ЗБОГ ЧЕГА ИМ СМЕТАЈУ ПАШИЋ И РАДИКАЛИ?

Основна начела ране Народне радикалне странке, која је била више општенародни покрет а мање партија данашњег типа, јесу:

1.Укидање бирократског система и уређење земље на начелима самоуправе. Државни чиновници морају бити слуге народа, и не смеју радити против његовог добра.  По речима великог сељачког трибуна, Адама Богосављевића: “Нека нам се каже, кад је наш народ који оди ћопав, издрпан, довољно ненахрањен итд. одобрио и пристао да његов слуга, то јест чиновник има две и три хиљаде талира плате?…Сав напредак у земљи,то је једино напредак наше бирократије“;

2.Укидање округа (ондашњих региона) и подела на општине и срезове као органе локалне самоуправе. По речима Пере Тодоровића: “Кад народ буде делио и плате и чинове, ниједан чиновник више неће имати интереса да буде против народа и да му ради о штети“;

3.Државна независност и уједињење Србства, као и културно потпомагање неослобођених делова нашег народа.

Пашић је говорио: ”Национална слобода целог српског народа била је за мене већи и јачи идеал но што је то била грађанска слобода Срба у Краљевини“.

4.Привредна самосталност и ослонац на своје снаге:

„Да се нашим производима прокрчују стари и отварају нови путеви и нове светске пијаце“, тражио је радикалски програм, а Михаило Вујић је истицао: “Пут којим нам ваља поћи у економској политици нашој указују нам саме потребе наше, а то је пут који води стварању наше домаће, народне индустрије.“

Никола Пашић је говорио: “Задатак је сваке владе да напредак индустрије доведе у сагласност са народним интересима и да не допусти да индустријска предузећа,од којих зависи благостање народа,падну у руке таквих предузимача чији су интереси дијаметрално супротни народним“. А то је, опет по Пашићу, значило: “Другим речима, ми хоћемо демократску слободу, децентрализацију, хоћемо да народ сачувамо да не усвоји погрешке западног индустријског друштва, где се ствара пролетаријат и неизмерни богаташлук,но да се индустрија подигне на основи задружној“.

5.Такође, радикали су истицали да Скупштина мора бити израз народне воље, а не интереса извршне власти. Још 1881. године је речено: “Уместо да влада пита и чује шта Скупштина говори у име народа, а оно већина скупштинска пита владу шта да ради и како да извршује њене жеље и њене захтеве“.

6. Народно образовање у складу са потребама друштва. Тако Никола Пашић у Сенату Краљевине Србије, на почетку 20. века, упозорава да не треба журити с просветним реформама, и каже да се реформе изводе „по дугом тумачењу свију потреба што их један народ осећа. Изводе се онда када се створи тачно и опредељено мишљење о томе, какви треба да су грађани једне земље после 15-20 година,којој струци треба дати више преваге, а којој мање“.

Никола Пашић је био јасан: “Гуњац и опанак је ослободио ову земљу од силног турског господства.Он је подигао ову земљу и ову државу и он треба по праву и науци, по раду и пожртвовању, да буде господар у својој земљи“. Радикалска „Самоуправа“ од 7. новембра 1881. истицала је да је међу радикалима „сав сиротни српски народ, све оно што носи гуњ и опанак, сва она сиротиња што јој богаташи нарезују данке и претоварују на њу све државне терете,сви жедни правде и просвете,сви потискивани и глобљени“.

Зато је овај лист истицао: “Ми немамо нарочите барјактаре, немамо вође и шефове… Наша команда је наш братски договор и споразум“.

