Немојте никада заборавити да није довољно само то што су нас наши преци поставили на прави пут. То што смо се затекли на том путу имаће смисла само ако њим и ходимо. У супротном ако будемо само наставили да седимо као и свако ко седи на путу бићемо прегажени. Оно што нам је ваљда јасно морамо се кретати ићи напред само тако можемо успети. Верујте својим ђедовима нису они случајно чврсто корачали путевима вере, части, праведности.

                             Никад тај пут није био лак  и врло често је деловао неизвесно, њих то није зауставило. Ни кад кренемо уз степенице желећи да стигнемо до неких врата нисмо сигурни да ли ће нам их неко отворити када до њих и дођемо. Тако је и у животу нико нам не гарантује да са друге стране има неког ко ће нам отворити врата среће, љубави, успеха. Али без обзира на то да ли ће се отворити или не да би то сазнали морамо се попети уз степенице. Зато покренимо се и почнимо да се пењемо чувајући се од нељуди које ћемо успут срести.

                 „Чувајмо се од нељуди, али се још више чувајмо да и ми не постанемо нељуди“.

                                                                                                                                                          Патријарх Павле

 

                                 Свуда око нас су нељуди, негде су они давно завладали као рецимо у Енглеској, одмах после тога заразили су и њихову сестру Америку. Зараза зла се ту није зауставила, да би се лакше препознали међу собом направили су и клуб зла и назвали га НАТО. За Европске земље захваћене овом епидемијом сем НАТО клуба направили су још један, назван ЕУ. Каква је то болест и несрећа која је захватила тај запад, колико су велике њихове патње можемо схватити видевши да они мисле да ће им помоћи, да ће се спасти ако другоме наносе бол. На њихову жалост страшно греше, несвесни да бол пролази само дубоком вером. За веру је потребна душа а ту им ништа не може помоћи. Давно су се одрекли хришћанства давно су својим избором напустили православље и неповратно изгубили душу.

                               Запад је давно напустио веру и истину ту се више не може ништа учинити , али шта радити са онима међу нама који су се заразили том западном пандемијом?  Сада ти модерни јаничари без душе као да им мајке нису српкиње глуме нове дахије. Можда су помислили да је српски народ заборавио Аганлију, Кучук Алију, Мула Јусуфа и Мехмед – Агу Фочића па неће препознати сличност са њима ове нове владајуће клике. Светосавца неће заварати тако лако само зато што имају српска имена и презимена јер искрени православац јасно види да немају оно најважније , немају душу. Онај ко нема душу не може у себи имати ни вере, ни части, ни чојства а онда без обзира на име и презиме не може се звати Србином.

                              У време османлија знали смо да су радили у турском интересу па смо их могли звати турским поданицима. Данашње српске издајнике више се и не зна ко све са запада плаћа и за чији интерес раде. Зато их не можемо назвати само каубојским коњушарима или крсташким штитоношама или швапским поданицима … Сигурно је међутим да нећемо погрешити назвавши их дахијама јер оно што је евидентно у српском интересу не раде.

                             Не може се погрешити поред толике сличности са Аганлијом, Кучук Алијом, Мула Јусуфом и Мехмедом – Агом Фочићем. Њих четворица су те 1801. Године убили дотадашњег београдског везира Хаџи- Мустафа пашу и поделиле Београдски пашалук између себе. Дахије се нису зауставиле на томе већ су завели диктатуру укинувши све повластице које су Срби имали до тада, владавину терора, уводећи читлучење и додатне намете Србима. Преузевши власт сами су убирали порезе, одређивали дажбине, сами судили и пресуђивали по својој вољи баш као и западне хијене и српски јаничари данашњице.

„Боже мили! Чуда великога!
Кад се ћаше по земљи Србији,
По Србији земљи да преврне
И да друга постане судија,
Ту кнезови нису ради кавзи,;
Нит’ су ради Турци изјелице,
Ал’ је рада сиротиња раја,
Која глоба давати не може,
Ни трпити Турскога зулума;
И ради су Божиј угодници,;
Јер је крвца из земље проврела,
Земан дош’о ваља војевати,
За крст часни крвцу прољевати,
Сваки своје да покаје старе
...“

                                                                                   Филип Вишњић (Почетак буне против дахија)

                           Има ли данас разлике није ли и данас Србија подељена између дахија? Нема ли свако од њих свој део пашалука где слободно спроводи своју вољу и законе? Зар вас не подсећају на дахије ови који данас убирају и одређују порезе? Суде нам данас ти модерни јаничари по законима који сами без народне воље кроје, пресуђују нам по некој њиховој правди. Покушавају да народ направе лудим убеђујући нас да живимо никад боље, да је запосленост на највишем нивоу у последњих 50 година, да су пензије највеће у историји… Српску војску и полицију су уништили и претворили у своје личне патроле које ће им помоћи српски народ да глобе. Рећи ће они који још не виде добро да нису они ипак дахије јер нису посекли српске кнезове.

