Потпуно схватамо зашто запад никад није могао да прихвати православне вредности. Зашто им и само спомињање светосавља уноси немир. Данас је то јасније него икад. Одавно је познато да човек не може да прихвати и увиди вредности других ако не поседује бар неке своје. Запад је давно изгубио све што се може назвати вредностима. Немајући своје праве вредности не могу да прихвате оне друге, оне који их поседују. Никако не могу да се помире са чињеницом да постоје они који су и поред свих недаћа које су их снашле, свог зла које их окружује, истрајали. Задржали свој идентитет, сачували веру, душу и све оне суштинске вредности да би се и даље могли звати народом, сматрати људима.

Када се питају како смо успели да вековима задржимо и очувамо те вечне вредности, управо оне које запад толико пропагира али их не поседује, они не виде веру која нас држи. Сем што су им срца презасићена мржњом изгледа да им ни очи нису довољно отворене. Није наше да тумачимо зашто, али је тако. Они су пример да су људи без душе ускраћени за осећаје. Делује да је све у реду, да су им чула ту, али они њима ипак не могу да осете животне боје. Да није тако знали би истину која светосавску душу чини неуништивом. Знали би да је вера онај тихи глас који нас води. Онда када нам цео свет говори да нећемо и да не можемо успети, вера је та која нам шапће – успећете.

Тај тихи глас вере водио је 1806. године капетана Милисава. Били су тада Турци убеђени да Срби не могу успети али Милисав није мислио тако. Тихи глас вере у њему је говорио да неће успети само ако то и не покуша. Наиме, још од 1804. године српски устаници су покушавали да освоје османске палисаде утврђене са преко 300 топова око Београда. Одолевале су Османлије а Вожд Карађорђе, знајући да су српски устаници располагали са десет пута мањом и бројном и бојном моћи, није кретао у јуриш.

Обзиром да је већ увелико био децембар, хладноћа и слабо снабдевање храном и оружјем већ су полако ломили морал устаника. Због тога кнез Сима Марковић, из Великог Борка, код кога је Милисав био капетан, војвода Васа Чарапић – Змај од Авале, Узун Мирко Апостоловић и Конда Бимбаша су преломили, доневши одлуку да самостално крену у одлучујућу битку. Пре самог јуриша устанички капетан Милисав Чамџија се заклео да ће први ући у град. 12. децембра 1806 године одлучни српски јунаци су кренули на бедеме утврђеног Београда.

Јуриш је кренуо ка Стамбол капији као најутврђенијем делу града. Током борби смртно је рањен Васа Чарапић, што је поново поколебало устанике али не и Милисава Чамџију. Глас вере у њему му је јасно говорио да ће успети. А онда мало после рањавања Васе Чарапића, док су се устаници ломили, чули су глас. Није то био онај глас који је водио напред Чамџију, већ његов победнички глас јер је верујући и успео. Попевши се на освојени турски топ који је бранио Стамбол капију, Милисав је из свег гласа запевао:

„Хеј браћо Срби, крила соколова к мени, к мени, ја сам на јендеку!“

 

 Његова песма вратила је веру и донела преокрет. Змај од Авале, иако смртно рањен, је изустио:

„Не бојте се. Ено пева Чамџија“

 

Песму која је одзвањала чуо је и Вожд који се налазио на простору данашњег Ташмајдана. Она је била и окидач да Вожд Карађорђе да сигнал за општи јуриш и позове јунаке:

 „Е, сверова Милосав, по души га. Јуриш, јунаци, и ми да не будемо последњи.“

 

Тог јутра, на дан светог Андреје Првозваног 1806, Срби су поново после неколико векова ослободили Београд, своју престоницу.

Некада се Србин ни по цену живота није одрицао предака и своје душе, своје Отаџбине. Данас они неверујући душе немају, претке су заборавили а за новац су спремни да продају и своје потомке.

Србија мора и поред тога храбро наставити даље, покушавајући да се на свом путу ослободи кукоља. Поред свих препрека не смемо дозволити да нас западне хијене изместе из корита реке које су нам преци својим делима извајали, својом крвљу испунили. Само ако то успемо моћи ћемо опет у будућности да очекујемо дане у којима се нећемо кајати. Биће то онда она Србија о којој је тако задивљено певао и Аугустин Тин Ујевић.

