Сваке године Србија и Београд се сете оног стравичног априлског бомбардовања, од стране нацистичке Немачке. Чини се само да се некако намерно или „случајно“, недовољно и неадекватно присећамо оних других бесумучних бомбардовања. Оних „хуманих“ уништавања свега српског која су била и већа и тежа од нацистичког. Гурамо стално у неке заборављене фиоке истину о разарању и жртвама које је запад приредио Србији.

Једно од тих бомбардовања је оно из 1999 или „Милосрди анђео“ како га је „демократски и праведни“ запад цинично назвао. Наравно тим лицемерима је тешко да ово бомбардовање тек тако избришу из сећања и душе народа. Ипак су осећања јако свежа и реална, још увек има исувише живих сведока. Али их то не спречава да покрену своју машинерију и већ разрађене методе за ублажавање истине и њено потпуно извртање. Не може те звери нико да заустави у процесу припрема за негирање њихових  злочина.

То чине разним уклањањем материјалних доказа, забранама или смањивањем на најмањи могући ниво прича и обележавања тих догађаја. Заустављањем и спречавањем где је год то могуће подизања споменика, тачних информација, конференција, скупова, прављења емисија … Да би све то зачинили оним нељудским и безличним глумљењем некаквих пријатеља. Затим у ту маскараду укључују и домаће пајаце. Оне који жељни бар некакве моћи и значаја не питају за цену. Такви су спремни да продају веру, душу, народ, Отаџбину и убеђују свој народ у лажи, првару и немогуће.

То што покушавају данас са бомбардовањем с краја XX века већ су увелико успели са оним претходним разарањем, уништавањем и бомбардовањем Србије. То претходно мучење и сатирање српства од стране тих истих „пријатеља“ трајало је од 20.октобра 1943 до 18.септембра 1944. У том периоду је тепих бомбардовањем уништавано на десетине српских и црногорских села, вароши, градова… Данас се о томе појави с времена на време само по неки новински чланак. У међувремену сви и даље остајемо ускраћени за праве одговоре и истину, која се упорно склања и крије од нас.

Сени наших предака нас обавезују да више не можемо да прихватимо недореченост. Морамо  одмах да добијемо праве и истините одговре на сва питања:

– Зашто никад до краја није утврђена тачна материјална штета и за њу јасно и конкретно тражена материјална одштета?

– Колике су тачне жртве свих тих „савезничких“ бомбардовања ?

– Када ће Србији и Србима бити одговорено шта су били прави циљеви и мете разарања и убијања цивила?

– Да ли је и сво то ћутање део договора о умањивању и ниподаштавању српских жртава, као што се упорно и на волшебан начин покушава са Јадовном, Јасеновцем, Сребреницом …?

– Шта се заиста крије иза толике мржње и жеље за сатирањем свега светосавског ?

– Чија, каква и колика је улога домаћих издајника у свему томе ?

Када сви буду знали истину, знаћемо ко су нам пријатељи а ко не. Нећемо више морати да објашњавамо каква је западна душа и зашто је природно да се увек окрећемо својој православној браћи. Тада ваљда више нико неће имати образа да прави савезе и пријатељства са зверима. Биће ваљда и тим домаћим издајницима јасно да све што они добију сад биће најгоре могуће наплаћено од њихових потомака. Ако су ти домаћи пајаци и могли да газе по сенима и крви својих предака, ваљда неће моћи по животима своје деце.

Ипак док та истина не стигне у виду јасних одговора не смемо да им дозволимо да нам из сећања избришу чињенице. Те чињенице за паметне говоре саме за себе. Једна од тих необоривих истина је и монструазна акција за коју су „савезници“ опет имали по њима сликовит назив „недеља пацова“. Та црна недеља за српски народ је трајала од 1. до 7. септембра 1944. године а приредили су нам је западни „пријатељи“.  Само у том периоду над Србијом и Црном гором изведена су 1.973 борбена лета при којима су бомбардована на десетине српских градова не наносећи нацистима никакве губитке али у исто време убијајући на хиљаде Срба.

Сва та бомбардовања и разарања Србије 1943 и 1944 била су јасан показатељ „пријатељства“ и оног шта у будућности можемо очекивати од запада. Они који нису заборавили  савезничко злочиначко бомбардовање на Васкрс 1944 нису били изненађени злочинима тог истог криминалног удружења деведесетих година прошлог века. Они које је изненадио „милосрдни анђео“ показали су само да нису читали историју. Показали су да никад нису схватили и упознали право лице Енглеза, Американаца и западних „савезника“. А то је био очекиван и још један сигуран знак „пријатељства и савезништва“.

