Европске су владарске породице са почетка двадесетог века биле у родбинском сродству, ближем или даљем, иако то није битно утицало на политичке ставове њихових земаља.

Владари у својим рукама нису држали све конце појавне власти, која се преселила у интересне кругове банкарско-лихварске, војно-индустријске и страначке, упливишући тако на све важне државне одлуке, које је владар само формално потврђивао.

Зато је почетком века у круговима владарским, живела пракса међусобног дописивања и размене мисли и савета, као својеврсна владарска неформална ван институционална  потреба.

Немачки цар Вилхелм II. и руски цар Николај II. Романов, као рођаци, водили су међусобну сталну преписку на енглеском језику, а као израз међусобног поштовања интимно се ословља вају сa „драги Вили“ и „драги Ники“!

Вилхелм, старији по годинама, наметнуо се у овој преписци као саветодавац, наравно о свом интересу, што је временом учинило да је Николај постао веома сумљичав према тим саветима и сугестијама, уочавајући штету у руским интересима.

Када се збио Сарајевски атентат, почео је Николај свом немачком рођаку да шаље уместо писама поверљиве телеграме, насловљене на личност. Желео је искрено да његов утицајни рођак посредује као модератор, након атентата, у насталом аустроугарско-српском  спору.

Ценио је да утицај „драгог Вилија“ на ратно хушкачке кругове у Бечу може зауставити долазећу катастрофу, јер је као одговоран владар држао до принципијелног става моралне обавезе свеукупне подршке Србији, која се само покушава прилагодити насталом догађају, желећи мирно решење , али уз очување свог државног суверенитета, који се никако не доводи у питање!

Два праведна рата која је Србија водила,у две године,трошећи најпре људске али и материјалне ресурсе своје, утичу да никако не жели изазвати оружани сукоб, што Николај веома добро зна.

Међутим, и у Бечу и у Берлину, високи војни руководиоци су „дисали за врат“ својим владари ма.  Неформални круг жаргонски називан „војна странка“ у Бечу, био је инволвиран у свим порама цивилне власти, а у Берлину је начелник генералштаба  Хелмут фон Молтке желео да лично он и примени, нападни план који је осавременио, како би Французе елиминисао заувек из клуба тадашње европске „велике петорке“!

Молтке и његов круг следбеника, одавно су поставили радну тезу за нови европски сукоб, и она сурово гласи – „Немачка је спремна за Велики рат и он мора бити изазван кризом на Балкану, иначе Аустро-Угарска неће хтети да у њему учествује“!

Након атентата, Аустро-Угарска је „вашљивом народу“ (истина је да је вашљивост као појава била далеко изразитија у појединим деловима претече ЕУ!) српском желела да одржи лекцију, и 28. јула 1914. почела рат против Србије. Рат Дунавске монархије против Србије, по много чему је  специфичан и у свим сегментима својим, још увек недовољно истражен.

Тај рат од самог почетка има карактер казнене експедиције, а Србија води праведан, одбрам бени, национално-ослободилачки рат, што је резултат дугогодишњег сукоба интереса. Српски народ у Хабсбуршкој монархији, његов политички представнички део у Сабору и Царевинском већу, износи своје ставове као грађанско-националне, притом не рушећи силом постојећи поредак, док је став Аустро-Угарске, расистичко-шовинистички и колонијално-освајачки!

Зато ће на дан атентата, на Видовдан, у Бечу покушати да наметну став – да се цела културна Европа уједини против српског варварства!

Почела је одмах пропагандна кампања, са већ годинама истакнутим геслом – да се Србија довољно дуго трпела и да јој коначно треба одржати лекцију, да је казнена експедиција неопходна, и да друге велике силе не треба да се мешају у ствар Аустро-Угарске, ако не желе да буду издајници западне цивилизације!

Век цео је прошао, а гесло РКЦ „кухињице ватиканске“ када је у питању народ православни, није се изменило, само је сада његов носилац  уместо „претече ЕУ“ горопадна наследница, што се тренутно понајбоље види у матрици лажи, подвала и злочина против руског  народа у Малорусију! „Културна Европа“ је током протекле године баш солидарна  у тој подршци!

Казнена експедиција значи, да примарни циљ није да се покори непријатељ, него да се што више сруши, уништи и спали. Нису непријатељски војници главни циљ, колико егзистенција цивилног становништва, које је изложено осветничком, крвавом терору бруталног агресора.

Рат у августу и септембру 1914. у Србији, показао је да аустро-угарска војска уопште није била у стању да се тако иживљава по територији Србије, јер је поражена војнички. Зато је казнена експедиција морала да се већински ограничи искључиво на Србе у Аустро -Угарској!