Србији

Данас пламсаш само од крви најбољих

што су мачу дали своја тела справна;

блештећи у духу и у чистој вољи,

божанствена света земљо Православна;

Јуче, ти си била моћна и велика,

и за усне деце млеко, мед и вино,

док се не скрхаше под градом челика

груди твоје деце, Српска Краљевино.

Сутра, сабирући и данас и јуче,

засјаћеш у духу и у живој моћи,

јер ће славу слома унуци да уче

као зору спаса иза тешке ноћи.

Ал’ ни нови народ, нити понос међа

никад неће више да ти овај врати

поносити поглед иза храбрих веђа

што су знале дивски у понор гледати:

Твоје мирно чело под претњом удеса

и вијањем ветра справе и страхоте;

и молитву тамну у глува небеса;

Твој’ је данас време највеће лепоте.

 Аугустин Тин Ујевић (1918)

Погледамо ли данас унаоколо, нећемо уочити непријатељске утврде које нас окружују. Нису видљиви палисади којим је непријатељ поново оивичио нашу Отаџбину, наш Београд, али светосавско срце не могу да преваре. То што нема видљивих утврђења, то што се западне османлије не шетају јавно са оружјем већ седе у амбасадама и глуме дипломате. То што Нато трупе „само“ пролазе кроз Србију а издајници и слуге су им изгласали дипломатски имунитет. То што су на улицама њихови модерни јаничари, онај најгори део Србије, онај несој којег се и мајке стиде, Србин јасно осећа.

Данас нам западни зверови не одсецају главе да би сазидали нове Ћеле куле. Само не заваравајмо се том чињеницом, није то зато што су хуманији од Османлија, већ зато што су на нама применили нове, много нехуманије методе. Није се са престанком ваздушних напада на нашу Отаџбину завршило дејство бомби тих демона. Сведоци смо како данас у Србији све више људи тихо, без могућности за спас, умире од малигних оболења које су последица „хуманог“ пуњења тих бомби западних демона. Док Срби трпе последице „Милосрдног анђела“, улизице и неверници на власти се додворавају убицама, пружајући им све повластице.

Западни демони нам не дају мира, не дозвољавају да о својој земљи сами одлучујемо. Нашли су своје слуге међу онима без карактера и, док смо ми успавано посматрали, они су завладали. Заузели су све медије, модерне топове из којих нас сваки дан затрпавају ђуладима лажи, трујући нам душу. Нема нигде простора где можемо да побегнемо или се сакријемо од тог бомбардовања. Што би онда и покушавали да се кријемо и тиме само на кратко одлагали неизбежно? Боримо се за свој живот и своју слободу одмах! Могао је Чамџија некад немогуће, узјахао је топ на „неосвојивој“ Стамбол капији. Србине, врати онај тихи глас вере у срце и уради немогуће. Нека се и данас са освојеног оружја непријатеља зачује :

 

 „Хеј браћо Срби, крила соколова к мени, к мени, ја сам на јендеку!“

 

Требало би тај позив да пробуди и оне друге уснуле Србе. И тако пробуђени да се супроставимо демонизацији Србије.

„Демони нас искушавају или сами или против нас нахушкају људе који се не боје Господа, као што је и наш Господ био искушаван преко фарисеја.“

 свети Максим Исповедник

Али овим народом и даље струји крв оних хероја и јунака који су веру носили у души, а делима својим нису дозволили никоме мајку Србију да им сруши. Многи су ударали на нашу Отаџбину, нападали је кад год није била спремна надајући се да ће, ако је изненаде, успети и да је победе. Нада им се увек брзо распршавала јер, и кад Србија делује неспремно, њоме увек ходе неки нови јунаци. Пуна је Србија Змајева од Авале, пуна нових Чамџија који су увек за њу спремни да се жртвују.

Не плаше се сви западног мача, има још увек оних који знају да је све часније од понизности. Морамо Отаџбини поново да вратимо сјај, наново да јој засија сунце слободе, поноса и лепоте. Страх је природан осећај и нормално је да постоји али кукавичлук је карактерна особина издајника и неверујућих. Србија није заслужила кукавице, издају и издајнике, њих препуштамо суду времена и истине. Задатак светосавца је да вером превазиђе страх, ако га има, и Отаџбину поново учини поносном и слободном.

250 гласовa