Интервју са Ратком Личином, Министром информисања Владе РСК у прогонству
 
ФСК
Г. Ратко Личина из Грачаца у Лици био је један од иницијатора за оснивање Српске демократске странке у СР Хрватској 1990 и, после првих вишестраначких избора, најмлађи СДС-ов посланик у Сабору РХ. Такође је био члан Српског националног вијећа, војник Српске војске Крајине и народни посланик у свим сазивима скупштина САО Крајине и РСК. Био је сведок одбране на суђењу бившем председнику РСК Милану Мартићу пред Међународним трибуналом за бившу Југославију. Данас живи и ради у Београду, а такође је и министар информисања у Влади РСК у прогонству.

ФСК: Ви сте били један од 5 српских посланика на листи Српске демократске странке изабраних у први сазив хрватског Сабора после првих вишестраначких избора у априлу 1990.г. Каква је тада била атмосфера у Сабору према Србима? А у Загребу?

РЛ: Серија првих вишестраначких избора по републикама некадашње СФРЈ започела је 15. априла 1990. првим кругом избора у Словенији, а само недељу дана касније 22. априла 1990. године одржан је први круг избора за Сабор (тадашње!) СР Хрватске (други круг избора одржан је 6. маја 1990.г.) После тога су следили избори у Босни и Херцеговини у септембру, у Македонији у новембру, Црној Гори – почетком децембра и на крају, у Србији у другој половини децембра 1990. године.

Сви ови избори били одржани по двокружном већинском систему, тако да термини „листа“ није у потпуности тачан.

Политичко и друштвено организовање Срба у тадашњој СР Хрватској започело је доста касно, с краја осамдесетих, тачније 1989. године обновљен је рад некадашњег Српског културног друштва „Просвјета“, једине (бар формално!) српске институције у Брозовој Хрвтаској. Исте године у јулу месецу на книнском Косову на прослави 600 годишњице Боја на Косову покушано је и спречено оснивање СКД „Зора“ Книн. Тада је један од иницијатора овог српског културног друштва, Јован Опачић, због тога ухапшен, што је за последицу имало бројне протестне вечери у Београду, у Удружењу књижевника Србије. СКД „Зора“ се коначно, званично оснива у новембру 1989. године.

Ускоро након тога 27. јануара 1990. група политичких првака Сјеверне Далмације и Јужне Лике обележава једну од необележених јама, Јавник на Куку код Доњег Лапца и након тог догађаја у Доњем Лапцу одржава саветовање о потреби оснивања политичке странке Срба у тадашњој Хрватској. Двадесетак дана након тога, 17. фебруара 1990. године у Книну оснива се Српска демократска странка, са академиком Јованом Рашковићем на челу и креће у формирање одбора практично у предизборној кампањи у Хрватској, која је већ почела.

Поред СДС-а било је још неколико, углавном неуспелих, других странака које су брзо нестале. Ради се о Југославенској самосталној демократској странци (ЈСДС) Миле Дакића формираној у Војнићу 11. фебруара 1990. године, Социјалистичкој партији Хрватске Борислава Микелића и покушају формирања огранака Народне радикалне странке која је обновила свој рад у Србији. Као што рекох, све ове политичке организације убрзо су нестале са политичке и историјске сцене.

СДС је био у временском цајтноту. Хрватске странке су структурно почеле са радом већ 1989. године. Савез Комуниста Хрватске под вођством Ивице Рачана трансформисао се у СКХ-СДП (Странку демократских промјена), Социјалистички савез (ССРНХ) прерастао је у Социјалистичку странку, и ове две партије чиниле су тзв. Лијеви блок. Истовремено формирана је цела палета што нових, што обновљених старих странака, тако да су тад постојале Хрватска сељачка странка (ХСС) Ивана Звонимира Чичка, Хрватска странка права (ХСП) Доброслава Параге, Хрватска кршћанско демократска странка (ХКДС), Хрватски социјално либерални савез (ХСЛС) Дражена Будише, Социјалдемократска странка Хрватске (СДСХ) Антона Вујића, Коалиција народног споразума (КНС) Савке Дапчевић Кучар, Хрватска демократска странка (ХДС) браће Веселица и, коначно, Хрватска демократска заједница (ХДЗ) Титовог генерала Фрање Туђмана.

Због већинског изборног система ХДЗ са тек нешто преко 40% гласова узима апсолутну већину у сва три вијећа Сабора РХ (Друштвено политичко вијеће ДПВ, Вијеће општина ВО, и Вијеће удруженог рада ВУР). Од укупно 365 мандата ХДЗ осваја 205, а тзв. Лијеви блок 102.

Остале мандате освајају остале странке, међу којима је била и Српска демократска странка са освојених 5 мандата.

