Осетите ли бар понекад  да су ту , да нас посматрају? Најежите ли се од помисли да нас бодре, а да ми нисмо показали да смо тога достојни? Размишљате ли некад о томе да наши стари сигурно нису заслужили да их ми разочарамо? Сигурно су заслужили много више од онога што ми чинимо, више поштовања. Не смемо погазити њихове сени, морамо и ми својим потомцима оставити у аманет тај јуначки дух. Тај дух који нас је красио и носио вековима стазом правде. Дух који је нама остављао веру, љубав и слободу, а Отаџбини понос. Онај понос који може да осети само мајка јунака, мајка праведника, а Отаџбина јесте свима нама мајка.

                                  Прожима и данас наша тела тај осећај борбености и храбрости, који смо увек исказивали када је било најтеже. Тече нашим венама и даље иста она крв која се узбурка и на помен сваке неправде, а камоли када смо је сведоци. То је она крв која нам никад неће дозволити да заборавимо ко смо, крв која ће нам помоћи да увек останемо оно што јесмо не дозвољавајући ником да нас омаловажава. Никад не тражимо туђе, али никад нећемо дати ни своје. Нећемо ми грешити као други тражећи само више и више. Тражећи вечито нешто боље, а стално заборављајући шта имамо. Србин ће покушавати  да створи и боље и више. Бориће се за то истом жестином као и његови преци, али ће се увек захваљивати Богу на ономе што већ има.

                               Не може се кренути у мењање света не мењајући себе. Онда када схватимо да желимо да поправимо своју државу, морамо да знамо да се она сама од себе не може поправити. Ако наша Отаџбина иде правцем који није онај који нас је вековима красио, ако иде у смеру који нисмо желели, морамо бити свесни да проблем није у другима, проблем је у нама. Када то схватимо наћи ћемо и решење, поправити друге, поправити свој народ, значи поправити себе. Када сваки Србин буде поново почео да корача путем светосавља, када у сваком од нас поново заиграју духови предака, а у нашим срцима поново заискри храброст и срца се испуне вером, јунаштвом, љубављу и чашћу, све ће се поново вратити у прави колосек, поново ћемо кренути оним правим путем путем који нам је увек доносио славу. До тог момента, до те одлуке коју морамо прво донети у себи, нећемо успети да променимо ни друге. Онда када у душама сваког од нас поново заигра дух косовских јунака, онда када наша срца поново празнину у срцу испуне звонима метохијских манастира, пут ће се отворити.

 

 

ДУХ КОСОВСКОГ ЈУНАКА

Ту где се горње олује боре

врх гола темена

високо горе,

ко круна од камена

мој пусти замак стоји

обрасто у шипраг и трње.

На њ се облаци тешки наслањају,

непогоде га крње. –

Ал` мрке зидине ћуте и сањају

болне и неме

далеко једно време…

И мој дух сања:

ко тамне сенке из мутна сећања

живота свог се опомињем ја,

ал` смрти своје боље:

азијске хорде притисле поље…

И када јекну глас наших труба,

ја сам из свог каменог гнезда,

оружан до зуба,

ко с неба сјајна звезда

на бојно поље пао

и за слободу живот дао…

Тело ми покрише ране,

месо ми разнеше вране –

а што још оста праху се врати

земља ми кости у пепо обрати…

Ал` је живео мој дух:

њега је пекла успомена горка

ко тежак, мучан сан;

и ни векова суморна поворка

утолити ми није могла

освете жеђ

за крвав онај дан…

Порабоћен је народ блудио –

угњетен црв –

ја сам га заман будио:

„Ох! Кад већ дајеш зној и крв

туђину – зар те ропство не боли? –

За слободу их проли!“

Али за шапат мога духа

мој народ није имао слуха –

ја само уздах његов чух:

јер он је био без духа тело,

а ја без тела дух…

Ох, да ме хоће чути сад!

Дајте ми тела вашег,

гле вама духа нашег; -

ал` не да тисућу пута

живети смем,

већ да тисућу пута мрем…

Дајте да, као

разјарена жеравица кад се

у безброј варница мрви,

по једну искру духа свога

ужежем у миш`це ваше,

у млаки сок те ропске крви,

у слабе жиле,

у срца гњила,

да их запалим духом силе

и да вам створим крила. –

И ја, који сам једном пао,

када у вама опет будем

у бојне редове стао –

Срби! Почујте мог духа глас:

Ја ћу да бијем бој за вас!

Милета Јакшић

 

                               Неће дозволити светосавац  да се духови његових предака стиде. Да се стиде јер није имао храбрости да се одупре западним лукавствима. Можда сада Србин и изгледа као тело без духа, можда тренутно изгледа да духови предака лебде изнад тела Србина не налазећи у њему прави дом. Али, неће то још дуго трајати, не може Србин дуго без вере, не може Србин ни трена без душе, а светосавска душа не може без јуначког духа предака. Неће још дуго потрајати и Србин ће осетити шта му недостаје, вратиће се својим коренима. Не може светосавац још дуго да лута чекајући да се нешто промени, јер зна он основно православно начело – поправи себе и поправићеш друге.

                                   Оно што је још важније, Србин зна како себе и да поправи, довољно је да буде оно што су му били и преци, часног и јуначког срца, светосавске душе. Доста је Србин веровао у лажи, доста су га убеђивали да чека, да није потребно да се бори. Крај је са причама да ће све проћи тек тако, само од себе. Покушавају да нас убеде у лаж да време лечи све. Заборављају ко смо, заборављају да нисмо тикве без корена, да над нама увек бдију духови наших јуначких предака. Заборавили су да светосавац  зна да трпи, али не зато што чека да нешто прође или да му време нешто избрише, већ зато што кад буде кренуо не жели да има гриже савести. Дао је Србин свима шансу, могли су да је искористе, када се пробуди дух јунака свако ће морати да нађе своје место. Нових шанси више неће бити, оне су прошле.

