РУСИЈА И СРБИЈА ПО ЂОРГОВИЋУ

Иако добро познаје западну русофобију (и пише о томе у тексту о Уркварту), иако признаје да без Русије не би било победе над Хитлером, иако грди Тонија Блера и његову улогу у бомбардовању Србије 1999, Ђорговић нам ипак, као панацеју, предлаже Запад. И настоји да нам докаже да кроз историју Русија и Србија нису биле баш тако блиске једна другој.

Пишући о мисији проте Матеје Ненадовића код Чарторијског, Ђорговић каже да је цар Александар, да би постигао своје циљеве, био спреман да Србију препусти Аустрији; затим додаје: “Мала Србија је захтевала велико место под сунцем, огромна Русија јој је проналазила оно место које је одговарало њеним стратешким интересима./…/ Често је Аустрија више поштовала међусобне уговоре него Русија. Краљ Милан је са Фрањом Јосифом могао да се сретне кад год је хтео, што није био случај са руским царем“.

У тексту у коме се бави Чедомиљом Мијатовићем, главним слугом Беча међу србским дипломатама, Ђорговић се дохвата лика и дела ововременог руског амбасадора у Београду, Чепурина, и сврстава га међу ликове лакрдијаша карактеристичне за руску књижевност: “У руској народној традицији постоји лик спадала, спрдала, лакрдијаша који на народном тргу разобличава лицемерну стварност – то је Петрушка (понегде Црни Петер)/…/ Смех и шала руског амбасадора у Београду, скок Петрушке у вашарској вреви, сатира су о конфузној стварности и неодлучној политици.“ Наравно, политици Србије.

У тексту о највећим русофилима у историји србске борбе за слободну државу, митрополиту Михаилу и Николи Пашићу, „Србија на линији ватре“, Ђорговић Пашића и радикале назива „националсоцијалистима“; Пашић је „хајдучки мистик са падом у терористички транс“, а митрополит Михаило, један од најобразованијих људи свог доба је – „прилично неписмен“. Пашићев грех је у томе што га инфериорност Србије и Срба у односу на Запад „баца у очајнички загрљај измаштаној Русији“. Позивајући се на успомене руског дипломате Василија Штрандмана, који је у престоници Краљевине Србије био уочи Првог светског рата, Ђорговић вели да је Београд „имао неколико улица пуних рупа, неравно калдрмисаних, не да није било дрвореда, него ниједно дрво није било посађено дуж њих, без високих зграда, само два аутомобила, један трамвај, празне улице и ретка запрега. Сава и Дунав пуст, без речног саобраћаја. Ноћ и глува тишина били су пресецани аустријим рефлекторима са бежанијске косе.“

Наравно, Ђорговић прескаче пуну истину о Штрандмановим сећањима.   А он каже: „На панорами Београда, на ушћу Саве у Дунав, истицали су се само звоник Саборне цркве – симбол вере, краљев двор са три куполе – симбол краљевске власти, и хотел „Москва“ – симбол вере у Русију“. За разлику од нашег времена, времена пљачкаша народне имовине маскираних у политичаре, српска политичка елита оног доба била је другачија: „Државни чиновници имали су заиста мизерне плате. Чак је и министрима следовала годишња плата од 12 000 динара - а од њих се очекивало да репрезентују, да се одевају по европском узору, са реденготом, фраком и цилиндром за свечане прилике. Српско понашање и скромност били су достојни сваког уважавања.“ Штрандман је био одушевљен српским обичајима, попут крсне славе, коју подробно описује, и додаје: „Религија је код њих нераскидиво везана за национална питања. Не подносе увреде православне вере и на то реагују оштро и сложно. Па ипак, верски су трпељиви, не дирају људе других вера и живе у складу са својом пословицом „брат је мио, које вере био“. /…/Треба истаћи да у Србији није било јеврејског питања. Јевреји/…/ сматрани су искреним и поузданим српским патриотама.“

Свечано су слављени Савиндан и Видовдан, а народ је живео скромно и честито. Штрандман каже: „Србија се мени чинила као мала башта у цвату, окружена са свих страна непроходним шумама, из које су сваког часа могли да се појаве душмани који би уништили овај благословени кутак земљиног шара. Срби су ми говорили да живе од данас до сутра под притском страха од напада суседа. Кад сам их питао зашто је изглед њихове престонице тако неугледан у поређењу с бугарском престоницом, одговарали би да нема сврхе зидати велике зграде, јер ће их непријатељ пре или касније уништити./…/При том су се позивали на „мајку Русију“, као на старију сестру, која их у предстојећој борби за слободу неће напустити“.

