Време пролази, неумитно тече, догађаји се смењују, људи се мењају, једино циљеви остају увек исти. Запад одавно има свој пут и своје циљеве, лако је увидети да су они некако увек супротни нашим. На том њиховом путу, крећући се ка свом циљу као да желе да светосавље и православље нестане. „Као“ је засигурно вишак у претходној реченици. Са друге стране Срби светосавци само желе да мирно живе на својим огњиштима. Та српска огњишта су западне хијене уз помоћ дивљих хорди са ових простора претворили у згаришта. Наравно Србин не би био светосавац када се не би трудио и веровао у то да ће згаришта поново постати топла огњишта српска.

 Давно је била та 1214.год. када је Призрен припао српској средњовековној држави Стефана Немање. Призрен је саставни део душе и духовности српске, престоница царева Душана и Уроша. Путописци тог времена јасно су видели снагу и значај Призрена, приметили су да је постао несумњиво срце Отаџбине Србије. Да би то и другима јасно дочарали називали су га онако како заслужује, „српским Цариградом“. Нажалост као што је и Цариград пао, и Призрен је 1459.год. доживео исту судбину. Као што је српски Цариград поделио судбину Цариграда, и српска црква Богородице Љевишке доживела је судбину Свете Софије. Османлије су их обе претворили у џамије. Дуго је тако наша Отаџбина окована туговала, дуго су јој ране крвариле. Дуго је наша Мајка на апаратима дисала. Али је после Балканских ратова срце поново закуцало у пуном броју откуцаја, вративши се у груди вољене Србије.

 Нажалост недовољно опорављену Србију зликовци нападају поново. Баш ту у њеном срцу у Призрену јесени 1915.год. краљ Петар сазива чланове владе и доноси тешку одлуку о повлачењу српске војске преко Албаније. То јесте било повлачење из Србије и њеног срца али никад и њено трајно напуштање. То Србин никад није и неће учинити. Бугари након тога српско ишчупано срце покушавају да присвоје али већ 1918.год. морали су да се суоче са стварношћу, да се добро освесте и срце поново у наше груди врате. Наравно да то није довело до одустајања наших непријатеља већ их је само зауставило на неко време. Зло никад не спава. Неће се они смирити док нас не убију, а то једино могу ако нам узму душу, ако нам трајно ишчупају срце.

 Нису дуго чекали нову прилику, већ су одмах после априлског слома Краљевине Југославије 1941.год. под новим ознакама и заставама наставили тамо где су претходне змије стале. Сада је тај пројекат само имао друге боје. Боје фашистичке Италије и замисао некакве Велике Албаније. Опет Србе убијају, исељавају, поново пале манастире, поново се у наше срце на силу усељавају. Познато је да све што се ствара силом не може опстати, тако да Призрен 17. новембра 1944.год. Срби поново ослобађају. Нажалост западу није требало дуго времена да смисле пакост. Подметнута нам је нова идеја, нов западни пројекат и Титова ера под којом Србе тихо истребљавају и протерују а Албанце по ко зна који пут у српски Призрен усељавају.

 Када и то постаје недовољно да нам срце ишчупају, западни зликовци постају све нервознији. Не могавши више да издрже неуспех идеје коју је њихов искривљени ум зацртао, НАТО креће у офанзиву. Те 1999.год. без икакве милости бомбардују Србе и нашу мајку Отаџбину. Светосавци, иако остављени од свих, без обзира на силу која је на њих кренула, нису устукнули, нису се предали. Нажалост нисмо до краја и успели. Поново су успели да нам отму срце, да нас окупирају. Оно сада ишчупано у њиховим рукама куца. Само не знају они истину да може оно да куца у њиховим рукама али никада у њиховим грудима. Не схватају они да оно куца да би га чула њена деца која ће га поново вратити у груди мајке Србије.

 „Ако си оборен, устани; ако си обманут и разоружан, поново се наоружај; ако си побеђен, поново крени у битку.“

 Св. Игнатије Брјанчанинов

 

 Нису ово за нас неке нове ситуације, није нама ово нешто што не познајемо. Ово је само још једно искушење. Можда је сада неки други век, можда запад има и неке нове „демократске“ методе и заставе али циљ нису променили, он је опет исти. Циљ им је душа, циљ им је духовност. Онда када једном народу одузмеш душу, трајно ишчупаш срце – он више не постоји. Зато Србин никад не сме издати православље, никад напустити свој светосавски пут. Вера Србинова је вечити шапат који тихо говори: успећеш и онда када цели свет каже да нећеш. Увек ћемо веровати у свој светосавски брод којим пловимо без обзира на олује и буре које нам запад спрема.

