Свако ко носи православље у души зна да Отаџбина нема цену. Зна да своју мајку мора по сваку цену да чува. Јер, шта је човек који нема земљу, шта је човек који нема свој дом и огњиште? Има ли куће и крова ако нема темеља? Какав је то човек који је заборавио претке и не размишља о потомцима? Какви су то људи који нису спремни да бране своје огњиште? Прави Србин је увек знао како се брани огњиште, како се воли Отаџбина. Онда када својом вером и одлучношћу није успевао да одагна непријатеље са свог прага, непозване силе зла знао је да отера сабљом.

Наиђу некад времена када сиви облаци зла успеју толико да се намноже да се сунце вере, истине и слободе од њихове густине не може ни наслутити. Тада је потребно димискијом исећи те црне облаке таме да би зраци правде поново озарили  душе верујућих. У таквим временима, светосавско срце не може се само уздати у оно што воли да чини, већ и у оно што се мора учинити.

„Благословен Господ, град мој, који учи руке моје боју, прсте моје рату.“

                                                                                                                                                           Псалм 144:1

 

Нераскидива је веза Србинова између прошлости и будућности. Та нераскидивост, појачана вером, даје непобедивост. Онда када се сами не одричемо себе, ни други не могу ништа да нам отму. Онда када имамо вере, подигнута димискија одбраниће нас од сваког зла. Није увек потребно сабљу и употребити, нападачи одлично препознају одлучност. Тада се они сами одбијају, као вода што се одбија од стене. Враћају се необављена посла, а светосавац и даље чврсто стоји чекајући мирно нове таласе, не бирајући да ли ће они бити добронамерни или не. Да ли су пријатељски или не. Њихове намере неће утицати на Србина, он ће остати тамо где је вековима и био. Задржаће пут којим су и његови преци корачали, поносан на прошлост, сигуран у садашњост, стварајући часну будућност.

Мали човек, мали по делима јер једино тако човек може и бити мали, не може да победи своју сујету, и ту сујетну потребу да буде виши од осталих. Такви то никад не чине часним делима, већ применом силе и преваре. Невоља са тим малим људима је невоља која прожима цео Запад. Њихова свест никад не досеже дотле да је потребно да се човек врлинама уздигне високо, њихова гордост их увек задржава на нивоу да је важно само бити виши од другог.  Да у стизању до тог циља није важан начин, није важна част. Рачунају да ће, када се попну горе, они писати правила, да ће се писати само њихова лажна истина. Али све што се заснива на превари и сили траје кратко, једноставно не може дуго да опстане. Истина не може бити ни наша ни њихова, не може је нико наметати, она је бескомпромисна, непобедива и коначна. Свака сила зла, када види сабљу правде, у паници бежи.

„Тражио сам снагу. И Бог ми је дао потешкоће које су ме оснажиле. Тражио сам мудрост. И Бог ми је дао проблеме које је требало решити. Тражио сам богатство. И Бог ми је дао мозак и тело да могу радити. Тражио сам храброст. И Бог ми је дао препреке које је требало савладати. Тражио сам љубав. И Бог ми је дао људе којима је требало помоћи. Тражио сам услуге. И Бог ми је дао прилике. Нисам добио ништа од оног што сам тражио, али добио сам све што ми је требало.“

                                                                                                                                      Славиша Павловић

 

Важно је само препознати шта поседујемо, српству је господ  дао све што је потребно. Захваљујући нашем Светом Сави, Срби треба само да постану свесни оружја које поседују. Димискију правде коју никад нисмо испуштали још јаче да стегнемо, још вишље да подигнемо. Наравно да онај који се одриче снаге и моћи које има, не може никад ни бити снажан и моћан. Онај који стане испред зида јер су му рекли да се кроз зид не може, сам се одлучио коме ће веровати. Такви су сада је осуђени на то да чекају  да ли ће неко да им удели милостињу бацајући им нешто преко зида. Светосавац то сигурно неће чекати, он има довољно вере да са њом може кроз било какав зид. Нема таквог зида, не постоји препрека коју човек може да направи, а коју они људи који носе веру у срцу не могу да прођу. Не гледајмо на границе које су други поставили, оне су тамо за оне који имају ограничења. Човек пун вере, љубави и части не припада таквима. За праве крај не постоји, крај је тамо где је и вечност.

САБЉО МОЈА ДИМИСКИЈО

Сабљо моја димискијо

Сабљо моја крвопио

Љута гујо, жељо моја –

Да идемо усред боја

 

Напред! Јуриш! Кољи! Пали!

Изрод, који крвце жали!

За слободу са злотвори

Срб-јунак се радо бори.

 

Љути змаји и лавови

У рукама са громови,

Челик-срце, бритка ђорда –

Па шта ће та турска чорда?