О овоме код Ђорговића нема ни речи.

Врхунац цинизма је обрачун бившег Титовог новинара са спомеником цару Николају Другом у Београду. Што би рекао покојни Драгош Калајић, читам и преписујем: “На стогодишњицу почетка Првог светског рата (2014. године) у Девојачком парку у Улици краља Милана подигнут је споменик цару Николају Романову који је изгубио рат и монархију, државу и главу у том рату! Неставрно изгледају речи из његовог писма престолонаследнику Александру из јула 1914. уклесане у споменик: “Сви моји напори биће усмерени на очување достојанства Србије…Ни у ком случају Русија неће бити равнодушна према судбини Србије“. После ових речи, Србија је сравњена са земљом, а да се врати у живот, међу европске монархије, помогао јој је Запад. Русија је постала бољшевички СССР. Каква симболика је требало да буде постављање овог споменика? Анти-западна? Анти-НАТО? Направили су га и поклонили наследници револуционара који су побили Романове. Романови су били у западноевропској Холштајн Готорп династији. Мајка Николаја је била Данкиња, а супруга Немица. Руски народ их баш није волео.“ И тако даље, до пароксизма: по Ђорговићу, Срби нису учили од руских монархиста, него од анархиста и револуционара, од Бакуњина и Нечајева, и више их је страдало на Голом отоку због љубави према Стаљину него због љубави према  цару…

Дакле, сама срж Ђорговићеве поруке: Русија и Србија не треба да иду заједно.

МИЛОВАН ДАНОЈЛИЋ О РУСИЈИ И СРБИЈИ

У свом огледу „Русија, наша далека мајка“, академик Милован Данојлић има јасну представу о чему је реч у нашим односима, као и о томе како другосрбијанштина покушава да измени историјску слику руско – србске узајамности: “Наглашавају се ситуације у којима је помоћ званичне Русије изостала, док се примери пожртвованости прећуткују. У свим раздобљима наших односа могу се наћи докази и за повољну, и за неповољну процену; од тренутних рачуница зависи на шта ћемо усредсредити пажњу. Ако у Првом српском устанку важност наше зближености није осећао Родофиникин, Хајдук Вељко Петровић је добро знао ко му је главни ослонац и савезник. Једна од одредби мира у Кучук-Кајнарџију из године 1774. озваничила је покровитељство Русије над хришћанима у Турској, и та је обавеза, посебно према Србима у Црној Гори, дуго поштована. Пишчевић и Црњански су, на истој страни, видели заклон од турског насиља и аустријског унијаћења, Лав Толстој је оштро осудио окупацију Босне и Херцеговине, док су Солжењицин и Зиновјев дигли глас против НАТО бомбардовања. Године 1876. Русија шаље оружје и добровољце, а годину дана касније, Руси­ја, наша дале­ка мај­ка, званично улази у српско-турски рат. Ушла је у Први светски рат делимично и због нас, а захваљујући интервенцији цара западни савезници су били принуђени да се побрину о ономе што је, после преласка преко Албаније, остало од наше војске. И у Другом светском рату имали смо истог непријатеља. Идеолошка позлата на страну, руски војници су, напредујући према Берлину, ослободили Београд. Хитлер једино од Срба није тражио да шаљу војнике на Источни фронт, знајући да од нас, тамо, не би имао користи. Део југосло- венских комуниста, пре свега српских, одбио је 1948. године да се придружи антисовјетској хистерији, колико из догматске заслепљености, толико и због неизлечивог русофилства, за шта је платио цену у крви… Прошлост нас је оптеретила искуствима која олакшавају споразумевање; ожиљци робовања под Татарима и Турцима упозоравају нас на опрез према новим могућим освајачима и поробљивачима.“

Кад ово знамо, а зна свако ко жели, јасно нам је да другосрбијанци не чине ништа друго него историјску стварност руско – србских односа гурају у Прокрустову постељу мита о томе да нам „Русија икад није помогла“.