 „Тешка је бура на мору, још тежа у души. Али ни море ни душа не чисте се без буре“.

 Владика Николај Велимировић

 Поново ће Призрен бити српски поново ће метохијски манастири бити пуни верујућих. Морамо веровати, морамо желети, морамо знати да нам могу уништити и отети само оно што ми дозволимо само оно чега се ми одрекнемо. Да ли смо се одрекли Косова? Да ли смо заборавили ко смо? Да ли ћемо дозволити да нас избришу? Увек ће бити оних који ће вас убеђивати да је борба са њима немогућа, да је то рат против ветрењача. Такве треба разумети јер душу су сигурно изгубили а срце немају или је скривено негде у петама. Зато њихово «немогуће» треба тумачити само као да су рекли: У складу са нашим ограниченим могућностима и искуством као и немањем срца и храбрости за деловање и са искривљеним и наметнутим виђењем света, то је тешко вероватно. Да смо ми као они, да нам преци нису Немањићи, да нисмо светосавци – они би онда можда и били у праву.

Догодине на Косову

Шта ће мени вода студена?
Не треба ми вина румена,
ни Београд, Тара, Дрина
ако нема манастира
чију крсну славу славим ја.

Рефрен:
Нек’ устане цела Србија,
нек’ се сети мајка Русија
и помоли милом Богу
да певамо песму ову:
“Догодине на Косову…“
Нека Српче свако запоје:
“Косово је срце Србије!”
И помоли милом Богу
да певамо песму ову:
“Догодине на Косову…“

Шта ће мени бисер ђердана?
Не треба ми сребра ни злата.
Само завет славног цара:
“Земаљска су кратка царства,
а небеска трају довека!”

Рефрен:

Нек’ устане цела Србија,
нек’ се сети мајка Русија
и помоли милом Богу
да певамо песму ову:
“Догодине на Косову…“
Нека Српче свако запоје:
“Косово је срце Србије!”
И помоли милом Богу
да певамо песму ову:
“Догодине на Косову…“

Живимо у таквом времену када је на западу душмана све више, када Косово и Метохију разарају и дивљим хордама дају да га муче. Али Срби кад се сложе и поново обоже, синуће ново сунце слободе и растерати западне тмурне кише зла. Изаћи ћемо из таме и пронаћи за наше душе спас догодине у Призрену, стати на том путу Србин не сме и не може.

 Данас док гледамо како Срби сахрањују сваког дана своје драге и миле, своје ближње, док сахрањују најдраже покошене опаким болестима, помислимо ли – откуд то у толикој мери? Има ли у Србији оних који се сећају „Милосрдног Анђела“? Има ли оних који се сећају звука сирена и душманских бомби након тога? Смемо ли да дозволимо да док наше драге прерано умрле гризу црви, ми које Бог и даље награђује животом допуштамо издајницима да нас сахрањују живе? На корак смо од понора, живог блата новог светског поретка, новог ропства али и на корак од новог сунца слободе. Сами бирамо на коју ћемо страну закорачити и у зависности од тога где ћемо завршити.

 Живот светосавца је живот само ако слободан живи на своме. Само ако слободно слуша литургију у својим манастирима. Само онда када ни једна стопа Отаџбине није остављена да је чизма злочинаца гази. Свака нас стопа Отаџбине зове и моли да јој вратимо понос и слободу, да је вратимо ономе коме припада – светосавском роду. Вековима нас је она подизала, хранила, дојила и тиме нас задужила да сваку њену стопу љубимо, да је свим срцем и средствима бранимо. Да је никад не издамо и не оставимо.

 Не може нико да живи без срца, не може то ни наша Отаџбина. Има Србија главу –можда је то Београд, у Дрини, Тари, Морави је вероватно њен крвоток, крв њена јесу светосавци, али без срца јој нема живота. А срце Србије је Косово и Метохија, нико нам не може и не сме узети срце. Опет су успели да нас гурну да дишемо на апарате, није први пут. Светосавци су ипак сувише јаки да би тек тако били поражени. Питање је само дана када ће у нама пуном снагом поново Призрен закуцати. Када ће се срце у наше груди вратити. Догодине већ време је да Отаџбина нормално дише. Догодине већ срце мора пуном снагом да куца. Догодине Србине.

268 гласовa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