О чему се овде, уствари, радило? Због већинског изборног система кандидовање посланичких кандидата се обављало од општине до општине, од изборне јединице до изборне јединице. Пошто је СДС основан два месеца пред изборе, он још није раширио своју страначку структуру у цијелој Хрватској него је тад она постојала у тек неколико општина Јужне Лике и Северне Далмације. Као кандидате за Сабор РХ СДС је кандидовала само 9 кандидата од којих смо нас петорица прошли. Кандидати који су прошли били су: за Друштвевно политичко вијеће Јован Опачић изборна јединица Книн, за Вијеће удруженог рада Радослав Тањга изборна јединица Книн, а за Вијеће општина Душан Зелембаба изборна јединица Книн, Душан Ергарац изборна јединица Доњи Лапац и ја, Ратко Личина, изборна јединица Грачац.

Кандидати који нису прошли били су Марко Добријевић за Вијеће општина у изборној јединици Шибеник. Бранко Поповић за Друштвено политичко вијеће у изборној јединици Шибеник, Душан Старевић за Друштвено политичко вијеће у изборној јединици Биоград (обухватала општине Биоград, Обровац и Бенковац) и Петар Штиковац за Друштвено политичко вијеће у изборној јединици Оточац (обухватала општине Оточац, Т.Кореницу, Грачац и Доњи Лапац). Интересантно је да је СДС у 6 случајева кад се такмичио са кандидатима Рачановог СКХ – СДП однио 5 изборних победа. Само је Петар Штиковац изгубио изборе од Симе Рајића (што се могло објаснити непостојањем у то време одбора СДС-а у Оточцу и Кореници, које су веће општине по броју бирача) Кандидовање Добријевића, Поповића и Старевића било је бесмислено јер су на тим изборним јединицама са већинским хрватским бирачким телом победу однели кандидати ХДЗ-а.

Овај податак о убедљивој победи над Рачановим кандидатима негира уврежену флоскулу да су „Срби гласали за Рачана“. Нису. Срби су гласали за Рачана само у ситуацијам кад нису имали неки бољи, српски избор.

Кампања је била у знаку узавреле реторике према Србима, поготово од стране ХДЗ-а. Базирала се на, негде прикривеном, а негде јавном величању усташтва и слика из 2. светског рата и „усташког начина решавања српског питања у Хрватској“. У то време на главном загребачком тргу могле су се купити конзерве „чистог хрватског зрака“ – што би требало да значи, незагађеног српским дахом. Због свега овог СДС је протествујући одбила да учествује у првој свечаној конститутивној седници Сабора РХ 30. маја 1990. године и дошла тек на прву радну седницу Сабора.

ФСК: Како је дошло до избацивања Срба као конститутивног народа из Устава Хрватске? Каква је то била порука Србима?

РЛ: Срби су се, кроз историју, пуно пре Хрвата дефинисали и организовали као политички народ.

Оно што дефинише Хрвате је својеврсни конвертитски синдром. Лако ћете, код 70% данашњих Хрвата, једноставним истраживањем породичног стабла доћи до српског претка.

То је, међутим, разлог националне фрустрације и мржње према Србима. Нормалне нације себе дефинишу позитивистички – „то сам зато што сам“; код Хрвата је то обрнуто – „то сам зато што нисам (Србин)“.

Зато је таква нација у 2. светском рату (великом већином!) завршила у једном од његових најгорих појавних облика – усташтву. До 1944. године Хрвати су у антифашистичком покрету били тек у траговима и Срби су ту чинили 90% већину. Зато је у закључцима ЗАВНОХ-а (који је преточен у касније уставе) стајало „неће и не смије бити Хрватске у којој српски народ неће бити потпуно равноправан са хрватским народом“.

У предизборној кампањи, а и каснијим политичким делањем нових власти у Хрватској, одузимање Србиа статуса конститутивног народа било је једна од главних преокупација.

Јасно је, дакле, шта је смисао овакве политичке акције. Срби су на њу одговорили сабирањем и политичким организовањем. Кад је Хрватска у лето 1990. године кренула у активности око доношења амандмана на Устав који су за циљ имали смањивање права Срба – а финале те политичке активности било је доношење новог устава Хрватске у децембру 1990. који Србе није препознавао као конститутиван народ – Срби су формирали најпре Заједницу општина Сјеверне Далмације и Лике (што је била законска категорија!), а затим је Српским Сабором у Србу одржаним 25. јула 1990. године изабран највиши српски извршни орган, Српско национално вијеће. Главни документ Сабора била је Декларација у којој се дефинише следеће:

- уколико Хрватска остане федеративном односу са СФРЈ, Срби захтевају културну аутономију;

- уколико Хрватска жели конфедералан однос са СФРЈ, Срби ће формирати територијалну аутономију;

- уколико Хрватска жели да изађе из СФРЈ, Срби као конститутиван и равноправан народ задржавају за себе право у којој и каквој држави желе да живе.

