Светски ратни сукоб далеке 1914.године аналитички сагледаван век после, на видело јасно износи да је много хваљени немачки план фон Шлифена, који је осавременио Молтке, као ремек дело војно планске припреме наставка политике средствима силе, доживео потпун крах у реализацији јер нису успели да скрше отпор Француза, Британаца и Белгијанаца, те 1914.-е. Данас, немачки војни историчари ту чињеницу тумаче лаконски, – „није одговарао елементар ним чиниоцима стратегиске ситуације“ – правдајући тако, потпуни промашај замисли.

Ослањајући се у целости на немачко садејство у Источној Пруској, генералштаб аустро-угарске војске планирао je офанзивна дејства на Источном фронту, која су се крајем те 1914. истопила у низу ограничених сукоба са промењивом ратном срећом.

Француски ратни план за сукоб са немачком војском, планиран као „силовит продор кроз немачки центар између планинског ланца Вогези и реке Мозела“, по замисли маршала Жофра, потпуно је „занемарио“ кључну оперативну чињеницу – успешни обилазак Немаца преко  Белгије (у дану!) – онемогућио је било коју француску офанзивну операцију!

Главнокомандујући руске армије велики гроф Николај Николајевич, планирао је дивергентну офанзиву у Источну Пруску, превише широког нападног фронта, у циљу угрожавања Пеште и угарског „меког трбуха“, али је анимозитет између двојице команданата руских армија довео до само делимичног успеха, због несавесног разбијања једне руске армије.

Те ратне 1914.године, само је српски одбрамбени план генијалног војводе Путника у целости успешно реализован. Три офанзиве „казнене експедиције“ аустро-угарске Балканске војске  су завршене поразом, и након Колубарске битке могао је војвода Путник у својој анализи тврдити: „непријатељ је потучен, растројен, побеђен и дефинитивно отеран са српске територије“!

Овај план одбране Отаџбине сачинили су Срби – Радомир Путник и  његови помоћници – још 1908. године, у тренутку проглашења анексије БиХ и претеће оружане агресије од двојне монархије. Уздали су се притом само у српског војника и Русију као поузданог савезника, окружени отвореним непријатељима, који прете уништењем земље и народа. Нису планирали капитулацију, а још мање издају националних интереса народа српскога, јер су били његов неотуђиви део.

Век после, „мудри двојац керамичар и левичар“, правдаће потпис на одобрењу за „шетњу по Србији“, образложењем да је данас Србија окружена земљама НАТО-чланицама, и да је то једини „мудри“ излаз (ипак, урока ради, нису за Брисел путовали возом преко Беча!)

Очито нису читали српске народне песме, свакако не ону, у којој Гаврило Принцип говори:

„Ој аждајо што Словене гуташ, што ли тражиш и овуда луташ, Ти се овдје не мош одморити јер не знадеш српски говорити, веће ево теби српска граматика из мојега аутоматика“.

(напомена—Гаврилова беседа надвојводи Францу Фердинанду!)  

Мудри војвода Путник, потом ће у следећим извештајима за српску владу и врховног команданта, износити податке о цени ових српских победа, јер је уочио очите намере западних савезника да злоупотребе Србе, зарад побољшања своје неповољне ситуације у насталом рововском рату.

Значај српских победа те 1914.године видљив је и за савезнике, услед тешког пораза аустро-угарске Балканске војске, у три наврата, није дошло до спајања Централних сила са Турском и одложено је приступање Бугарске том војном савезу.

Србија је ове велике победе, платила скупо и великим људским жртвама, из строја је избачено 210 официра, 8074 подофицира и 153375 војника!

Аустро-угарска казнена експедиција починила је бројне ратне злочине над цивилним становништвом, али и планским разарањем и уништавањем најплоднијег дела српске земље, те је тако нанет и привредни губитак, који се није могао санирати током ратних дејстава.

Зато ће војвода Путник у извештају за владу и врховног команданта и нагласити, да је сада српска војска стављена на снабдевање код руске позадинске команде, и да је израчунато да се   дневно троши 80 вагона људске и сточне хране, да би армија била оперативна. Услед аустро-угарских разарања, и сено за исхрану и слама за простирку, српским коњима и воловима који вуку и топове и коморџијска кола, стижу Дунавом, жилом куцавицом између Русије и Србије, а руски адмирал Весјолкин упорно ствара неопходне залихе у луци Прахово, да се предупреди  очекивано бугарско „изненађење“ са леђа.