Историчари Републике Српске дугују своме народу објективну, научно документовану анализу обима, метода и облика злочиначког учинка, над српским народом у некадашњој аустро-угарској покрајини БиХ, где су ти злочини били најобимнији! Време је да се наследница „претече ЕУ“, која се тако радо меша као „европски маргарин“ у балканским релацијама, суочи са истином о свом злочиначком делу пре једног века! Делу, које је осмислио владајући, мислећи део, а спровео поданичко-чиновнички извршни део, државног апарата власти. Да се зна шта је чије и како је настало, а последице је српски народ трпео у три ратне кампање казнене експедиције, током прошлог века, на својим етничким територијама!

Уочивши појачани интензитет преписке између Николаја и Вилхелма, а након његове изјаве – „сад више нема никаквог разлога за рат“, - када је обавештен о пристајању Београда на већину услова Бечког ултиматума, предложиће заједнички Молтке и Теобалд фон Бетман Холвег,  рајхсканцелар, да се његово царско величанство одмори од напора у својој омиљеној бањи!

Тако су удаљили цара из Берлина, успорили могућност размене порука са „драгим  Никијем“ (што их је веома бринуло), и могли и осмислити своју лаж, о наводном руском оружаном инциденту, са којим су га хитно упознали! Знали су да зна цар, да га називају „зихераш“, да воли да одуговлачи, али и да себе радо замишља као главнокомандујућег, говорећи о мојим трупама.

Зато ће „драги Вили“ демонстративно изјавити – „овај пут се не дам“, хитро потписујући указ о општој мобилизацији немачке војске! Фон Молтке ће други дан обавестити његово царско величанство да је податак о руској оружаној провокацији нетачан, али неће предложити и прекид опште мобилизације! Тиме је прекинута свака комуникација између рођака, а напор Николаја II. Романова, да се сачува мир и настала криза решава за преговарачким столом, није уродио жељеним плодом!

Одлука о немачкој општој мобилизацији била je пресудна за три велике царевине – Немачку, Аустро-Угарску и Русију, узрокујући последичну пропаст тих монархија.

Немачка објава рата у највећој мери била је судбоносна за царску Русију, Европу и свет- то је био услов за руску револуцију. Тој револуцији није претходио само рат и све оно што са њим иде,  oна је пре била део немачких планова, који су од марта 1915.године, када немачка војна команда преузима улогу координатора активности Централних сила, представљали  један свеобухватан стратешки програм.

Након циљане анализе, која је показала да се евентуална брза победа Немачког царства на Источном фронту изјаловила, донет је програм за ширење „револуционарног расположења“ у Русији, уз саботаже и друге мере. На тај је начин Русија кроз „револуцију“ дестабилизована, и уместо цара долази влада, спремна да са Берлином потпише било какав мировни уговор!

То је запечатило и личну судбину руске царске фамилије, јер је Вилхелм могао Лењину да поста ви услов за долазак на власт, да поштеди царску фамилију, и да јој дозволи да напусти земљу, али то није урадио за своје рођаке.

Као део Лењиновог политичког концепта, читава је царска фамилија, укључујући и послугу   брутално убијена, и ниједан Романов није преживео на руској територији!

Вилхелм је тако починио двоструку издају, издају рођака, али и монархистичког принципа, јер је свога рођака кога је срушио са престола препустио бруталним убицама, а самога себе, од кога је све и почело, успео да сачува по губитку трона, одласком у егзил!

Један писац, кога „другосрбијанци“ толико хвале за „објективност“ у приказу криваца за Велики рат у његовој књизи, не треба да „месечари“, довољно му је да прочита књигу РОМАНОВИ, Елизабет Хереш, која ће му дати потребне одговоре за неопходни додатак његовој књизи, где ће одговорити на намерно пренебрегнуте дилеме, које није истражио, у познатом маниру школе чији је ђак!   

Данашњи планери разних извозних обојених „револуција“, који „исчитавају“ каубојске приручни ке о томе, требало би да знају, да руски народ понајбоље зна, како и са којим последицама је родоначелник ове тактике, осмислио и реализовао ту замисао.

Само је у филмским студијима Холивуда могуће урадити нову верзију, али у стварности земље и народа који су не својом жељом или вољом били учесници тога „спектакла“, није могуће!

Без обзира на средства, ангажоване „стручњаке“ и процене наручених анализа успеха, Руси као и Срби, највише воле СЛОБОДУ и ОТАЏБИНУ, те не желе „извођаче радова“ на својим трговима, нарочито не век после!                                                                          

Прочитај без интернета:
22 гласa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