Пролазећи Новим гробљем у Београду могли смо сви да приметимо и споменике погинулима у савезничком бомбардовању Београда 1944. Управо једна од тих спомен-плоча на себи својим натписом крије истину коју морамо да знамо и не заборавимо:

                „ Од Енглеза они су се надали слободи, не знајући да та нада право у смрт води…“

Београд су англо-амерички злочинци бомбардовали 11 пута у току Другог светског рата. Убијање цивила и сатирање града вршена су три пута у априлу, два пута у мају, по једном у јуну и јулу и четири пута у септембру 1944. године. (1)

Прву „честитку“ Београду „пријатељи“ са запада уручују на Ускрс 1944. године. Тог јутра на уз Божић највећи хришћански празник цркве у Београду су биле пуне а целе породице су одлазиле у посете пријатељима и рођацима да честитају Христово васкрсење. Покушавали су макар на тренутак да склоне тмурну слику коју им је донео Други светски рат и окупација од стране нацистичке Немачке. Нажалост нису дуго остали у празничном расположењу, а овог пута за то нису били криви нацисти већ „савезници“.

Ведро небо препуно птица ускоро су премрежили црни јастребови англо-америчке камариле. Тишину је заменила хука и урлици мотора „савезничких“ бомбардера као и завијање сирена које су упозоравала на ваздушни напад. Следеће што су Београћани чули било је фијукање и детонација на стотину бомби. Врило је као у котлу, на све стране су се само чули јаки удари, повици, плач и урлици. Пакао који је спремљен Београду је увелико почео. Каленић пијаца, Бајлонијева пијаца, болница где су били смештени наши тек пристигли заробљеници из Немачке претворена су у згаришта. Породилиште подигнуто добровољним прилозима Београђана после Првог светског рата постало је хумка за затекле породиље и тек рођене бебе. (2) Тог дана је само у кући Шићевића испод рушевина њихове куће смрт нашло седморо Београђана.

Нису Београђани стигли ни да одахну од првог налета а на други дан Ускрса следило је ново убијање цивила и разарање Београда. Овог пута циљеви „савезника“ су били: главна Железничка станица, железнике станице у Топчидеру и Раковици, Окружни уред за осигурање радника, палата „Албанија“, Пошта број 2, Фабрика штофова Владе Митића на Карабурми, Технички факултет, Вајфертова пивара, Студентски дом, галерије, библиотеке, издавачка предузећа, музичка школа, биоскопи на Теразијама, Центар за хумор, Српско народно позориште, Централни хигијенски завод, Болница за заразне болести, Дом слепих, Берза рада, Ортопедски завод, Државни дом за мушку децу, Државни дом за женску децу, два дома за децу српских избеглица из Хрватске и Босне и Херцеговине, Дечја болница, Дечји диспанзер… (2)

Успели су да обогаље Београд а да нацисте ни не окрзну. Само током ових западних „игра смрти“ у Београду је живот изгубило око 2.000 невиних а преко 5.000 њих бива рањено. Нису ти злочинци могли да оставе на миру ни оне који су већ имали исувише мука јер су се налазили у нацистичком логору. Тако је гађан и логор на Сајмишту где су једини страдали били они већ мучени логораши. Њих 60 је убијено а 150 рањено. Да би честитка била употпуњена „савезници“ ће се потрудити и својим смислом за хумор. Тако ће на једној од неексплодираних бомби Београђани моћи крупним ћирилићним словима да прочитају натпис: „Срећан Ускрс“.

Случајно или не „летеће тврђаве“ Б-17 и четворомоторни бомбардери Б-24 који су се још називали и „либератори“ – „ослободиоци“ су били доносиоци тих „честитки“ Србима. Остаће заувек нејасно коме су они то доносили слободу. Браниславу Маринковићу проти кога су ови злочинци усмртили у цркви Светог Александра Невског на Дорћолу, у часу када је читао свечану Ускршњу литургију, Србији и Србима сигурно не. Нисмо могли тада да разумемо њихово поимање савезништва, пријатељства и слободе, а не можемо ни данас. Само што би данас поучени искуством требали да будемо паметнији и да од таквих никакво добро ни не очекујемо, већ да се од њих на свако зло припремимо.