                               Зна Србин од почетка да га све време лажу, да је свака западна прича уствари само нова превара. Приближио се крај светосавске трпељивости, неће још дуго Србин трпети ударце НАТО-а, шамаре ЕУ, сплетке Енглеске, налоге Немачке… Нису схватили да је Србин, и док је трпео, то радио не зато што се надао да ће проћи, не зато што је очекивао промену, већ искључиво због својих православних начела. Онда када буде престао да трпи, показаће да у њему није престао да живи дух јунака, дух предака, да Косово није предање већ дубоко урезана истина у срцу сваког Србина. Показаће поново Западу да врло јасно зна истину коју су знали и његови ђедови. Ону истину која јасно каже да је најбољи начин да немаш проблеме да ником не даш да ти их направи. Само тада нећемо имати разлога да чекамо да неко схвати, да нешто прође, да се неко промени.

                            Потпуно је јасно да је много битније не разболети се, не дати болести да у нама пронађе погодно тло, него се препустити срећи само зато што знамо где могу да се купе лекови. Зато се морамо окренути себи и својој суштини. Вратити се вери и не дозволити више ником да нас пољуља. Зашто бисмп своје здраве и чисте душе мењали њиховим  зараженим  западним? Зашто бисмо им веровали да имају лек од те болести? Ако имају лек, како то да нису излечили себе?

                                   Постоје ствари које су потребне исто као и ваздух, као храна, то су наша вера, наша Отаџбина. Има оних других које је добро имати и са њима је много лакше и лепше живети, са њима живот добија пуни смисао. То су наша породица, пријатељи, они који нас воле. Немогуће је живети без неопходног, зато се никад не смемо одрећи вере и Отаџбине. То нас не спречава да се у животу трудимо да имамо и што више оног другог што нам животу даје потпуни смисао. Битно је да знамо да у животу постоји и оно треће, потпуно непотребно и сасвим непожељно. Оно што се појављује некад као мало и неприметно, као безазлена зараза, али се увек претвара у неизлечиву болест. То треће је Запад, то треће је оно за шта нас убеђују да је одлично, не објашњавајући нам, ако је тако, зашто је онда потребан и лек.

                                         Понуде вам мало те привидне моћи помешане са материјалним и злом гордости и док се освестите зараза је кренула. Прво је запосела ваше тело, али незадрживо напредује ка души, претварајући се у неизлечиву болест. Када схватите да сте заражени и потражите лек који су вам обећали, сазнајете тешку истину. Тајна лека је у томе да морате још више да грабите и материјалног и моћи, још више да се гордите, проблем је у томе што сте ушли у непрекидни низ зла који вас вуче у све већи понор. Тек тада вам се саопштава истина да једном заражен никад више не може бити здрав. Они који желе да осете поново срећу, бар на тренутак морају поново чинити зло, ново отимање, ново чињење неког несрећним зарад својег тренутка среће. У сваком случају сигурно је да се остаје трајно заробљен у својој несрећи, никад задовољан оним што си постао.

                                 Светосавац ће се са тим изборити, дух предака који ће он пратити показаће му прави пут. Онај пут на коме се успех и срећа не мере поређењем са другима, већ искључиво поређењем оног што си био јуче са оним што си постао данас. Мери се искључиво делима која је чинио у прошлости, која чини у садашњости, а која ће о њему говорити у будућности. Баш онако како су и дела наших старих говорила о њима. Баш онако зашто смо и поносни на ђедове, зашто смо срећни што у себи носимо дух таквих јунака. Зато ће Србин увек бити на опрезу када му нуде непознато. Увек ће се држати свог пута, пута који су утабали јуначки духови предака. Знајући да је то једини частан, једини исправан пут. Држећи се тог пута и онда када се на њему појаве препреке и онда када се појави мрак. Прошлост нас је много пута научила да, како год нам изгледао тај пут, само он може донети светлост слободе.

                               Може да делује да је то светло далеко, може да изгледа скоро невидљиво, али на том путу је једина истина. Једино том стазом се може доћи до праве вере, истине, правде и слободе. Једино она води до извора светлости, води нас тамо где сунце увек излази изнова. Други путеви воде на запад, тамо где светлости одавно нема, већ само по који зрачак већ давно зашлог сунца. Србин дакле нема дилему, наставиће својом стазом којом су корачали и духови јунака пре њега. Стазом светосавца, стазама косовских јунака, стазом солунских хероја, стазама Немањића, Обилића, Југовића, Синђелића, Степановића, Мишића…

                             Знајући да, кад нешто хоћеш да урадиш мораш ићи до краја, у супротном није требало ни почињати. Јахаћемо кроз живот храбро док нас јуначки духови предака са поносом прате. Прате и усмеравају да не залутамо да нас непријатељ током борбе не наведе на погрешан пут. То је једина борба вредна труда, јер будућност може бити онаква какву нисмо желели, али не може никад бити онаква какву нисмо заслужили. Пратећи духове српских хероја не можемо погрешити, не можемо потомцима оставити Отаџбину без будућности. Пратимо само тај пут, пут који струји кроз нашу крв, и имаћемо оно што смо желели,  имаћемо управо оно што смо и заслужили.

слика http://pannonrtv.com/web/?p=186843

Прочитај без интернета:
276 гласовa