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Ђорговићева књига – купусара (о свему, свачему и ничему), таква каква јесте, само је убога кривотворина стварности, о којој пише Слободан Антонић у свом огледу „Слика једног доба“, објављеном у драгоценој књизи „Срби 1903-1914/ Историја идеја“, позивајући се на студију угледног историчара Димитрија Ђорђевића. Ево каква је стварност била:“Телефон је у Србију стигао 1883, већ после седам година од његовог патентирања; 1892. започела је електрификција; 1905. електрични трамваји замењују коњске; кинематограф је дошао 1906, а авион 1911; Олимпијски клуб је основан 1911, а двојица српских спортиста учествују на Олимпијади у Стокхолму 1912. /…/. Богат и савремен друштвени и културни живот постоји у српској престоници тога доба: „Београд је имао дом за старе жене и напуштену децу, филателистичко друштво и друштво за кремирање. (…) Народно позориште у Београду изводило је европске класике, међу осталима Ибзена, Горког и Толстоја (…) Најбољи представници српске књижевности били су окупљени око западноевропски оријентисаног и либералног часописа Српски књижевни гласник. (…) Друштвени живот одвијао се на традиционалан начин, око кафана и бројних механа. Политика, уметност и рекла-казала ишли су руку под руку. Свака политичка партија имала је свој штаб у одређеној кафани; уметници и боеми састајали су се у својим омиљеним кафанама; балкански револуционари и комите са словенског југа окупљали су се у посебним кафанама. Године 1905. Београд је имао 142 гостионице, ресторана и пивнице. Атмосфера је киптела од ишчекивања изражавајући ревност друштва окренутог према националном“/…/Новине су рекламирале француски коњак и домаћу шљивовицу, рум јамајка, швaјцарски сир, италијанске сардине и клавире flügel. Књижаре су биле снабдевене домаћом и страном литературом. Рекламирано је хемијско чишћење и салони за масажу. Хотел Париз поносно је објављивао да је био домаћин персијском шаху. Хотел Гранд је подсећао да је цео осветљен електриком (‘durshwegs electrisch beleuchtet’), a хотел Империјал је нудио могућност купања у топлим кадама. Апотеке су рекламирале ‘јапанске капљице’ против зубобоље, ‘кинеску крему’ против перути и ‘ресторер’ (реч је била штампана ћирилицом) за бојење косе. У радњама су се могле наћи ‘american buldog’ ципеле, персијски ћилими, астраганска крзна и оријентални колачи“/…/

И у варошима по унутрашњости, каже се даље, живот је цветао, на један поуздан и миран начин. „Добростојећи грађани живели су у великим, удобним кућама. Свакидашњица се састојала од вођења политике, играња карата, локалних шала и оговарања“ /…/. Ниш је био познат као важна железничка раскрсница између Солуна и Истанбула, Пирот је био чувен као произвођач ћилима, Крагујевац по војној фабрици, Лесковац по дувану, алевој паприци и тканинама, Врање по сиру, дувану и грнчарству, Шабац по великој пијаци стоке, кукуруза и пшенице; варошице у срцу Шумадије – Младеновац, Алексинац, Јагодина, Крушевац, Параћин и Ћуприја – били су тржиште пољопривредних производа, пекмеза, свиња и стоке, а вароши у западној Србији – Ужице, Краљево и Чачак били су познати по сувим шљивама, шљивовици, млечним производима и дрвној грађи; на истоку Србије – у Књажевцу, и Зајечару, прављена су чувена вина, а Смедерево и Пожаревац су нарасли као тржишта преко којих је ишао извоз, нарочито током Царинског рата с Аустроугарском./…/

Чак су и села у то доба доживљавала процват, а напредак се осећао и у свакодневном животу. „Села у равницама и долинама била су компактнија и усмерена ка пољопривреди. Породице су живеле у главним домовима окруженим амбарима, шталама, млекаром и сушницама, бакарним казанима за прављење шљивовице и складиштима за суве шљиве. Иза кућа су се обично налазили воћњаци. До тог доба куће су већ постале савременије, имале су темеље од камена, зидове од опека и застакљене прозоре“./…/

Овај напредак је, излаже даље Ђорђевић, био праћен изузетним полетом и у индустријској производњи. Извлачење Србије, током рата, од уништавајуће обавезе да мора бити отворена за индустријску робу из Аустроугарске, повољно је утицало на привреду. Док су од 1873–1906. у Србији основана 144 индустријска предузећа, од 1906–1911. отворене су нове 284 индустријске фирме – двоструко више у шест пута мање времена. Индустријска производња, у исто доба, порасла је седам пута /…/.

