ВИЂЕЊЕ РУСКЕ КЊИЖЕВНИЦЕ

Године 2006. на србском језику појавила се књига руске списатељице Јелене Чудинове, „Богородичина џамија у Паризу“. Она је у роману описала скору будућност Европе: године 2048, у Паризу, главном граду Еврабије, хришћани су гетоизирани и приморани да приме ислам или да умру. У роману, Београд је главни град Велике Албаније, а последњи остаци Срба селе се у Русију, где оснивају Нови Београд, и остају да бране границе. Једина слободна земља је православна Русија, која је према исламским државама Европе подигла „зелену завесу“. Један од главних јунака ове приповести је Србин Слободан, пореклом са Косова, који Западу не може да опрости издају духовних вредности и што су ратовали против Срба хришћана у корист ратоборног ислама. У разговору с групом Француза који се нису потурчили, гневни Слободан им каже: „Тако вам и треба, Французи! Зар ви то нисте заслужили? Зар ви сами нисте јуче, својим рукама, направили данашњи дан? Живите у њему, зато што Бог постоји. Ништа нисте знали о историји Србије, ништа нисте знали о Косову. Нисте знали како су Срби славно гинули на Косову пољу, када су, штитећи своју колевку, војници кнeза Лазара стални на пут прљаве војске цара Мурата. Нисте знали да је Бајазит дошао као смртоносна куга, а по његовим траговима муслимани – Албанци. Пет стотина година под Отоманском империјом! Нисте знали какво је проклетство била Отоманска империја, нисте знали колико се српске крви пролило за победу над њом/…/ Нови Бајазит постао је Адолф Хитлер, зар сте ви, хумани Европљани, заборавили на то? /…/ Шта вас је навело да помажете Албанцима да успостављају границе по Хитлеру, шта вас је нагнало да тако лако поверујете најглупљој лажи о зверствима Срба? Да, јасно, није питање шта, него ко. Вас су отровали, водила вас је на повоцу муслиманска дијаспора – а ви, играчке у рукама луткара, сматрали сте себе борцима за некаква „људска права“, просвећеним хуманистима – а били сте само издајници хришћанске цивилизације/…/ И кад је у вашој сенци настала змија ОВК и почела, сад већ не измишљено, већ право етничко чишћење, ви сте били слепи, горе него слепи/…/ А ваши јунаци су иза камере клали хришћанске породице, убијали учитеље и свештенике./…/ И у центру европске наркотрговине, на Косову, завладао је мир. Кад је последњи Србин истеран или заклан, кад је последњи православни храм био порушен и оскрнављен, и миротворци су напустили крај јер више нису били потребни./…/ Србе су потискивали и потискивали. Кад је Београд постао престоница Велике Албаније, Европска унија је почела да се боји. И наставила је да из страха даје оно што је раније давала из глупости. Нека сада Парижанке иду у чадорима (носе зарове и фереџе, нап. В. Д.) пошто су њихове баке уздисале гледајући руже на гробовима косовских Албанаца“ (бораца ОВК, нап. В. Д.)“

Тако говори гневни Слободан Вуковић, Србин који се са Косова доселио у Русију, и чијим ликом Јелена Чудинова је желела да упозори своје сународнике шта их чека, ако се на време не освесте.

Наравно, било је то упозорење и Србима и Европљанима. Да свако размисли о свом уделу у општој пропасти негда хришћанске Европе.

ХАОС

Свет је у хаосу.

Тај хаос се види и ових дана у Београду, где на хиљаде избеглица са Блиског Истока чека да оде у Европску унију, мада је, очито, Европска унија, која је, скупа са САД, изазвала хаос на Бликсом Истоку вољна да 400 хиљада избеглица остави Србији, да се она с њима бакће, иако је то празна и опустошена земља, у којој је од пописа 2002. до пописа 2011. било мање управо 400 хиљада људи – неки су отишли ван земље, а неки под земљу.

Док ових дана неки шкргућу зубима због планова Империје да измени демографску структуру Србије, и да од ње направи некакву муслиманску државу, вреди се замислити над дубинским узроцима наше пропасти. Јер, Вучић & компанија су само симптоми, али не и узроци стања у коме смо се нашли, као и чињеница да се Србија тресе и дрхти од будућности, све неизвесније.

ЈЕДАН ОД УЗРОКА НАШЕ НЕСРЕЋЕ

„Хришћанин не живи као тужилац, него као оптужени, говорио је руски мислилац Николај Берђајев. „Ако хоћеш да промениш свет, почни прво од себе“, говорио је Свети владика Николај. То значи: кад се у свету збива зло, треба гледати у дубину своје душе – зашто се то зло дешава, зашто га је Бог допустио?

Први благослов који је Бог дао сваком живом створењу био је: „Плодите се, множите и напуните земљу, и владајте њоме“ (Пост. 1,22). По тај благослов Божји, наравно, долазе и људи, највиша створења Творчева. Народ који се рађа је народ од Бога благословен, народ који напредује у свему, народ који не мисли о својој будућности – има га и за рад и за рат, и за породицу и за манастир, и за садашњост и за будућност…

Али, Срби су се одрекли радости рађања.