У радикалском програму из 1881. јасно је речено да је циљ новог покрета да „политички и економски интереси наше домовине вазда буду очувани и заштићени“. Радикали су се, како смо поменули, борили против по државу штетних уговора, какав је онај о изградњи железнице потписан са сумњивим француским капиталистом Бонтуом,који је ускоро и бакротирао. То је тип уговора који је „непотпун и нејасан, политички штетан и опасан, финасијски теретан и каишарски“ (зеленашки). Године 1907, поводом покушаја Аустрије да трајно учврсти своју економску моћ у Србији, Пашић је јасан:“Јер када једна држава прими обавезу да пазари код друге државе,и да јој призна првенство над свима другим државама,онда та држава није независна, она је под протекторатом друге државе. А то, господо, Србија није могла допустити!“

У писму свом руском познанику, Зиновјеву, Никола Пашић (кога је Аусријанац Редлих описао као „ватреног русофила и као таквог у исто време ватреног Србина“), каже: “Наша партија у спољној политици, држала се словенске и православне Русије, а унутрашњој политици српских обичаја и духа“.Тврдио је, у том истом писму, да од Запада треба „узимати само техничка знања и науку и користити се њима у словенско – српском духу“, а радикалско политичко „вјерују“ исказао као „свесловенски савез под заштитом Императора и цара руског“. Због тога је Пашић увек критиковао српску власт кад је одступала од савеза са Русијом; тако је 2. јуна 1881. у Зајечару изјавио: “Наша спољна политика увек је радила против савета Русије, и трудила се да увери европске државе да се наша политика не поводи за саветима Русије, и тражила је симпатије и потпоре западне Европе, а изгубила је симпатије Русије“. А 1893. године, после пријема код руског цара,Пашић пише: “Казао сам му да у Србији влада уверење и код народа и на срећу код младог краља, да су српски интереси и српска народна будућност тесно везани са могућом и великом православном Русијом, која је покровитељ православља и словенства,та два елемента на којима је српска држава заснована“.

Е, баш ово смета Ђорговићу и његовој надахнитељици, Мајци Друге Србије, Латинки Перовић. Али Србима, јасно је, не смета.

О АУТОРУ И ЊЕГОВОМ ПОЗИВАРУ У РАТ ЗА „СРБИЈУ НА ЗАПАДУ“

Пошто у књизи „Трагедија једног народа“ нема биографско – библиографских података аутору, читалаштво треба подсетити: писац је био новинар „Борбе“, гласила Титовог Социјалистичког савеза радног народа. „Борбу“ су, поштом, добијали сви, а читао ју је мало ко. Док је писао за „Борбу“, Ђорговић се борио за комунистичке идеале једнакости. Онда су дошла „плуралистичка“ времена, па је Ђорговић уређивао „Недељну борбу“ и са Ћуровијом „Дневни телеграф“. Онда је био уредник „Недељног телеграфа“ који је подсећао на „Седмични удбограф“, и у коме су се оглашавали лумени аналитике, попут белог мага из Русија, Лава Гершмана.  Ђорговић је писао уводнике попут „Тајкуне на власт“ (11. јун 2008), у коме је тврдио да морамо напустити наш „амбивалентан“ однос према богаташима, и почети да ценимо „поштене капиталисте“. Историчар-аматер, објавио је роман „Српски валцер“, који покушава да повеже наше доба са добом кнеза Михаила. Политички путопис о успону и паду Титове Југославије и Ранковића на Брионима објавио је 2013. А онда је дошао позив који се не одбија – његов стари саборац, Радивој Цветићанин, позвао га је да пише у недељном додатку дневника „Данас“, о мемоарима разних политичара и јавних личности.

Ко је, пак, Цветићанин? Својевремено, овај господин  беше друг, који је, са Савом Даутовићем, био главни пиштољар Компартије, „миришљавог цвијећа“, у борби против свих пројава србског национализма, а нарочито против предратне „књижевне деснице“, на челу са Црњанским. Био је Цветићанин, како каже Дејан Медаковић, комунистички „ревнитељ и правоверник“ који се обрачунавао са СПЦ ако дигне свој глас против односа Ватикана према Србима. Био је то човек који се оштро противио уношењу Доситејеве песме „Востани, Сербије“ у програм прославе 175-годишњице Првог српског устанка. То је човек који је,  да би Мирослављево јеванђеље некако „комунизовао“, тврдио да оно може бити и српски и црногорски споменик, и да „марксистичким методом треба надилазити све страсти“. Е, тај исти, за време владавине жутокраких, био је амбасадор Србије у Хрватској, о чему је објавио своје лагане и опуштене, бонвиванске дневнике „Zagreb Indoors“.

