Американци воле да замењују права значења речи измишљеним. Тако су се „Земље Централне Азије обавезале да  када стекну независност поштују међународне стандарде, те да свака од њих са нама и са собом ради како би  оне задовољиле те стандарде“. Ето, са таквим убеђењем се Џон Кери упутио на своје путешествије по земљама Средње Азије. Негде успутно се  кроз саопштење за јавност  о путовању осећала и скривена жеља да вест буде и сензационална: нови формат састанака, први пут државни секретар посећује истовремено свих пет земаља региона и сл. Међутим – сензација је изостала.

Да мало проучимо Заједничку декларацију  о партнерству и сарадњи пет земаља Централне Азије и САД. Позиваћемо се на званичну информацију Стејт департмента САД. Први утисак када се такав докуменат чита је: шеф америчке дипломатије, Џон Кери, у Авганистану се није позабавио својим правим послом. У документу – чији је обим једна страница – нема чак ни алузије да постоји перспектива за сарадњу САД-а и средњеазијске петорке у сфери међународних односа или заједничког учествовања у решавању најбитнијих регионалних проблема безбедности. Мисли се на регионалну трговину, побољшање пословне климе, транспорт, везе, екологију , борбу са променом климе, хуманитарну сферу. Авганистан је поменут само успут.

Уколико је такозвани нови формат америчке сарадње на постсовјетским простором (С5 + 1) имао економску намену, тиме не треба да се баве министри иностраних послова. Међутим, на састанку у Узбекистану са државним секретаром САД није било других учесника. Све се свело на импровизацију. Уосталом, испоставило се да се ни сам Кери, тако се бар учинило, није био спреман за разговор на сличне теме.

Највероватније је да то може да објасни чињеницу да није било  конкретних уговора. У Самарканду је амерички државни секретар говорио три пута: када је стигао (протоколарно), на сусрету са узбекистанским председником Каримовом и у току званичног састанка на коме су учествовали министри земаља Централне Азије. На састанку са председником Узбекистана Кери је више пута захвалио Каримову за одржавање таквог састанка у том новом формату, тј. облику. „То је врло важан корак. Хвала“  – нагласио је изасланик Беле куће. Међутим,  нема ничег конкретног, што би потврдило важност тих корака. Нема конкретних решења или уговора. Ништа од тога. Администрација председника Обаме није успела „да осмисли „путну карту““, како се изразио Кери, за сарадњу с Узбекистаном. Државни секретар САД је пропустио и, да поновимо његове речи, „стварно добру  могућност за ширење наших заједничких интереса“.

А да ли руководиоци земаља Средње Азије имају заједничке интересе са Америком? На сусрету с Каримовом, Кери је имао довољно такта де тему односа Узбекистана са Русијом не дира. Каримов је у совјетском периоду био на дужности Првог секретара ЦК Комунистичке партије Узбекистана. То Вашингтон збуњује, али председнички избори у Узбекистану, одржани у марту 2015.  још једном су потврдили његова овлашћења. На њима је Ислам Каримов добио 90,39 гласова. Американци су незадовољни, хтели би сасвим другачије резултате. Чак и док су се у пролеће 2015.године   још  надали да  узбекистански вођа, као и Обама, неће доћи  у Москву, на прославу Дана победе. Али – Каримов је на Црвеном тргу био и учествововао је и на сусрету председника земаља Заједнице Независних Држава. Данас узбекистански председник има 77 година и носи терет дужности председника сенатског комитета за међународне послове. Зар је могуће да он може да не разуме историјску везу земаља Средње Азије са Русијом?

Без обзира на то Кери је покушао да се увуче и у такав однос. На министарском састанку он је, не изговарајући директно назив града, Москве, изјавио: „…треба да буде јасно да пријатељство са једном земљом, ако ништа друго, не треба да ограничава могућности пријатељства са другом“. Изјава, у потпуном складу са руском позицијом. Разлика је само у томе, што Москва при том избегава дупле стандарде. Кремаљ, такође беспоговорно, признаје, на пример, суверенитет и Ирана, и Саудијске Арабије, без обзира што су њени односи са тим двема земљама различити. Вашингтон је далеко од поштовања тог основног принципа. Тако да, када Кери на његовом средње- азијском путовању само инсинуира негативну реакцију Москве, он се у ствари претвара да мисли  онако, како говори.