 ФСК: Који је концепт био бољи: Рашковићев концепт аутономије за Србе на читавом простору авнојевске Хрватске, или Бабићев концепт територијалног омеђивања већинског српског простора? А који је био реалнији?

РЛ: Не бих рекао да су ово били сукобљени концепти. Као што сам раније рекао, и у Декларацији постоји та поступност одређених политичких потеза која је била условљена, напросто, ситуацијом на терену.

Пре бих рекао да су се ови различити концепти Рашковића и Бабића односили на организовање Српске демократске странке. Неспорно је да је Милан Бабић имао јачи утицај у одборима на подручју тадашње САО Крајине (општине Сјеверне Далмације, Лике, Кордуна и Баније) дакле у општинама где је СДС вршио власт. Рашковићев утицај био је јачи у срединама гдје су Срби били мањина.

Мислим да се Бабићев концепт у датој ситуацији показао као реалнији. Уз све разумевање за демократски концепт проф. Рашковића, хрватско друштво није било, а уз сву тренутну политичку лакировку, није ни данас демократски зрело друштво, тако да је веровање да ту постоји демократски потенцијал – наивно.

ФСК: Да ли је одлучнија акција ЈНА могла да спречи избијање рата у Хрватској? Како цените понашање ЈНА на почетку југословенске кризе, све до њеног преименовања у ВЈ?

РЛ: ЈНА је, по мом мишљењу један од кључних криваца за оно што се десило не само са Хрватском него и са СФРЈ у целини. Она у суштини није урадила оно за што је створена и због чега је постојала.

Јасно је да је неодлучност ЈНА и политика „крени-стани“ један од разлога распада ове земље. Рат у Хрватској, кад већ није био избјегнут, могао се брзо и без великих жртава добити. Подсјетићу да смо на подручју ондашње САО Крајине нека мјеста као што су Глина, Костајница и слично ослобађали скоро без људских жртава – са обје стране.

 Ни дан данас ми нису јасне залудне војне операције какве су биле Вуковар и Дубровник. Коме су такве промашене операције биле потребне? Данас испада да је од њих корист имала само Хрватска и да је на њима добила међународно признање. Са друге стране питање је зашто је ЈНА већ поменутом стратегијом „крени-стани“ одустала од уласка у већ празне градове као што су били Карловац, Задар, Шибеник ….? Суптина је следећа: Хрватска је била пред војним поразом, а онда на волшебан начин тај завршни корак није учињен.

ФСК: Да ли је Венсов план, који је коначно прихваћен од крајишког руководства почетком 1992. био најбоље могуће решење у том тренутку? Да ли је Милан Бабић био у праву што му се противио, или Милошевић, који је инсистирао да се он прихвати?

РЛ: Мало бих ову причу око Венсовог плана редефинисао. Проблем са Венсовим планом је што његове одреднице нису биле примењене и испоштоване. Наиме, УНПРОФОР није ни успио да распореди своје снаге, а Резолуција 743 (Венсов план) је прекршена од стране Хрватске агресијом на Миљевачки плато у јуну месецу 1992. године.

То је био својеврсни пробни балон како ће се ко понашати. Међународна заједница уместо да строго казни прекршиоца, агресора на зону под заштитом УН, млако реагује саопштењем, а Савезна Република Југославија као гарант плана није се умешала.

И то је била кључна грешка. Тим чином Милошевић је жртвовао Крајину, погрешно процењујући да ће Запад то да схвати као кооперативност, међутим, то је протумачено као његова слабост и од тад траје константни притисак на Србију, пошто је процењено да је само довољно треба притиснути и да ће у датом моменту да попусти.

Зато је касније дешавање са Републиком Српском и Косовом одјек погрешне Милошевићеве процене жртвовањем РСК.

Индикативно је било да Бабић по питању Миљевачког платоа није учинио ништа. Само је касније крајем 1993. године искористио иницијативу других (група личких посланика Скупштине РСК) у време тзв. Медачкогх џепа. Тад је први пут тражена одговорност, а резултат је био расписивање избора. Бабић је подржао само расписивање избора и то искористио за повратак на политичку сцену.

ФСК: Какви су били односи РСК са Републиком Српском током рата? Да ли је опција уједињења била реална? Ко се највише противио уједињењу, и зашто?

РЛ: Нажалост, руководство Републике Српске преузело је Милошевићев образац политичког понашања према Републици Српској Крајини. Она им је служила за поткусуривања и политичку трговину. Уједињење је било само шарена лажа, а по мом сећању једина која је искрено била за уједињење била је Биљана Плавшић, иако је њено политичко деловање после рата било контрадикторно, поготово њена хашка улога, она је једина од руководства Републике Српске искрено била за јединство РС и РСК.

ФСК: Под којим условима је РСК могла да се одржи и да опстане?