О ЧЕМУ ЈЕ РЕЧ?

Ђорговић се у „Данасу“ расписао о свему и свачему: ту су портрети страних писаца и политичара, попут Селинџера, Јосифа Бродског, Џона Рида, Вилија Бранта, Гинтера Граса, Марсела Рајха раницког, Салмана Рушдија, Жозеа Сарамага, Тонија Блера, Медлин Олбрајт, Мартија Ахтисарија, Торвалда Столтенберга, Боиса Јељцинам Миухаила Горбачова, Махатме Гандија, Хенрија Кисинџера, итд. Али, наравно, најважнији су портрети србских политичара и јавних радника, као и писаца. Ту су Марко Никезић, Драгољуб Јовановић, Коста Стојановић, Милан Пироћанац, Станислав Краков, Стеван Сремац, Исидора Секулић, Бранислав Нушић, Милош Црњански, Станислав Винавер, Бранко Ћопић, Никола Крстић, Бранко Лазаревић, Јеврем Грујић, Прота Матеја, Чедомиљ Мијатовић, Тито, Никола Пашић, митрополит Михаило, Божидар Николајевић, Гаврило Принцип, Родољуб Чолаковић, Милован Ђилас, Пеко Дапчевић, Борислав Михајловић Михиз, итд.

Књига је писана таблоидним стилом пуним сензационализма (по Ђорговићу, ту су „секс, љубав, еротика, интима личности, имагинација, уметност, књижевност, фалсификати, омразе, пропале илузије и заблуде, свет поражених, преварених и понижених“) који, повремено, упада у неписмено опонашање лирске и медитативне прозе. Најважније је, међутим, облатити све значајне личности србске слободне повеснице, и показати их као себичне дегенерике, који на народ нису нимало мислили. Дакле, Ђорговић нас упозорава: кнез Милош је имао мушког љубавника, Арапчета, Капетан Миша је безобзирни тајкун, Апис и аписовци су убили краља Александра и заувек жигосали Србе као убице, краљ Петар Први био је нека врста убилачког Легије с почетка 20. века, Никола Пашић пљачкаш свог народа, митрополит Михаило руски слуга, а необразован, Гаврило Принцип је терориста, србски официри су упропастили војску у Првом светском рату,  србијански комунисти сменили су „либерале“ Марка Никезића и Латинку Перовић да би угодили Брозу, Ранковић је био космополита ожењен Словенком (и њега су сменили Титови Србијанци ), Михиз, Матија Бећковић и Добрица Ћосић су обмањивали своје читаоце, и тако даље, и томе слично.

Ипак, има ту и правих лумена, људи достојних подражавања. Ђорговићев идеал правог Србина види се у његовом хагиографском огледу о Марку Никезићу.