Због Керијеве посете Централној Азији Русија нема чега да се плаши. Сједињене Државе се плаше да ће коначно да изгубе статус „једине светске велесиле“ коју су добиле после распада СССР-а. Од америчке политике су почели да окрећу леђа и најпоузданији савезници. Зар може да се говори о руском утицају на новог премијера Канаде Џастина Тридоа  чија је  прва одлука  као премијера је била да  одбије војно  учествовање Канаде  у америчкој авантури коју Стејт департмент САД с поносом назива „Борба против Исламске Државе“? Зато од краја октобра авијација Канаде више не учествује у ваздушној операцији америчке коалиције у Сирији и Ираку.

Кери је изабрао незгодно време да би забијао ексере у односе држава Централне Америке са Русијом. По читавом периметру средњеазијских граница са Авганистаном запажа се приметно активирање бојевих дејстава авганистанских безбедносних снага са талибанима. Ситуација у Авганистану се последњих месеци приметно погоршала. Покрет „Талибан“ последњих месеци шири офанзиву према великим градовима, па и на онима који су на северу земље. Део талибана је прешао на страну „Исламске државе“. Било би праведно да се очекује да ће се у центру пажње  учесника сусрета у Самарканду наћи  питања регионалне безбедности и борбе против тероризма. И руска страна је имала право да тако сматра, јер је она за своје партнере из Централне Азије гаранција за њихову безбедност. Најзад, и америчка војска остаје у Авганистану! Ко треба, ако не највиши руководилац Стејт департмента да објасни шта  Сједињене Државе намеравају да учине како би одговориле на нове изазове терориста?

Кери није тежио томе. Или није имао шта да каже, или врховни руководилац америчке дипломатије једноставно није хтео да колегама из Средње Азије повери идеје САД-а које се односе на Авганистан. У контексту авганистанских проблема нови облик сарадње САД-а тешко да ће шта дати државама Централне  Азије. У заједничкој Декларацији о партнерству је фиксирано: „Подржавамо Авганистан и његов развој као независне, мирне државе, државе у процвату, признајући да ситуација у Авганистану остаје важан факторбезбедности и стабилности целог региона.“ Нико не оспорава независност Авганистана, али узнемирује нешто друго:  шта се од Авганистана очекује? Да ли Американци намеравају да пресеку трговину дрогом из Авганистана у Средњу Азију, а затим њен транзит у Русију?

На жалост, практичне мере које би водиле спречавању терористичких претњи и заједничком деловању у борби против незаконитог промета наркотика учесници сусрета нису разматрали. Ограничили су се само помињањем тих проблема, што само по себи говори о неозбиљности  догађаја који су у Самарканду организовали Американци.

Скоро три милиона Авганистанаца су наркомани. 2015. у Авганистану који је под контролом САД-а,  може да буде сакупљено 3300 тона опијумског мака. Према статистици УН, у Авганистану се производи приближно 90% комплетне светске производње хероина. У производњи дроге на авганистанској територији учествују како обичне злочиначке групе које са политиком немају никакве везе, тако и талибани који се боре за власт, а сада и терористи ИД-а. Терористи се боре за контролу производње  нарко-култура, а америчке јединице их не ометају. Можда је имало смисла да дипломате средњеазијских република лепо попричају о томе с државним секретаром САД-а?

Крајем ’80-х број наркомана у Совјетском Савезу се рачунао на 50 хиљада људи. Практично – наркоманије није било. Данас, како признаје руководилац ФСКН  Русије, Виктор Иванов, број наркомана се повећао за 146 пута. Људи који у Русији редовно или повремено користе дрогу има око 8 милиона. Та мука није мимоишла ни Средњу Азију. Према званичној статистици на сваких 100 хиљада људи наркомани су њих 311  у Казахстану, 191 у Киргизији, 108 у Таџикистану и 105  у Узбекистану. У Самарканду Кери то није ни поменуо. Био је заузет нечим другим: размишљао је о јачању „демократских институција“ у Централној Азији  „у новом формату“.

Прочитај без интернета:
19 гласовa