Морамо да знамо и да не заборавимо да док ми правимо планове за живот, живот се већ увелико дешава. Тај живот који је у току је оно што је реалност, он тече са нашим плановима или без њих. Оно што чујемо и видимо око себе су ствари које нам се догађају, које утичу на наш живот. Те ствари, та дешавања, воде нас одређеним правцем, гурају нас на одређени пут. Морамо постати тога што пре свесни и не дозволити да нас воде као овце док ми правимо планове. Већ да преузмемо улогу лава, улогу која нам и припада, улогу једину достојну Србина. Истина је да у животу нема равних линија и да је већи део живота саздан од вијугања. Али у том вијугању не смемо да заспимо, не смемо да заборавимо којим су нас путем преци повели, на ком путу морамо остати.

А шта се то стварно догађа око нас, док ми спавамо, док правимо планове за живот?

Видим и не верујем, око нас су се скупили светски преваранти, људи без душе и вере, они који своју срећу граде на туђим несрећама. Они који нису могли да се остваре у својим професијама, они који нису ништа корисно могли и знали да ураде за друштво, народ, државу. Пронашли су професију у каквој су такви идеални – постали су политичари. Сада своје фрустрације могу да лече на народу. Покушавају „великим“ политичким говорима и лажним патриотским представљањем да сакрију нељудскост, своју немоћ, своје страхове. Кријући се иза својих функција труде се да сакрију истину о злу које носе у својим душама. Запад их је препознао, јер исти се најлакше препознају. Сада удружени могу да наносе много већу штету. Остављају дубок траг зла које ће генерације иза њих морати да поправљају.

Можда делује да је злих људи више, али то је варка, они су само бучнији и покушавају тиме да сакрију истину. Више је добрих, много више, не мери се све бројем а то ће будућност и да покаже. Вера, част и истина немају потребу да галаме, оне се показују и осећају. Некад се од галаме злих не примете одмах, али увек на крају односе победу. Морамо да знамо и да није истина да власт квари људе. Истина је да се покварени за њу највише боре, и да су уствари већ били покварени кад су се за њу изборили. Истина је да су се за њу изборили уз свесрдну помоћ нељуди са запада. Зато наши данашњи властодршци нису вредни никаквог помена, никаквог поштовања. Ми само треба да знамо да у оно што од њих чујемо не смемо никад да поверујемо.

У борби за власт могли су часни Срби успети пре њих, али је неке ствари требало жртвовати, та цена је била превисока. У животу је тако – да би се добило нешто, нешто се мора и изгубити. Одлука о томе да ли се за власт треба борити до краја, код часних Срба била је да не треба, јер је цена оног што се у тој борби треба изгубити немерљива. Не може светосавац зарад парчета власти дозволити да изгуби част, да погази претке, да се одрекне вере, истине, Отаџбине . То је разлог зашто сада немамо добре Србе на власти. Али времена се мењају, неће увек цена бити неприхватљива, морамо дотле само своју веру сачувати. Проћиће и ова времена у којима не можемо да верујемо у оно што чујемо. Доћиће време у којем ћемо се радовати и оном што видимо и оном што чујемо.

 

ЧУЈЕМ И НЕ ВЕРУЈЕМ

Чујем и не верујем.

Говоре нам шта јесмо, а шта нисмо,

Шта смемо, а шта не,

У нашој земљи, под нашим небом,

А без срама се хране нашим хлебом.

 

Чујем и не верујем.

Православље и Светосавље

 провлаче кроз блато,

А бедне душе царева купују лажним златом.

 

Не желим више да слушам,

Већ превише боли,

А како да трпим неправду

над земљом коју волим ?

 

Јуначки нам преци на оном свету плачу,

Већ се рђа хвата на народном мачу,

Али земља гори, јер живи дух Српства,

Јача савез медведа и орла под окриљем

Православног крста.

                                                                          

                                                                                           Јелена Б. Лончаревић

Док су они своје бедне душе продали за злато, ми се морамо још више наоружати вером, чашћу и храброшћу. То што сада изгледа све нерешиво, последица је тога што смо прихватили њихову игру, и играмо по њиховим правилима. Неопходно је да се што пре пробудимо и укључимо у живот који нам се дешава. Да бисмо у томе успели довољно је или да променимо игру или њена правила. Ако нисте сигурни зашто је то неопходно, значи да су вам душу већ затровали. Они чије душе нису изгубљене немају дилему, знају да је то потребно због свог народа, своје породице, своје деце. Србин зна да ако већ није у могућности да се склони из наметнуте игре, онда је свакако време да тој игри промени правила. Можда да покушамо да послушамо нашег Зорана Радмиловића:

        „ А ко нас то плаши?

          Наравно, прво ми сами себе. Потом „остале структуре“. Структуре које одлучују, држе снагу и моћ. Снагу наше невелике памети, и моћ нашег страха. А ствар је врло једноставна! На дохват руке, такорећи.

          Треба само рећи – НЕЋУ ВИШЕ ТАКО. Свега три речи.

           И можда још две – МАРШ ТАМО! Значи, све заједно пет речи“

 

Сигурно је да Србин неће дозволити да му војску потпуно униште, да му сва рудна богатства одузму, да му све њиве изору други. Неће дозволити да плодове српског воћа једино не једу српска деца, да би тек онда схватио да се само од новца не може живети. Неће светосавац дозволити да му оно једино што вреди, оно за шта су се бориле генерације Срба пре њега замене безвредним папирима. Можда то могу да прихвате властодршци, јер они су се давно одрекли и Отаџбине и српства. Србин ће много пре него што они то успеју рећи оних пет неопходних речи. Рећи ће им светосавац да слободно могу да иду тамо одакле им и стиже тај папир за који су продали душе, али да Србију не моги и неће никоме продати.

Западни свет је саздан тако да када човек не може да остане частан постаје политичар, када нема храбрости да буде војник постаје издајник, када нема вере постаје поданик. Јуначки преци Срба неће имати разлога да плачу на оном свету, јер Србин није изгубио светосавље из своје душе. Живи и живеће православни дух у нама, а док је тако никад нећемо бити ни издајници ни поданици, а родиће се и часни српски политичари. Живот је сувише кратак да бисмо губили време на оне који нас погрешно третирају. То што они до сада нису схватили да веру, част и истину не могу победити, то је њихова грешка. Поново ће морати ту лекцију да науче.

Може Запад да се труди да нам прикаже како они који су прихватили да буду њихове слуге сада живе у изобиљу. Могу да се подсмевају што нам част, вера и понос не дозвољава да се продамо. Могу зато што нељуди немају душу, могу зато што су за њих узвишена осећања потпуна тајна. Никада они неће схватити зашто смо спремни да трпимо, откуд нам снага за борбу, одакле је црпимо. Они знају да је човеку у пустињи и без воде тешко. Али онда када су изгубили душу изгубили су и сазнање о томе да када је човек у пустињи ипак има шансу да преживи, али када је пустиња у човековој души он је већ мртав. Зато се Србин не плаши пустиње око себе већ само оне у себи. Светосавац никад неће дозволити да она њиме и овлада.

Прочитај без интернета:
274 гласa