 

Мало нас је, ал` смо људи!

Челик-срце је у груди!

Челик-срце, Боже свети,

Тврђе него бајонети!

 

Згинућемо, ако треба –

Ал` , гле оног плавог неба.

И, гле ове сабље ковне,

Сабље ковне, чудотворне!

 

Сабљом ћемо записати,

Сабљом ћемо зарезати,

Дела наша и мегдане

Баш за небо, Видовдане !

 

                                                                              Даворин Јенко (1872. написао химну Србије Боже Правде)

 

Без обзира на то да ли Запад то жели или не, Срби ће успети. Светосавска душа би волела да то буде неизмерном љубављу коју поседује. Ако нам не буду дозволили да љубављу победимо зло, Срби ће то морати да учине димискијом, Божјом руком вођени. Тамо где нам зло постави границе, ми ћемо направити пролазе. Тамо где силе таме мисле да нам је крај, мораће да се разочарају, верујућима то може бити само нови почетак. Јер непремостиве препреке види само онај који не размишља о циљу. Препреке као проблем виде само они којима поглед није управљен ка разлогу пута и његовој важности. Они који стану су они који, видевши стену, не виде планину иза ње.  Србима циљ никад нису биле неке стене на путу, већ искључиво планине које својим врховима милују небо.

Нека неверујући наставе да се крећу путевима који се њима чине лепшим. Знамо да их привлаче само зато што су широки. Водећи се само приземним осећајима, бирају пут који их мами пространством, заобилазећи онај једини прави. Пролазе поред правог пута и не схватајући. Само зато што им изгледа уско, и сами несвесни чега се тачно плаше. Наравно да је стаза вере, истине и правде уска, па само једна трака пута може водити ка њима. Не постоје две или више исправних вера, не могу бити две или више истине, не може се правда тумачити како ко хоће. Зато је стаза уска, али без гужве, права и сигурна.

                     „Уђите на уска врата! Јер широка су врата и простран пут који води у пропаст и много их је који њиме иду. О како су уска врата и тесан пут који води у Живот и мало их је који га налазе.“

                                                                                                                                        Матеј 7 : 13 ,14

 

Можда онима који чекају и могу да се догоде неке лепе ствари, али оно што је сигурно те лепе ствари неће бити оне суштинске. Оне то не могу бити јер су чекали па су  добили оно што су им други бирали. Оне праве, оне заиста вредне помена, биће привилегија само оних који се за њих и боре. Сигурно ће они који су се запутили широким авенијама, уз осећај лажне слободе због величине пута, имати и лажну могућност избора. Бираће они куда им се свиђа, оно што не знају је да куда год да пођу том авенијом иду у погрешном правцу. Они који су кренули оном уском стазом немају осећај слободе, они јесу слободни. Крећући се тим уским путем немају  могућности бирања куда, али то је само зато што су већ изабрали и крећу се у једином исправном смеру. Крећу се оним путем којим су ишли и њихови  стари, уском стазом вере, части, истине.

Зато не спавајмо, не седимо скрштених руку чекајући да нам други бирају пут. Као што ауто који се не користи зарђа и пропадне, тако и народ који само чека полако нестаје. Мора се ићи у сусрет судбини борећи се за своје идеале.Трудећи се да своју будућност направимо онаквом какву ми желимо. Ако још нисмо сигурни шта је исправно, схватимо да немамо више права према својим потомцима да чекамо, и од судбине добијамо оно шта нам други кроје. Зар да им оставимо да живе у оном што нам нуде енглески разбојници, или они лицемерни каубоји преко океана? Или можда оно што нам припремају нацисти и сви њихови истомишљеници из ЕУ. Нећемо ваљда дозволити тим лоповима да краду нашу слободу.

„Не краде лопов тамо где има много, него где се слабо чува.“

                                                                                                                       Руска пословица

Знају и Срби за ову пословицу своје православне браће. Зато им је јасно да морају да се чувају, ако желе да се и сачувају. Не смемо никад веровати у празне приче које нам подмећу. Зар православац сме да верује да му звезде нису наклоњене ? Па чак и да је тако, и звезде се гасе. Наше је да се потрудимо да нове које се појаве буду наклоњене нама. Ми бирамо сами своје небо. На нама је да изаберемо оно које нам је наклоњено, оно на коме су звезде вере, части, храбрости, истине. Живимо у времену када је коров успео да надвиси и најлепша земаљска стабла. Зато не смемо више дозволити да се тај западни коров шири заклањајући нам небо, звезде и сунце. Време је дошло за сечу тог корова, зраци сунца поново морају да милују светосавце. Што пре чврсто стегнимо и подигнимо димискију, то је оно чега се зликовци и коров највише плаше.

Прочитај без интернета:
259 гласовa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