Када је лелек и плач мало утихнуо, а прашина подигнута западним бомбама и злочином почела да се слеже на Београдске улице Божидар Недић, члан Међународне организације бивших ратника и ратних инвалида, писмом се  обратио краљу Велике Британије. Писмо је написано у Београду 27. априла 1944. године:

„Његовом царском и краљевском величанству Џорџу VI

Ваше Величанство,

Опростите што се у својој скромности усуђујем да се на Вас обратим. Ја сам обичан ситан грађанин, Ви сте Цар и Краљ, који влада над пространим земљама са стотинама милиона својих поданика. Знам да Ви нећете себе преценити, као што ни ја себе нећу потценити, јер смо ипак сви ми обични људи, јер нас смрт потпуно изједначује. Што сам се усудио да се и на Вас обратим, имам један велики и оправдан разлог који ћу Вам одмах рећи.

Над мојим народом, који је окупиран од једне од ратујућих странака, па према томе налази се ван рата, обезоружан и покорен, извршен је страховит злочин, кога светска историја не познаје ни по мотивима, ни по жестини. Тај злочин извршен је у име енглеског народа, на чијем се челу Ви налазите. Ето, зато, што Ваша личност симболише енглески народ, ја се на Вас обраћам, што значи да говорим у исто време и енглеском народу.

Знам шта ћете ми одмах приметити. Да Ви имате одговорну владу и да се изволим њој обратити. Опростите, тај пут је за мене и мој народ затворен, јер ми живимо у дубоком уверењу да оно што Ваша одговорна влада ради, бар у погледу моје земље, не одобрава енглески народ. И због тога, ја се обраћам Вама а не Черчилу, дакле обраћам се енглеском народу.

Величанство!

Огромни напори авијације, натоварени тешким бомбама са ознаком на својим апаратима енглеске тробојнице, изручили су свој страховит товар над Београдом, најмногољуднијим градом моје земље. То су чинили на сам дан православног Ускрса, који је један од највећих хришћанских празника. Уместо радости нејакој деци и женама за свој празник, Ваши авијатичари разнели су утробе и обезглавили телеса у масама. Само мртвих побијено је око 2.000, а са рањенима број жртава прелази више хиљада. Можете мислити, Величанство, каква је несрећа задесила мој народ, који је у савезништву са Вашом војском водио рат, упропастио земљу, изгубио државу и за три године по саветима Ваше одговорне владе саботирао окупатора, борећи се по шумама, па је нанизао још милион гробова. Сад је дочекао да га његови ратни другови и савезници, Ваши авијатичари, награде на тај начин што су му побили 10.000 невиних жртава и разрушили хиљаде домова.

„Величанство!

Дозволите једно питање: „Је ли овај злочин извршен по Вашем наређењу, или бар са Вашим сазнањем? То што питамо односи се и на енглески народ. Је ли он преко Вас дао свој пристанак?

Знам унапред Ваш одговор: Није. А ипак је српски народ поднео невине жртве. Ми не верујемо због тога што смо били савезници пријатељи, па колико јуче Ви сте венчали нашег младог краља, па смо се и ородили. Затим, у Вашој престоници седи једна емигрантска влада коју Ви још признајете, јер са њом општите. На послетку, у нашој земљи имате симпатизере, да би овакав један вандалски акт био потпуно неразумљив. Па онда зашто је бомбардован Ниш, Никшић и Београд и зашто је уништено неколико десетина хиљада Срба.

Тај одговор очекује мој народ, очекујем га и ја, њен грађанин, некада радо виђен у енглеском кругу српских пријатеља у Лондону. Ма како била драга круна једном владару на глави, она не сме бити упрљана крвљу невиног света, нарочито кад је тај свет српски народ, који је био пријатељ и савезник у овом рату. У противном шта ће Вам круна упрљана крвљу невиног света, која ће Вас потсећати на злочине извршене под њом. То би Вам узнемиравало савест и чинило Вас врло несрећним, а то Ви нећете дозволити. То је дубоко уверење моје и мога народа.

Ваше Величанство,

Опростите што се Вама обраћам, али нас раздире бол сазнања да је са стране енглеског народа и у Ваше име извршен један акт кога хуманост и цивилизација називају злочином. Па ми је жеља да на време скренем пажњу Вама, енглеском народу и светској јавности на овај злочин јер би било смешно позивати се на правду, културу и цивилизацију кад дела која врши Ваша авијација враћају нас у доба Хуна и Авара, дивљака и незнабожаца.“

Божидар Ђ. Недић“ (3)

Само две недеље након тога док се градом проносио глас како се „Черчил извињава за ускршње бомбардовање“ и да је „енглески краљ обећао да се то више неће поновити“, Београд је у четвртак, 18. маја 1944 поново у црно завијен. Поново су Београдским небом кружили злосутни енглески и амерички бомбардери сејући смрт. Напад је чини се био и безочнији од оног изведеног 16. и 17. априла. Овог пута, главни циљ је била периферија Београда у којој је становала градска сиротиња. Ваљда су закључили да још нису побили довољно Срба. Зато се убрзо Пашино брдо, Котеж, Неимар и Чубура налазе засути бомбама и обавијени густим облацима дима и прашине.