Век после, Дунав није пресушио, само су „другосрбијанци“ пропустили лекцију да је то међународни пловни пут, па га Русија користи и дан дањи, или у њиховом сорошевском припучнику нема те одреднице, кад упорно истичу да је Русија „тамо далеко“ а НАТО „овамо близу“, те му се свакако треба придружити (можда и скаланих гаћа подвучених жутим ?!).

Пат позиција која је наступила на главним савезничким фронтовима (Западном и Источном)  крајем те 1914. године, а велике српске победе, дају снажан импулс идеји за савезничку интервенцију експедиционим корпусом на Балкану, одакле би кренули копненим путем уз Дунав, са словенским народима који би им се придружили. Ову ће идеју већ у јануару 1915. године, француском председнику владе Вивијанију, изложити генерал Гаљени, командант 2.француске армије. Најжешћи критичари ове идеје су британски министар рата лорд КИЧИНЕР и министар морнарице ЧЕРЧИЛ, згрожени од могућности да руска царска флота  загосподари Боспором и Дарданелима, те се појави уз обале Грчке на путу за Медитеран.

Зато ће уместо реалне могућности успеха у балканској операцији, под хитно осмислити проблематичну Дарданелску операцију, у којој ће терет понети трупе Новог Велса и Аустралије, које треба да изврше поморски десант на веома неповољном терену, док ће им Британци бити логистичка подршка са бродова!

Обавештени о овим закулисним играма међу савезницима, немачки планери рата сазивају саветовање у Берлину 4.априла 1915. године, на ком је начелник аустро-угарског генералштаба  Конрад фон Хецендорф нацртао план концентричне офанзиве на Србију – из Босне и Срема аустро-угарске снаге, из Баната у правцу Оршаве немачке снаге, а из Бугарске њене армије потпомогнуте турским снагама у правцу Скопља!

Аустро-угарски официри већ су били у Албанији, носећи собом 2000 пушака,100000 метака и 50000 круна, да наговоре Шиптаре за устанак у позадини српске војске. Бугарски генерал Бојаџијев већ је сакупио бивше бугарске комите и дезертере „бугараше“ из новоослобођених области, те сконцентрисао ову ударну групу од 10000 терориста у близини српске границе, са намером да што је пре могуће запоседне пругу Солун-Скопље, како би спречио евентуалну савезничку помоћ Србији.

Укупна је  снага здружених непријатеља износила 800000 војника, уз изразиту артиљеријску премоћ и у броју оруђа и у снази калибара, а српска војска  има тада највише 300000 војника великим делом старије животне доби, и артиљерију истрошену у три претходне ратне године.

Иако знају све ове чињенице, ипак се немачки генерали не одлучују олако за напад, поштујући свог малог противника и његове доказане војничке врлине.

Супротно њима, тадашње немачко политичко вођство је сматрало да треба што пре поразити војнички Србију, јер би тако Русија са нестанком Србије изгубила повод за даље ратовање и склопила сепаратни мир, који јој је околишно нуђен са немачке стране још од краја августа 1914.године, од првог великог пораза аустро-угарске казнене експедиције на Церу, и немачке анализе реалног стања и могућности аустро-угарске војске, као свог савезника!

Упркос жеља и захтева немачких политичара, управо тада набујале граничне реке постале су несавладива препрека и здружене армије су морале сачекати да се сеоски путеви просуше, а улазак Италије у рат на страни Антанте изазвао је велику рокаду аустро-угарских трупа, те ће тек у јесен 1915. године фон Макензен моћи подузети своју здружену офанзиву.

Издајући заповест за напад, он ће у њу ипак ставити и следеће (пророчке ) речи:

„Ви полазите на српски фронт и на Србију, а Срби су народ који воли слободу и који се бори и жртвује до последњег. Пазите да вам овај мали непријатељ не помрачи славу и не компромитује досадашње  успехе сјајне немачке армије“!

Историја је кажу учитељица живота, хроничари су забележили  да су у прошлом веку Срби два пута успешно (уз велике људске и материјалне жртве) помрачили славу немачког оружја, и зато ће рески бат чизама гарде, која гази познати српски соколски корак још од 1908. године, када је Путник извршио реформе за потоње победе, овога 9. маја на Црвеном тргу, бити почаст за две генерације у два светска рата, браће по оружју против истог непријатеља, а пророчке речи Гаврилове из народне песме, добиће пуну тежину симболике, у крви потврђене!

Неће ни нестати ни престати мукли бат опанака Гвозденога пука, ни цокула антифашисти чких бригада (углавном српских) као бранилаца Отаџбине од агресорских војника, у заједничкој борби са светским фашизмом, који сада повампирено насрће на стварни слободни свет, који је увек био на јединој исправној страни – СЛОБОДЕ!                                   

33 гласa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