ХАГИОГРАФИЈА „СВЕТОГ МАРКА“ СРБСКОГ ЛИБЕРАЛИЗМА

Ко је био Марко Никезић? Комунистички апаратчик, вођа тзв. „српских либерала“, у чије су „либерално“ време забране у науци и култури достизале свој врхунац, о чему, између осталих, пише Мило Ломпар у „Духу самопорицања“, нудећи „летимичан поглед у једну радну недељу српских „либералних“ комуниста: окружно јавно тужилаштво тражи заплену Књижевних новина и истрагу против аутора једног чланка – петак, 20. август 1971. године; забрањен је часопис Култура због објављивања чланка Николаја Берђајева „Царство духа и царство ћесара“: то је исти дан, петак, 20. август 1971. године; само четири дана потом – од којих су два дана била нерадна – забрањен је ванредни број Студента: 24. август 1971. године; после три дана, забрањен је број Видика: 27. август 1971. Од једног до другог петка изречене су четири забране различитих часописа: тако је изгледао „либерализам“ титоистичког система“. Марко Никезић је човек који је Србима у Босни 1971. године поручио: “Ваше интересе једино можете остварити у Босни и Херцеговини. Ту је ваше руководство.“ То је човек који је, кад га је Тито склонио с власти, и даље главну опасност видео у „србском национализму“: „За четири године рада садашњег ЦК главно политичко питање било је борба са великосрпским национализмом. Оно остаје такво. То у ствари и није једно питање. У њему се преламају сва питања српског друштва, у фази социјалистичке револуције.“ И то је човек, који је, у доба кризе СФРЈ, Славољубу Ђукићу мудро рекао шта би нас могло извући: “Знате, нема Тита… Он је могао све. Могао је мимо закона да реагује, могао је да каже: није важно где је већина, ја то кажем као председник.“

Ђорговић је, сасвим у складу са духом своје књиге, Никезића представио као жртву србијанских варвара, Петра Стамболића и Драже Марковића, који су помогли Брозу да га смени, онако „прогресивног“ и „либералног“ (са четири забране часописа и новина седмично), спречили да Србију поведе у светлу „америчку“ будућност (јер су, како је Никезић рекао Ђукићу, „прозападне формуле – светске формуле“, а он је рано почео да прогледава, управо у Америци.)

Ђорговић је, у ствари, написао Никезићеву хагиографију. Овај „модерни Србин, светских манира“ (Ђорговић dixit!), „грађанин света, аристократа духа“ (Шпиро Галовић) имао је чак и чудесно рођење – од оца Петра, пореклом из Старог Бара, „вештог трговца, левичара и глобтротера“, који је за време рата, са женом и ћерком, два пута хапшен, а онда ослобађан на интервенцију државног секретара Недићеве полиције Цветана Ђорђевића, да би, у Одбору Нароодноослободилачког фронта Београда, са др Синишом Станковићем, дочекао Титову армију октобра 1944.

А мајка му је била права светица космополитизма. Сузан Депре, рођена у Паризу 1895, на Острву Светог Луја, поред катедрале Нотр-Дам. Ђорговић вели: “Париз је био центар света у 19. и почетком 20. века, и она је одрастала и сазревала у ЦЕНТРУ ЦЕНТРА СВЕТА“ (подвукао В.Д.) Када се удала за „левичара – глобтротера“ Петра Никезића, он ју је довукао у Београд, који је код Сузан изазвао огроман шок: “Навикнута на богате и разноврсне западноевропске пијаце, држала је до деликатесне француске кухиње, а очајање је било још веће када је установила да на оскудној београдској пијаци може да набави само живе пилиће и прасиће“ (Замислите шта је Ђорговић открио: није, на пијацама тог паланачког Београда, било ни сира, ни кајмака, ни лука, ни купуса, ни јабука, ни шљива, него само живи пилићи и прасићи! О, ужаса, о!) Због тога, авај, додаје писац „Трагедије једног народа“: “Сузан је често седела на прозору и плакала.“

Ипак, то јој није сметало да од свог сина начини  витеза космополитизма и префињености, инсистирајући на томе да се „поштује други и да у причању и обраћању тај други има првенство“; она је, по Ђорговићу, „уобичајено наше „ја, па ја“ сматрала скандалозним примитивизмом“. Син левичара – глобтротера и пријатеља првог полицајца Недићеве Србије и мајке, уплакане госпе с дивним вокабуларом, Никезић и није могао постати другачији но што је постао: “Марко Никезић је имао бриљантну политичку и патриотску каријеру од ране младости, а започео је урбаном герилом у земунском и београдском скојевском покрету окупатору“, каже његов хагиограф.