Остаће забележено да је тада само испод једне куће извучено 32 леша невиних жртава. „Савезници“ су се иживљавали над немоћнима убијајући цивиле, старце, жене и децу пуна два сата. Недељу дана након крвавог пира „савезника“ на Новом гробљу испред хумки и сандука оних којима је неко из породице остао жив па је могао да се постара за њихову сахрану окупило се неколико хиљада Београђана. На овом тужном скупу говор је одржао митрополит Јосиф:

„Напади извршени над српским народом и његовом јуначком престоницом 16. и 17. априла, на први и други дан Ускрса, па поновљени 18. маја, нису од српског народа ничим и ни од кога заслужени. То се не може одобрити, ни оправдати… Обично се каже да се траже војни циљеви, али ми се питамо: да ли су цркве, болнице, сиротињски станови, изнемогли старци и болесници, зар су то објекти које је требало напасти? Нека на то одговоре они који су то учинили! Напади су учињени на најсветији хришћански празник, на дан када сви ми славимо победу живота над смрћу… Где је ту цивилизација, где култура, где хришћанство? Нека на то одговоре они који су то учинили!“

Након говора митрополита Јосифа тужном скупу се обратио Богољуб Кујундџић, министар правде:

„Београд, престоница Србије и српства, три пута је мучки бомбардован. Не ради војних објеката – бар Пашино брдо најбољи је доказ за то – него ради нас самих, ради ових невиних жртава које нам и мртве довикују: „Чувај се лажних пријатеља, а сачуваћемо се од непријатеља“. Три пуне године, тај исти Београд истицан је као симбол патње и мучеништва, и то баш од оних који га овако мучки нападоше. А данас он је, захваљујући њима, још већи мученик постао. Такав свадбени дар младом Краљу Петру, а своме пријатељу и савезнику, незапамћен је у историји света. Или је то можда савезничка воштаница упаљена за рачун Јосипа Броза на гробове оних стотина и стотина побијених Срба који су веровали у реч једне светле империје и у пријатељство једног великог народа.“ (3)

Нема српски народ после најскупљег, својим животима плаћеног искуства права да лаже себе и да пријатеље и савезнике тражи међу својим убицама. Нећемо ваљда опет веровати њиховим слаткоречивим, али лажним причама док нас сва њихова дела упућују на другачију истину. Морамо да зауставимо непотребно страдање Срба и Србије. Прошла су времена у којима је потребно да учимо губећи своје животе. Време је да на оном што смо научили одредимо браћу и пријатеље, и тако изградимо слободу и сачувамо животе. Не смемо да пратимо пут којим запад жели да нас усмери, то није пут наш ни наших предака. Када год смо и само закорачили на те њихове стазе жртве су биле неизбежне.

Докле да нас варају ти њихови лицемерни осмеси и лажни сјај. Имамо довољно разлога да верујемо у себе. Погледајмо само колико пута смо успели да преживимо погрешне одлуке и да се после њих дигнемо. То дизање је била Божја награда светосавском народу. Сада је само дошло време да више не идемо за онима који нас вуку на дно, са ког после морамо да се уз Божју помоћ дижемо. Оставимо запад тамо јер им је ту и место. Нека наша претходна пружања руку тим бездушним злочинцима остану поклон који смо им у прошлости дали. Сада је време да кренемо напред без њих да би поклоне у будућности дали својим потомцима и Отаџбини.  Не дозволимо себи да нам се живот учини кратким, само зато што се на време нисмо сетили да живимо.

(1) sr.m.wikipedia.org/sr/%D0%91%D0%BE%D0%BC%D0%B1%D0%B0%D1%80%D0%B4%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D0%B5_%D0%91%D0%B5%D0%BE%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%B4%D0%B0_(1944)

(2) www.novosti.rs/%D0%B4%D0%BE%D0%B4%D0%B0%D1%82%D0%BD%D0%B8_%D1%81%D0%B0%D0%B4%D1%80%D0%B6%D0%B0%D1%98.524.html:528955-%D0%91%D0%BE%D0%BC%D0%B1%D0%B5-%D1%81%D0%B0-%D0%BF%D0%BE%D1%80%D1%83%D0%BA%D0%BE%D0%BC-%D1%81%D1%80%D0%B5%D1%9B%D0%B0%D0%BD-%D0%A3%D1%81%D0%BA%D1%80%D1%81

(3) www.srpsko-nasledje.rs/sr-c/1998/01/article-12.html

63 гласa