Продаја „Телекома“ значи даље сиромашење народа

Разговарао Миодраг Зарковић

Заклетва коју чланови Владе Србије полажу при ступању на дужност не садржи обавезу да „Телеком“ мора да буде продат. Стога, то што свака извршна власт, чак и ако је у прошлости обећавала супротно, упорно настоји да прода „Телеком“, указује на обавезу коју премијери и министри имају према неком другом, а не према Србији и њеним грађанима.

ASmiljanic 01

У нашој земљи, ипак, постоје и појединци који осећају сасвим другачију обавезу: да јавности предоче разлоге због којих би продаја националног телефонског оператера била несагледиво штетна. У најангажованије од тих појединаца свакако спада Александра Смиљанић, професорка на Елетротехничком факулету у Београду и министарка телекомуникација у другој влади Војислава Коштунице (2007-08), што је био основни повод за разговор са њом.

Шта бисте издвојили као најважније чињенице о продаји „Телекома“, које би морао да зна сваки савестан грађанин Србије? Које су то последице могуће продаје којих би напросто свако морао да буде свестан?

Основни економски проблем је то што ће се кроз „Телеком“, уколико буде продат, извлачити јако велика новчана средства из Србије. То омогућава врло сложена и разграната телекомуникациона инфраструктура „Телекома“ коју су грађани и држава градили деценијама. Нема смисла продавати „Телеком“ сада, када је комплетна инфраструктура изграђена, и када смо створили вредност која доноси приходе. Само „Телекомов“ профит је једнак буџетској рупи коју смо запушили значајним смањењем пензија и плата, што говори о високом нивоу профитабилности „Телекома“. Међутим, за очекивати је да ће страни купац извлачити и много већа средства кроз своје добављаче, банке итд. Продаја „Телекома“ је врло опасна за нашу ионако крхку економију, и сигурно ће имати као последицу даље сиромашење нашег становништва.

Како објашњавате појаву да се толике власти, наизглед неподударне у идеолошком смилу, упорно залажу за једну те исту ствар – продају „Телекома“? (Стање је у том смислу често и парадоксално, па се тако данас за продају залажу странке које су јој се противиле пре неколико година, када су продају намеравале да спроведу странке које јој се данас супротстављају.)

Наше власти су слабе, без интегритета, и подложне притисцима моћних интересних група. Страни купци су врло заинтересовани за то да купе „Телеком“ јер знају његову вредност и знају да пружа могућност да се кроз њега лако извуку јако велика новчана средства из Србије. Заинтересовани купци врше притиске на сваку следећу власт да се „Телеком“ прода из тих разлога.

Својевремено као министарка, а касније као стручњак, вероватно сте имали прилике да се непосредно расправљате са највећим заговорницима продаје „Телекома“. Када су били суочени са вашим аргументима, које иначе настоје да избегавају у јавним појављивањима, шта су вам одговарали? Који су њихови најчешћи аргументи за продају „Телекома“?

Морам да кажем да се дискусије овог типа нису обављале у Влади, или Владиним телима. Одлуке су биле доношене негде другде, негде где ја нисам била, а не кроз институције система. Сећам се да сам била шокирана предлогом Закона о бесплатним акцијама који је дало Министарство економије. Овај предлог је садржао образложење на мање од стране зашто би требало продати „Телеком“, где је једина конкретна ставка била да га треба продати да би се изградио Главни поштански центар за кога су била потребна средства значајно мања од „Телекомовог“ годишњег профита. Наравно да сам у писаној форми дала негативно мишљење на овај предлог, међутим, то није сметало да се најава продаје „Телекома“ кроз Закон о бесплатним акцијама на Влади усвоји. После свог министровања сам се са заговорницима продаје сретала у медијима, а неких других дискусија није било.

Једно донекле лично питање: мислите ли да је, као што се понегде и незванично нагађало, ваше противљење продаји „Телекома“ било пресудно за одлуку да не будете министар у наредном кабинету?

То је вероватно био главни разлог јер је у питању јако велики новац, мада сам имала и друге “неподобне” ставове и активности којe нису били добро прихваћене.

У сваком случају, више је него очигледно да су противници продаје „Телекома“ претежно скрајнути из гласила и јавности уопште, и то већ годинама уназад. Да ли је и то нека врста наговештаја да иза жеље да се „Телеком“ прода стоји неко ко већ дуго има неприлично велику утицај на средства јавног извештавања, тј. медије?

Да, то је управо тако, мејнстрим медији су под директним утицајем заинтересованих купаца и њихових политичара који имају паре и моћ. „Телеком“ је већ годинама међу прве три српске фирме по приходу и профиту. Просто је невероватно да у мејнстрим медијима немамо никакву стручну дискусију о последицама продаје, иако ће те последице бити несумњиво изузетно негативне. У медије се углавном, већ годинама, пуштају економисти који се залажу за приватизације. Иако већ више од две деценије приватизујемо фирме, а економија је све гора и гора, скоро нико од тих економиста и не покушава да спроведе анализу о начињеним грешкама и предложи неки нови економски пут.

Мислите ли да је могуће да се сами грађани некако удруже и покрену, и тиме спрече отуђивање „Телекома“? Ако је могуће, шта би био ваш савет у том погледу?

Да би се народ покренуо у добром правцу, потребан је план кога ће сачинити упорна мањина. Ова упорна мањина мора да се посвети рачунању. Рачуница је битна из два разлога: прво, да раскринка преваре и преваранте, друго, да буде основа за план који ће народ следити. При томе треба користити јавне документе о буџету, јавном дугу и сличне. Ту је увек и повереник Шабић када нека бројка недостаје. Те рачунице онда треба да објављују бар алтернативни сајтови, где ће се оне дискутовати док не дођемо до доброг плана и откријемо преваре.

35 гласовa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