И, наравно, после свега:“Марко је давао предност америчком начину живота.“ Сматрао је да је за нас највећа опасност Совјетски Савез. Био је, по Ђорговићу, симпатизер еврокомуниста, а нарочио Енрикеа Берлингуера, који ће раскинути с Москвом и прихватити НАТО јер се „под тим кишобраном осећао сигурније“. Због тога, у Никезићево доба, „у кока – кола социјализму почело је да цвета хиљаде цветова“, а свуда је владала „атмосфера полета, развоја, еманципације, ослобођења, Београђани су се осећали грађанима света“.

Али, авај! Броз је, по Ђорговићу, „чврсто и суверено држао џојстик српске и југословенске прошлости, садашњости и будућности“ и решио да уклони „Светог Марка“ србског „либерализма“, користећи се, рекосмо, послушним комунистима попут Драже Марковића (који, по Ђорговићу, „иако је био против Слободана Милошевића, он је својим демонтирањем либерала (заједно са Петром Стамболићем) већ тада утирао пут Слободану Милошевићу и кобним догађајима“).

И Марко је, политички, скрхан.

Али, остала је поезија, коју је Никезић волео, и чију бит Ђорговић ненадмашно дочарава: “Баш као у Пастернаковим стиховима и са његовим возовима који тутње бескрајним степама, Марко је бучну сестру своју – живот, усмерио ка астралном, немирно његово срце је откуцавало и плесало на вратима вагона што јуре ка звездама које у васионским степама мигају, али и слатко спавају, а тамо негде међу њима спи и вољена и љубљена фатаморгана, тајна „сестре моје – живот“.“ (Шта је према овој Ђорговићевој песми у прози један Матија Бећковић? О Добрици Ћосићу да и не говоримо, он је тек варварин из Велике Дренове!)

Но, највећа тајна Никезићевог живота је његова sorror mystica, биографкиња и платонска љубав Латника Перовић, чију улогу у Никезићевом животу писац „Трагедије једног народа“ овако слика:“Латинка Перовић је себе учинила доживотним пратиоцем личности и дела Марка Никезића. СРЕБРНА СЕНКА ЈЕ МАРКОВОГ ЖИВОТА (подвукао В.Д.), и посвећена му је, бар сам такав утисак добио, само како може часна сестра из строгог манастира Творцу. Без тог Творца не би било ни ње. А без њеног ангажмана историчарке ни српски либерали не би били забележени у историји. Модиљанијевски млада и лепа, како су приметили неки савременици, брижно се била наднела над старијим Марком и тако остала до данас. Марко је њу изузетно ценио и говорио да је он аматер у поређењу са њеном аналитичношћу. У завађеном српском политичком и друштвеном животу, са интелектуалцим обузетим међусобним омразама и обузетим солипсистчким пијанством својих патуљастих, а разорних сујета што смрде као твор, не постоји такав пример сарадње и лојалности, узајамности и поштовања. Тај ЈЕДИНСТВЕНИ СЛУЧАЈ ПЛАТОНСКЕ ЉУБАВИ (подвукао В.Д.) код нас би требало да буде посебно истакнут и обрађен. Он је клесао њу, она је исклесала њега. И када су сви заборавили на српске либерала, ОНА ПОПУТ СЕЛЕНЕ СРМИ  ЊИХОВИМ ТРАГОМ (подвукао В.Д.), има већ педесет година. Ако се Марко служио сократовским методом бабичке вештине да код својих слушалаца дијалогом породи мисаоност, Латинка је те дијалоге евидентирала, класификовала, записала, протумачила.“ (Дакле, читаоче – Марко је био Сократ, а Латинка је Платон! Памти ово, памти, ти, паланачки примитивче, који не цениш заслуге наших либерала!)

Ђорговић свој портрет Марка Никезића завршава анализом његових скулптура, које зли археолог Драгослав Срејовић, иако га је Латинка молила, није хтео да изложи у Галерији САНУ.

Наставља се…

Прочитај без интернета:
14 гласa