Када у августу 1914. године хорде КуК «казнене експедиције» нахрупише у Србију, уништавајући све живо што затекну (као скакавци библијски), нареди руска врховна команда већ 16. августа 1914.године, да се формира оперативни штаб за војну и материјалну помоћ братској Србији! Најкраћи пут за дотур те планиране помоћи бејаше тада пловни ток Дунавом, те се зато у команди министарства морнарице хитно основа  – Експедиција посебне намене руске ратне морнарице – са приоритетним овлашћењима у свом  раду.

Још док су формирали ову команду, у августу месецу 1914. године упутило је руско министарство војно као хитну помоћ Србији и Црној Гори, транспорт од 120000 пушака и 90000000 метака, а касније ће бити допремљено још 100000000 метака. Тако ће једна цела српска армија бити наоружана руском пушком, а војска Црне Горе је већ била њоме наоружана. Тим транспортом  хитно стиже и 25 батерија брдских топова, којима српска војска није у неопходној мери била опремљена за одбрану Отаџбине.

Капетан прве класе (капетан бојног брода) Михаил Михаилович Весјолкин, командант крстари це «Бородино», именован је на командну функцију овог штаба. Весјолкин  добива  овлашћење да за превоз робе ангажује све расположиве капацитете руске црноморске флоте.

Као стари морски вук, Весјолкин, одмах нареди мобилизацију трговачких бродова и шлепера Руског дунавског паробродства, јер бродови црноморске флоте имају дубоки газ, и не могу бити  коришћени за превоз материјала који не сме да чека. Весјолкин је то добро знао јер је пловио Дунавом, помажући Србима и током балканских ратова. Чланови посаде ових цивилних трговачких бродова такође су мобилисани, без обзира на њихов ранији ратни распоред у оружаним снагама, јер је Весјолкин тако убрзао «спајање људи и технике» како то стручном дефиницијом називају војни планери, због функционалности и квалитетног рада.

Као савестан и одговоран руководилац, Весјолкин је захтевао и добио сагласност, да се сва роба за помоћ Србији класификује као роба специјалне намене! То је заправо значило да се тражени материјал из целе Русије, приоритетно пропуштао железницом и воденим путевима, упоредо са испорукама за руску армију, а сви трошкови транспорта  робе били су плаћени од руске државне благајне, из фонда руског министарства војног.

Град Рени (данас у Малорусији) тадашња руска лука на Дунаву, одређен  је за полазну транспортну станицу, а српска лука Радујевац и од марта 1915. године Прахово, за пријемну станицу ове матријалне помоћи. Први Весјолкинов конвој у ком је било седам пароброда и шеснаест баржи, кренуо је 13./14. октобра и стигао у Прахово већ 23.октобра1914.године.

Залагањем посаде, путовања ових руских конвоја трајаће око десет дана у повољним условима пловидбе, те се упућивало два транспорта месечно. Весјолкин је успео да отпрема и три транспорта месечно, те је доток материјалне помоћи био сталан, а не повремен!

Да би убрзао слање материјалне помоћи Србији, наредио је Весјолкин да се изврше радови на проширењу капацитета луке Рени, и то по приоритету, као захтев одбране!

Српска команда места у Радујевцу и Прахову, реквирирала је постојеће приватне магазине за потребе складиштења приспеле војне помоћи, јер није могла довољно брзо да изгради нове магазине. Пруга уског колосека Прахово-Зајечар, до тада споредног значаја, као локална за превоз робе, постала је одједном српска транспортна артерија од највеће важности за одбрану и сачињене су нове листе приоритета превоза, а само одржавање и коришћење пруге усаглашено са командом позадинских служби у генералштабу, такође по приоритету.

Иако су периоди две окупације у прошлом веку уз «радозналост» окупатора  и учинак планске небриге у периоду владања «коминтерновских курсиста» учинили своје, те је расположива документација оскудна, ипак се сачувао податак да је током јесени и зиме те 1914.године стигло пет великих конвоја помоћи, а током 1915. године још 45 транспорта робе до октобра месеца, тако да се обим послате помоћи може и наслутити, из сачуване евиденције.

Приближан обим помоћи видљив је, ако се само један од првих транспорта пристиглих у конвоју, састојао од 32814 сандука са муницијом, 322 сандука са топовским гранатама, 203750 кг угља, 27715 кг сена, 426 бачви бензина, 67 бачви шпиритуса, 467 бачви минералног уља, 99 бачви киселине, 214 «бунтова» (навоја) бодљикаве жице, 13000 граната за пољску артиљерију.

За свој квалитетан рад и руковођење операцијом отпремања помоћи Србији и Црној Гори, заслужено је Михаил Михаилович Весјолкин унапређен у чин контра-адмирала руске ратне морнарице. Његову приљежност  и успешност почели су Срби да тумаче «причом», да је он заправо брат по оцу самога рускога цара Николаја II. Романова, везујући тако у овој причи значај помоћи за лик самога цара, јер је пристигла помоћ и била царска!