                          Како да их посеку кад Србија данас нема кнезове, није сада 1804. година? Нема Србија данас Алексу Ненадовића, Илију Бирчанина, Стевана Андреића Палалију, Стефана Михајловића, Теофана из Орашја, Петра Ресавског, Марка Чарапића… Увидевши да Србија нема кнезова они су се охрабрили ваљда помисливши да им нико не сме стати на пут. Тачно је да кнезова нема али је Мајци Отаџбини свако њено чедо кнез. Сав српски народ, сви прави Срби јесу кнежеви Отаџбине Србије.

                          Зато ти слугани запада глумећи дахије и покушавају да посеку свеколики невини српски народ, знајући да су они кнезови Србије. А те западне хијене са издајницима и слугама не могу да трпе ни Србију а камоли њене кнезове. Секу они данас уместо кнезова свим модерним методама (претњама, уценама, кредитима, отказима, измишљеним наметима, продајом свега српског…) српски народ. Само морају бити свесни да ће светосавски народ  што је већи зулум бити храбрији. Што више српски народ покушавате да угушите у њему се све више јача вера, чојство и јунаштво.

 

„…Потекоше хоџе и ’ваизи,
Донесоше књиге инџијеле;
Књиге гледе, грозне сузе роне,;
Дахијама овако говоре:
„Турци, браћо, све седам дахија“
’Вако нама инџијели кажу:
„Кад су ’наке бивале прилике
„Виш’ Србије по небу ведроме,;
„Ев’ од онда пет стотин’ година,
„Тад је Српско погинуло царство,
„Ми смо онда царство задобили,
„И два влашка цара погубили:
„Константина насред Цариграда;
„Украј Шарца, украј воде ладне,
„И Лазара на пољу Косову;
„Милош уби за Лазу Мурата,
„Ал’ га добро Милош не потуче,
„Већ све Мурат у животу бјеше,;
„Док ми Српско царство освојисмо,
„Онда себи везире дозива:
„Турци браћо, лале и везири!
„Ја умријех, вама добих царство,
„Него ово мене послушајте,;
„Да вам царство дуговјечно буде:
„Ви немојте раји горки бити,
„Веће раји врло добри буд’те;
„Нек је харач петнаест динари,
„Нек је харач и тридесет динари;;
„Не износ’те глоба ни пореза,
„Не износ’те на рају биједа;
„Не дирајте у њихове цркве,
„Ни у закон, нити у поштење;
„Не ћерајте освете на раји,;
„Што је мене Милош распорио,
„То је срећа војничка дон’јела:
„Не може се царство задобити,
„На душеку све дуван пушећи;
„Ви немојте рају разгонити;
„По шумама, да од вас зазире,
„Него паз’те рају к’о синове,
„Тако ће вам дуго бити царство;
„Ако л’ мене то не послушате,
„Већ почнете зулум чинит’ раји,;
„Ви ћет’ онда изгубити царство. –
„Цар умрије, а ми остадосмо,
„И ми нашег цара не слушасмо,
„Већ велики зулум подигосмо:
„Погазисмо њихово поштење,;
„Свакојаке б’једе износисмо,
„И гријоту Богу учинисмо,
„Сад су ’наке постале прилике,
„Сад ће нетко изгубити царство;;
„Не бојте се краља ни једнога,
„Краљ, на цара ударити не ће,
„Нити може краљевство на царство,
„Јер је тако од Бога постало;
„Чувајте се раје сиротиње;;
„Кад устане кука и мотика
…“
                                                                            Филип Вишњић (Почетак буне против дахија)

       

                               Хтеле су дахије и те 1804 да убијањем Срба застраше српски народ, али је овај чин само још више разљутио Србе. Како пролазе они који Србе разљуте дахијама је тада објаснио Миленко Стојковић. То би требала да буде довољна опомена свима онима који желе да убијају Србе да то неће проћи некажњено.

„Друмови ће пожељет’ Турака,
„А Турака нигде бити неће,
„Тако књиге инџијели кажу
…“

                                                                  Филип Вишњић (Почетак буне против дахија)  

                            Данас опет српским друмовима полазе неки слични „Турци“ сада само носе друге заставе, заставе ЕУ и НАТО. Опет немају мере што је ваљда последица тога што немају ни душе, опет зулумима хоће да нас промене. Видели су да ћутимо па мисле да то радимо зато што се плашимо, нису довољно констатовали прошлост да би схватили да је то знак да сматрамо да више не желимо на њих ни речи да трошимо.

                           Можда немају или су изгубили књиге инџијеле које би им јасно рекле да јесу српске друмове походили али да долази време када ће их се друмови пожелети али њих на њима више бити неће. Можда негде другде и могу да живе по њиховим правилима зла. Али ово је земља Србија и овде док год има светосаваца ће владати наша правила. Та правила јасно кажу да ће сваког ко једе и пије са непријатељем и издајницима стићи казна и проклетство. Та правила јасно говоре да је живот стварно живот само ако слободно живимо на своме. Зато светосавац неће дозволити да га живог сахрањују, не постоје силе зла које Србина могу да сломе.

Прочитај без интернета:
234 гласa