РЛ: РСК је могла да опстане само у једниственој српској држави. Сви смо сматрали и сматрамо да је то у ствари био само прелазни облик. Уосталом, и Устав СФРЈ дефинисао је да су носиоци суверенитета били народи, а не републике. Међутим, све је то преокренуто наопаком одлуком Бадинтерове комисије.

ФСК: Много се данас говори о плану З-4, у смислу да је он био „велика пропуштена прилика“. Да ли је то тачно?

РЛ: Данашње „афирмисање“ Плана З-4 је комбинација глупости и лоше намере. Или је једно или је друго.

План З-4 пласиран је да се не прихвати и требало је да послужи да унесе неслогу и злу крв у Републици Српској Крајини.

Прво, овај план први пут се појавио као императиван у предвечерје продужавања рока мисије УНПРОФОР-а. Било каквим узимањем у разматрање прејудицирала би се одлука о редефинисању мисије.

Друго, Хрватска није ни желела да овај план прихвати и само је чекала да га РСК одбије да би свалила кривицу на РСК.

Треће и најважније, данас се заборавља да је тај план третирао само 11 од 27 општина тадашње РСК и трећину територије. Није постојала реална могућност да већина тадашњих посланика РСК такав документ прихвати, јер био он значио жртвовање две трећине тадашње РСК. То би било нељудски.

Да поједноставим: претпоставимо да данашњи хипотетички заговорник Плана З-4 има троје деце и да им онда неко дође са понудом да ће убити двоје деце а да му гарантује да ће треће остати живо. Ко би нормалан и частан тако нешто прихватио?

Политичке одлуке се не оцењују пост фестум него у моменту и у датој ситуацији.

Дакле, у датој ситуацији План 3-4 био је неприхватљив и нечастан.

ФСК: Неки тврде да је требало прибећи „дипломатској лукавости“ и прихватити план З-4, знајући да је он за Хрвате неприхватљив. Да ли би таква лукавост упалила и, како се тврди, „пребацила лопту“ у хрватско двориште?

РЛ: План 3-4 осмишљен је за дестабилизацију РСК. Сврха је била да подели и посвађа Крајишнике да би се лакше поразили. Што се тиче „дипломатске лукавости“ показало се да је императив прихватања био искључиво само на српској страни. Уосталом, зашто онда није испоштован и примењен Венсов план у смислу кажњавања Хрватске због његовог кршења? Зашто онда нпр. у БиХ није извршен притисак да муслиманска страна прихвати својевремено Кутиљеров план? Ништа нема од такве „лукавости“, са тим се само пере прљава политичка савест.

ФСК: Зашто је РСК пала за само два дана, 4-5. августа 1995?

РЛ: Као што сам већ раније рекао суштински пад крајине десио се кад, након окупације Миљевачког платоа, та територија није враћена под јурисдикцију Републике Српске Крајине.

Након тога имали смо само нове и нове агресије, а образац је био исти. И на Масленици и Равним Котарима у јануару 1993. и у Медачком џепу у септембру исте године. И у Западној Славонији у мају 1995. године.

Ни један пут Уједињене Нације и СРЈ нису реаговале и те територије нису биле враћене

Зато је у августу 1995. свако у РСК знао да смо остављени, зато су се народ и војска повукли.

ФСК: Једни тврде да је Милошевић „издао“ РСК, односно да је трговао с њом од самог почетка, док други тврде да боље није могло, и да су му руке биле везане због међународне изолације и санкција. Шта ви мислите?

РЛ: Мислим да сам већ раније посредно дао одговор на ово питање. Милошевић се показао као сјајан тактичар за остајање на власти, али са друге стране катастрофалан национални стратег. Кооперативношћу у случају РСК и препуштањем Крајине Хрватима он је дугорочно себи ископао рупу у коју је сам на крају упао. Као што сам рекао – издаја Крајине данас одјекује у јужној српској покрајини.

ФСК: Влада РСК у прогонству и даље функционише. Какву она конкретну улогу игра сада, а какву би требало да игра у будућности?

РЛ: Влада РСК у прогонству напунила је 10 година свог рада. То је пар екселанс политичко тело које својом обновом и радом данас показује да још увек постоји дугорочна национална свест и да се тим чува државно-политички континуитет Републике Српске Крајине којег се никад нећемо одрећи.

ФСК: Да ли ће се прогнани Срби једног дана вратити на територију РСК?

РЛ: Свакако. Простор окупиране Републике Српске Крајине је празан простор. Историја нас учи да иако су неки злослутни у 2. свјетском рату имали идеју „Коначног решења“, то „Коначно решење“ у геополитици – не постоји. Тако је и са Крајином, зато ми имамо поздрав: ДОГОДИНЕ У КНИНУ, ДОГОДИНЕ У КРАЈИНИ!

Прочитај без интернета:
23 гласa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