Једног раног јутра, давно, чуо сам на Радио Београду народну песму уз музичку пратњу, о цару Душану. Тада и никад више. Речи су ишле отприлике овако: …Цар Душан носи златну стрелицу… и хоће да гађа гаврана… и гавран му отприлике овако каже – немој мене царе стрељати, ја ћу теби царе певати, кад се станеш царе женити!

Данашњим модерним речима би казали да је Душан можда нај контроверзнији владар свете лозе Немањића јер остаде једини са породичног стабла а да се није посветио. Тако дођосмо до једног од кључних питања а то је зашто цар Душан још увек није проглашен свецем!?

У потрази за одговором наслушао сам се разних „аргумената“. Српска историографија која покушава да се бави средњим веком и даље робује наметнутим флоскулама попут оне како је, између осталог, Стефан Душан водио освајачке ратове. Не треба много памети да се установи одакле је стигла „освајачка“ теза. Она је прихваћена оберучке у Београду, зашто не рећи, од те „српске“ хиперкритичке историографије.

Колико је то дубок проблем појаснићу примером из двадесетог века.

Кад год је наша та такозвана академска стручна јавност тумачила балканске ратове, увек, али баш увек, је лепила етикету на Први као ослободилачки а на Други као освајачки. Као да су то тегле са зимницом. Ово је заиста став безпризорних јер је ноторна чињеница да је српска војска за месец дана очистила Вардарску Македонију од Турака и ослободила Куманово, Скопље, Прилеп, Битољ.

И нека ми читалац дозволи један кратак излет.

У сећањима не једног српског официра остаде забележено како је наша војска просто летела, без команде, ка Прилепу, Срби су се утркивали и сваки војник је хтео да баш он буде први који је ушао као ослободилац у град краљевића Марка. Јер тада је краљевић Марко још увек био Србин а у Македонији су још увек живели Срби. Накнадном памећу Други балкански рат постаје некакав српски колонијални поход уз уоквирене флоскуле попут оне о незајажљивим апетитима великосрпске буржоазије. И даљег варирања тезе о великосрпској опасности… На чудовиштан начин један исти простор, вардарска Македонија, бива „проглашен“, као да је туђ, да би ослобађање могло да се„преименује“, и постане освајање.

Наметнута теза о Србима као освајачима лагано заобилази истину да у античкој, потом средњевековној и најзад, нововековној повести, никада, у значајном броју, у Македонији и Тракији нису живели Грци – све до краја Великог рата и егзодуса хришћана из Мале Азије.

Вратимо ли се до Цара Душана увиђамо да он заправо ослобађа те крајеве од ромејске власти. И то, за оно време, на невиђено цивилизован и задивљујуће напредан начин. Највећа потврда томе су царски документи – повеље, које је издавала српска власт. Ове исправе које гарантују поседе а тиме и опстанак манастира, са грчком братијом, писане су на грчком, а српским манастирима на српском. Душан који је течно говорио и писао српским и грчким, потписивао се, сходно језику, на којем је повеља писана.

Свакоме ко хоће да види јасно је да Душан потискује ромејско царство али остаје веран православном хришћанству и суштински ослобађа Србе на том простору.

Паралелизам овом намерном умањивању значаја и нетачном приказивању делања цара Душана налазимо у Русији. И ту се ради о још једном цару ослободиоцу и заштитнику православља кога наметнута историја вековима приказује, најблаже речено, у погрешном светлу. На овом месту дајем реч Татјани Грачовој: – Тако су се у личности Ивана Грозног сконцентрисала кључна питања наше прошлости, неопходна за поимање наше прошлости и будућности. Знајући то, неће бити преувеличано рећи да је демитологизација те историјске личности и успостављање историјске истине повезане са периодом његовог владања, изузетно важно за препород националне самоспознаје нашег народа.

На крају, слободно у овом цитату замените Ивана Душаном, и све остало ће задржати пуни смисао!

П.с. Не могу да одем а да вас не подсетим да су ови цареви у крвном сродству. Обојица су потомци великог жупана Стефана Немање.

81 глас