У октобарском транспорту 1914.године, стићи ће и 200000 топлих униформи и 50000 кратких бунди, тако жељено очекиваних од првопозиваца, чије су истањене униформе већ у трећем рату.   Целокупна заплењена аустро-угарска и немачка артиљерија на источном фронту, упућена је српској војсци, да се повећа њена ватрена моћ, јер је следила трећа «казнена експедиција».

Након проширења капацитета луке Рени, упутио је адмирал  Весјолкин у марту 1915. конвој, какав до тада није никада виђен на Дунаву, а чинило га је 14 парних бродова, 40 тегљача, 40 баржи и 28 понтона са разноврсном робом.

Дунавом су допремљени  и растављени топови обалске батерије 152мм са 1000 панцирних граната, да заштите Београд од злочиначког разарања аустро-угарских речних ратних бродова, званих монитори. Ови оклопљени бродови тада су били најмодернија ратна речна пловила и српска страна није им могла ништа, али, чим су на Калимегдану монтирана оруђа и «баћушке поздравиле Швабе» на земунском кеју, престала је за њих лака шетња Савом и Дунавом.

Тада су само обалски и бродски топови имали панцирне гранате за пробијање челичних оклопа, те је ова батерија била драгоцена помоћ, јер аустро-угарски бродови нису могли да плове Дунавом, да угрозе српска пристаништа и истовар приспеле помоћи

Дунавским транспортом ће приспети и модерне протубродске мине и одред специјалиста за борбу на рекама, да се велика премоћ на води коју имају аустро-угарске снаге значајно компензује. Потцењујући вештину руских морнара и официра-инжењера, кренуће монитор „Темеш“, командни брод аустро-угарске дунавске флотиле, да исказује надмоћ као и до тада, али ће код Грабовачке аде имати „блиски сусрет са минном“,те остали монитори од тада више не шетају реком и не разарају цивилне зграде уз обалу!

Сагледавши значај психолошке подршке руским морнарима код српског народа, упутиће западни савезници Британци и Французи и своје поморске снаге, да помогну у борби са моћним мониторима, не желећи да сувише ојачају руски утицај.

Целу протеклу годину, у поводу века од почетка Великог рата, „утркивали“ су се званичници Србије у хваљењу „помоћи“ коју су нам пружили Французи на Солунском фронту , али нису притом поменули значајну „ситницу“, да је то био ратни кредит, и да је сиромашни,пострадали и изгинули српски народ у новој држави СХС (Југославији) отплатио до последње, сваку пушку, униформу и пертле које су нам продате, а не поклоњене!

Неретко су ти који су нам то продали, и захтевали неоправдане повластице за своје инвестиције (пракса која и данас живи у Србији!), безобразно заборављајући да постоје државни уговори о кредиту и условима његовим.

Није кредит извојевао победу на Кајмакчалану, већ храбри српски војници, а нико од српских војних и државних руководилаца није ни покушао да негира значај француског оружја, али то није помоћ, већ трговина, а Срби имају народну пословицу – „Љубав за љубав, а сир за паре“!

Љубав, коју су показали Французи у старању, школовању и лечењу Срба, није била трговина и продаја, те је зато на споменику захвалмости Француској и написано о љубави!

Русија и руски народ су упутили највећу материјалну и војну помоћ, а не трговачку продају!

Та помоћ је била братска , безгранична и заслужује барем споменик захвалности адмиралу Весјолкову , као видљиву манифестацију Београда, који дугује за своје постојање као слободарски град, и Русима у два светска рата, што су га волели, бранили и ослобађали као свој братски град!

Споменик, да мали Срби и Руси науче да се братска љубав не тргује, јер нема цену, она се рађа и негује, као свети огањ који греје братске душе!

Српски историчари дугују свом народу да истраже, изуче и открију све писане трагове о значају, обиму и вредности материјалне помоћи Русије у Великом рату, и због тога што другосрбијански „сорош-курсисти“, плански, злонамерно и бескрупулозно негирају улогу и место руске државе у ослободилачким и одбранбеним ратовима српског народа у два века, па да се према њима испоштује српска пословица – „Ако лаже коза, не лаже рог“.

Да ли ће можда о стогодишњици приспећа највећег транспорта Дунавом, у Прахову барем једна улица и понети име неумрлог руског адмирала Весјолкин, који је волео Србију и Србе као и Русију и Русе, или се можда најпре мора питати тета генералица из националне гарде Охаја, да она аминује или каже, но, но (преведено на руски њет!)?!

Шта казала да казала тета генералица, дух адмирала Весјолкина лебди и лебдеће над Београдом и његовим морнарима, који су се пре једног века преселили у вечност, бранећи Београд од „германског врага“ а земни остаци њихови почивају на Новом гробљу, у заједничкој гробници  Р у с к е  с л а в е

41 глас