Сличан успон доживела је тада и наша наука./…/Аутор наводи личности као што су географ Јован Цвијић, математичари Михаило Петровић и Милутин Миланковић, филозоф Бранислав Петронијевић, лингвисти Љубомир Стојановић и Александар Белић, историчари Стојан Новаковић и Слободан Јовановић, књижевни критичари Јован Скерлић и браћа Богдан и Павле Поповић…/…/. Једнаки успон доживљава и уметност, како у поезији Милана Ракића, Јована Дучића, Милутина Бојића или Алексе Шантића, тако и у сликарству Паје Јовановића и Уроша Предића/…/.

Део овог културног полета може се објаснити и слободом стварања, коју уживају научници и уметници. Министар просвете, Андра Николић, приповеда нам Ђорђевић, поводом Закона о универзитету (усвојеног марта 1905), рекао је: „Ми предавања остављамо на савест професора коме је дотична катедра поверена и не можемо административним путем уводити надзор тога како ће их водити. Ни министар просвете нити икоји нарочити старешина не може контролисати нити оцењивати рад универзитетског професора. У питањима како ће професор науку да предаје, у питању како он мисли о праву, о политици, о друштву, о свим могућим питањима која долазе у претрес науке, има само један једини судија, а то је наука“/…/.

На крају, Ђорђевић свој рад завршава општим погледом на одлике тадашњег српског друштва, једним одељком који ваља у целости навести: „Преимућство овог социјалног развитка били су његово егалитаријанство и демократизам. Слабост му је била постојећи несклад између престонице, Београда, и остатка земље. Међутим, неке су тековине биле запањујуће. Србија се напокон прикључила заједници модерних европских нација. Царинским ратом с Аустро-Угарском Србија је стекла економску независност, неопходан додатак политичкој независности. Српска војска и финансијске снаге били су спремни за предстојеће ратове. Српска култура је прекорачила државне границе, достигла је националне размере и стопила се с културом других Југословена. Подлога тог процеса била је демократија, уведена 1903. године, која је оснажила националну политику и потоњим нараштајима завештала сећање на једно ’златно доба’ српске историје, које се понекад идеализује““

Зато, Србине читаоче, не веруј Ђорговићу и  другосрбијанским претумачивањима наше прошлости. И кад ти у „Данасу“ (20-21. август 2016.)  пишу да је у последњих петнаест година у Србију ушло 3,8 милијарди долара америчких инвестиција, ти се сети да је Србија због америчког НАТО бомбардовања 1999. године изгубила, по најнижој могућој процени проамеричке НВО  Г 17 плус из 2000. године, 29,6 милијарди долара.

И пажљиво, Србине читаоче, изучавај историју свог народа.

УПУТНИЦЕ:

  1. Момчило Ђорговић,Трагедија једног народа/ Шта људе у Србији нагони да раде против себе, Службени гласник, Београд, 2016.
  2. Мило Ломпар, Дух самопорицања, Catena Mundi, Београд, 2015.
  3. Зоран Крстић, Борислав Гроздић, Косовски завет и српска стратешка култура, Зенит/ Магазин за уметност, науку и философију 12/2012, стр. 145-150
  4. Владимир Вујић, Од Шпенглера до Светог Саве, Жагор, Београд, 2013.
  5. Милован Данојлић, Русија, наша далека мајка, Catena Mundi, Београд, 2015.
  1. Андреј Л. Шемјакин, Идеологија Николе Пашића (1868-1891), Завод за уџбенике, Београд 2008.
  1. Василиј Штрандман, Балканске успомене, Жагор, Београд, 2009.
  2. Слободан Антонић, Слика једног доба, Срби 1903-1914/ Историја идеја ( приредио Милош Ковић ), Clio, Београд, 205, стр. 763-851
  3. 9.sr.wikipedia.org/sr/Материјална_штета_у_НАТО_бомбардовању_СРЈ, приступљено 24. августа 2016.

 слика www.crveneberetke.com/evo-ko-i-koliko-placa-fasiste-natasu-kandic-sonju-biserko-zene-u-crnom-b92-cesid-pescanik-e-novine/

Прочитај без интернета:
22 гласa