Србија је земља стараца, која има више пензионера него запослених.

Кажу – због сиромаштва. Али, Срби су престали да рађају децу седамдесетих година прошлог века, када је стандард у Титотопији почео да расте брже него икад. Тада су абортуси постали масовни, а на свет је долазило по једно – двоје деце.

Почетком деведесетих година 20. века, у Србији је било око 150 хиљада абортуса годишње.

А села, основа србског постојања кроз векове, празнила су се и празне. Тај празан простор просто привлачи иноплеменике, и они могу доћи са великих даљина.                                                         

Нарочито ако иноплеменици рађају децу коју домороци више не желе.

ПОУКА СТАРЦА ТАДЕЈА

Велики србски старац 20. века, Тадеј Витовнички, беседио је: „Оне мајке које уништавају плод своје утробе чине велики грех. Оне уништавају живот. То је велики грех. Бог зачиње плод, а оне га уништавају. Треба из дубине душе да се измене и да не понављају такав грех. Таква жена се осуђује као убица. Ни једна животиња на земаљској кугли не убија своје младунче, једино разумно биће убија своје дете. Ако остане у непоправљивом стању, биће осуђена као убица. Питање је да ли ће моћи да прође кроз митарства. Нема неопростивог греха осим неокајаног греха. Велики је грех нашег народа – неокајани грех. Читава су села нестала. Био сам млад када је у Витовници било 110 кућа, а сада их нема ни половина. Жалосно је што ћемо ми Срби бити мањина. Доћи ће са стране и населиће се. Велика је грешка од стране грађанског закона да се земља дели на децу. На западу није тако, један остаје на земљи, а остали се запосле. Не ваља да се деле мале парцеле.

Наши Роми немају ни куће ни кућишта, па је опет пуна черга деце. Увек су задовољни, увек весели. А наши имају хлеба, па ни са хлебом неће да имају деце. Жалосно је то. Треба да се поправимо, ако можемо“.

Очито, до сада нисмо могли да се поправимо.

„Култура смрти“ надјачала је културу живота.

Dance macabre, звана „геј парада“, на улицама Београда игра од 2009, а у име ЕУ „вреднота“. Заказано је коло смрти и за ову, 2015, када се слави сто година одбране Београда под командом славног мајора Драгутина Гавриловића, чији је пук био жртвован за част престонице и отаџбине.

Зато нам се све ово и дешава. Нема благослова Божјег.

Власт је продала Косово и Метохију, сече србске записе, прави геј параду… И чудимо се потопу 2014, суши 2015, бујици избеглица пред нашим очима, у опустелој Србији…    

Само да не наиђе „иноплеменик звани глад“, како рече средњовековни летописац.

Ко то ратује са нама?

Једна од последње четири србске старице у Ђаковици је Полексија Кастратовић, деценијама прислужница србског храма у метохијском граду. Замонашена је под именом Теоктиста. У интервјуу који је дала часопису „Светигора“ о Петровдану 2015, она каже: „Нерођена дјеца нас су упропастила. Нико нас није упропастио. Јер нерођена дјеца воде рат са нама, а ми не видимо, него видимо Шиптаре. Јер они пиште. Мени је једна жена причала овде, неколико пута је имала – да неће да роди./…/ И она сања, да је ишла, оће у рај. Наишло мушко дијете јер је она то уништила: штапом хоће да је бије, а дјевојчица лијепа, обучена, дође и каже: „Нека, ипак је наша мама“. „Како наша мама? Она нама није дала да живимо на тај свијет – не може!“ Неколико пута је абортирала, и мушко и две ћеркице./…/Та нарођена дјеца воде рат са нама, не воде Шиптари, него та дјеца. Па кажемо, криви су нам Шиптари“.

ЗАМИСЛИМО СЕ!

Ово није политичко-аналитички текст; он је, да тако кажемо, религиозно-аналитички, јер смо уверени да се спољашњи догађаји историје увек зачињу у дубинама метафизичким, тамо где се срећу Бог и човек.

Како указује француски православни теолог, Жан Клод Ларше, у књизи „За једну етику рађања“ (Шибеник, 2008), по Светим Оцима Цркве којој припадају Срби, абортус је насиље над природом, сведочи о недостатку љубави оних који га врше, о неповерењу у Бога, Који се стара о сваком од нас, а нарочито о деци; он угрожава здравље жене, и, што је најважније, реч је о убиству. Сумирајући светоотачке ставове, Ларше пише: „Зачеће људског бића је плод воље Божије, те стога, одузети му живот представља одбацивање Божијег дела и противљење Божијем промислу“.

Зато је битно да, док гледамо хаос и како иноплеменици стижу у пусту Србију, не заборавимо да није политика прво, него метафизика. Створен као микрокосмос, човек је и микротеос, мали бог у блату, како је говорио Свети Јустин Ћелијски, и његова одговорност је велика и пред Богом и пред светом. Зато, пре било чега другог, треба да на себе преузмемо хришћанску одговорност, да се покајемо и изменимо своје путеве: „Треба да се поправимо, ако можемо“, рекао би старац Тадеј Витовнички.

Јер, како рече патријарх Павле – Бог ће помоћи ако буде имао коме да помогне.

35 гласовa