег притиска аустро-угарских снага на Дрини, може лако да повуче I. армију која је главни носилац планиране офанзиве.

Аустро-угарска војска је у међувремену пребацила 4.корпус из 2. армије у Галицију, а део тешке артиљерије у Белгију, ради рушења утврђења. Део Балканске војске је такође припремљен за превожење железницом у Галицију, тако да на простору Срема у том часу има формацијски попуњене две дивизије војника са артиљеријом и пратећим службама, уз неколико самосталних пукова. Команда аустро-угарске војске не очекује офанзивне активности Срба јер зна да немају потребну логистику за тако сложену операцију, и за непосредну заштиту обала Саве распоређује ландштурм (јединице старијих годишта) на местима погодним за форсирање реке.

250px-Prvaarmijaforsirasavu

Прелаз јединица I.српске армије преко Саве почео је раним јутром 6. септембра, између Скеле и Новог Села, а Дунавска дивизија I.позива лако је сломила отпор 32 ландштурмског пука готово га преполовивши, док се 12. пук из Кленка скоро без борбе повукао у Платичево. Дунавска дивизија I.позива стигла је до Купинова, образујућу мостобран на линији Прогар-Ашања и омогућавајући осталим јединицама I. армије да успешно форсирају реку Саву, уз незнатне људске губитке (97 војника је избачено из строја!) код тако сложене операције.

Српске су трупе заплениле извесну количину ратног материјала и заробиле 270 непријатељских војника, у сукобу са јединицама ландштурма.

Cerska-Kolubarska-i-bitka-na-Drini

Пошто је 7.септембра имао оскудне податке о непријатељским снагама и њиховим намерама, известио је командант армије генерал Бојовић, да неће кренути напред, док не буде сазнао право стање код непријатеља.

Током 7. септембра, 14.бригада КуК солдатеске из Земуна ушла је у састав заједничке Комбино ване дивизије са7.дивизијом и пуком из Баната пристиглим 8. септембра. Тако здружена формација 9. септембра напада Дунавску дивизију I. позива, али је изгубила 1000 људи, и потпуно растројена повукла се у реjон Старе Пазове уз подршку 29. дивизије, која је била присиљена да се повуче ка Голубинцима да би спречила даљи продор српске војске.

Користећи насталу ситуацију, 9. септембра делови трупа одбране Београда прелазе реку Саву и ослобађају град Земун, у који већ 10. септембра 1914.године долази и сам престолонаследник Александар, дочекан са одушевљењем од раздраганих Срба!

(Напомена – већина ће присутних главом платити изражено одушевљење, јер су земунски франковци одмах саставили листе „издајника“, које ће преки суд осудити на смрт вешањем!)

Трупе I. Армије 10. септембра ступају у борбу са непријатељем на линији испред Старе Пазове -Голубинаца и на каналу Јарчина.

Вест да је српска војска ослободила Земун и да је престолонаследник Александар посетио варош, изазвала је панику и бес у Будимпешти. Генералу Краусу је наређено да по сваку цену одбаци Србе преко граничне реке, а надлежним институцијама да се примене најоштрије мере према српском становништву у Земуну и целом Срему!

Због појачаног аустро-угарског притиска на Дрини, донео је војвода Путник одлуку да обустави даљњу офанзиву у Срему и повуче I.армију. Овој одлуци супротставио се и сам краљ Петар уз председника владе Пашића и престолонаследника Александра, који су упорно помињали савезнике, али је војвода Путник истрајао. Бранећи се од жестоког напада генерала Крауса у Срему, беспрекорно је генерал Бојовић истовремено вршио пребацивање трупа I. српске армије натраг преко Саве. Желећи српски пораз по сваку цену, гурао је генерал Краус своје потчињене на ризичне операције, те је тако 94. пешадијски пук КуК војске у судару са XI. пуком из Шумадијске дивизије, претрпео најстрашнији пораз у читавом рату, јер му је један батаљон скоро потпуно уништен, a у дану избачено 32 официра и 1200 војника из строја.

То је управо онај КуК пук, што је одликован највишим царским орденом за разбијање српског десанта код Чеврнтије и изгибије тимочана, који су тако војнички освећени од „шумадинаца“!

29 гласовa