На вест да је министар Шарчевић промовисао
заједничке регионалне приручнике новије историје

Министар просвете Младен Шарчевић је 20. децембра учествовао у промоцији два нова приручника за наставу историје у основним и средњим школама, који обрађују период Хладног рата и југословенске кризе.1) Реч је о приручницима који су настали у оквиру пројекта „Заједничка историја Југосточне Европе” који финасира Европска унија, а којим руководи Центар за демократију и помирење у Југоисточној Европи. На приручницима је радило 25 историчара из различитих земаља, а у пројекат писања заједничке новије историје укључени су, поред држава насталих на подручју бивше Југославије, и Албанија, Кипар, Грчка, Турска, Румунија и Бугарска. Ови историјски приручници написани су изворно на енглеском језику и убрзо ће, по речима приређивача, бити преведени на једнаест језика, од српског до јапанског.2)

Тако ће балкански народи добити октроисану историјску свест, кодификовану на енглеском језику, у штиву које својим методом, садржајем и именом-приручник, отворено манифестује западни расистички и неоколонијални поглед на балканске народе, разбаштињене од свега, па и од сопственог историјског сећања. Циљ издавања ових приручника је спречавање формирања аутентичног историјског предања о скорашњим догађајима, на чијем темељу би се, уз критичку обраду национално одговорне историјске науке, формирала веродостојна национална историјска свест. Овакву намеру не крије ни руководилац овог пројекта, Звездана Ковач, тврдећи како је главни циљ заједничких уџбеника историје да се спречи да српски ђаци своју историјску свест самостално формирају на неуређеном простору интернета.3)

Какав ће бити садржај српске историјске свести формиране на октроисаним бриселским приручницима историје, дискретно је пред министром Шарчевићем обзнанила УДИ-јева агитпроповка Дубравка Стојановић. Тако се, према њеним речима, хрватска акција „Олуја“ у овим приручницима не оцењују искључиво ни из српског, ни из хрватског угла, већ из оба истовремено.4) Ова симетрија бриселског братства и јединства, на којој ће се формирати историјска свест будућих српских ђака, у другом тому приручника изгледа, примера ради, овако: „Током рата за независност Хрватска је придобила симпатије међународне јавности”; Хрватска је придобила симпатије и због српске „окупације Вуковара”; „У мају 1995. године војска Хрватске je поразила српске снаге у операцији Бљесак и тада је Западна Славонија враћена под контролу Хрватске…”; Према приручнику у рату је „погинуло 13 233 Хрвата, рањено 33 043 Хрвата”, док је број српских жртава „приближно 7 000”; „На хрватској страни највише избеглица је било крајем 1991. године, а на српској страни после завршних операција у 1995. години” (стр. 38-39).5) Да не идемо у даљу анализу, већ употреба термина „војска” (army) за хрватске јединице и насупрот томе употреба речи „снаге” (forces) за означавање српских јединица, шаље јасну поруку писаца приручника да они једино хрватске јединице сматрају регуларним, док су јединице РСК за њих побуњеничке снаге.

Када је у питању рату у БиХ српски наставници и ђаци ће из бриселских приручника историје морати да усвоје следеће аксиоме политике помирења: „Фактори који су највише допринели завршетку рата су злочини, као што је масакар над преко 8 000 Бошњака у Сребреници у јулу 1995. године, који је признат као геноцид од стране Међународног суда правде и други злочини, какви су и масакри у Сарајеву, којe је било под опсадом Срба преко 1 000 дана” (стр. 39-40).6)

При том, југословенска криза је по ауторима приручника започела тако што је Слободан Милошевић дошао на чело покрета који су организовали српски интелектуалци-националисти, који су желели да реализују пројекат „Велике Србије” (стр. 37). У складу са симетријом бриселског братства и јединства аутори приручника у исти ранг стављају сепаратистичку албанску тзв. Декларацију независности из 1990. и Устав Србије из исте године, те препоручју наставницима да упореде положај тзв. Косова по једном и другом документу (стр. 27).7)

Новинар хрватског „Јутарњег листа” није могао да сакрије задовољство садржином нова два тома приручника заједничке историје, примећујући да су аутори приручника као пример раног српског национализма из седамдесетих година прошлог века навели чувени говор професора београдског Правног факултета, Михаила Ђурића.8) Зар треба уверљивији доказ од овог, да је Дубравка Стојановић, један од кључних аутора ових приручника новије историје, настављач (не)дела националног самопорицања Латинке Перовић.

Мајкл Девенпорт је пред министром Шарчевићем изјавио како ће наведени приручници историје помоћи српским ђацима да „критички мисле“ и да се међу њима у будућности формирају „лидери широких видика“, јер ће од њихових видика „зависити добробит региона.“9) Тако смо од једног представника ЕУропске бирократије сазнали шта се према критеријумима ЕУропских неолиберала сматра репрезентативним примером критичког и научног мишљења. То је комесарски приручник новије историје, који су под присмотром и уз финансијско „подмазивање” Брисела, саставили локални ЕУропски агитпроповци. Доказ „научне” критичности, по свему судећи, је то што се у приручницима, злоупотребом метода контрадикторности, свака историјска чињеница релативизује до бесмисла, док се основни политички аксиоми о узроцима и начину уништења југословенске државе, преведени из НАТО стратегије у историјску науку, уздижу у ранг непроверљиве догме.

Међутим, предмет бриге потписника ових редова није садржај наведених историјских приручника, јер шта се може и очекивати од историчара чија научна савест функционише према хармоникашком мерилу из једне послератне драгачевске крчме: „Свирам Титу, свиро сам и Дражи, коме треба, нека ме потражи”.10) Пошто се ради о нарученим политичким памфлетима, они и не испуњавају никакав услов да буду третирани као озбиљан научни рад, а камоли као наставно средство.

Српске пореске обвезнике интересује за чији рачун ради министар просвете кога они плаћају, када у друштву Девенпорта и Стојановићеве усхићено изјављује да ће ове књиге „допринети разградњи стереотипа и предрасуда“ код наше деце. Ваљда су по министру за предрасуде и стереотипе криви српски историчари. Отуда уместо радова који, речју министра, нуде „монтиране слике и националистичку верзију прошлости”, српским ђацима треба дати бриселске регионалне приручнике. Следствено, човек који је на министарско место дошао као представник интереса гробара српског образовања – приватних школа и факултета (при том ни случајно не мислимо да је у начелу облик својине извор проблема), постао је у међувремену и заступник интереса разноразних НВО који раде на „деконтаминацији“ српске националистичке историјске свести, али и њене од наводног национализма оболеле друштвене науке.

Тако се показало да у Влади Србије седи још један протестантски реформатор. При том, не зна се шта је дегутантније, да ли то што лекције о историјским стереотипима држи министар просвете који је потпуни анонимус у круговима српске науке; или то што бриселске историјске приручнике хвали онај који је своју приватну просветну империју стекао у годинама у којима је Брисел разарао правни, привредни и образовни систем Србије.

Зар одлука министра Шарчевића да заједничке регионалне приручнике историје уврсти у наставна средства не показује да је садашња Влада Србије преузела политику Чедомира Јовановића? Октроисани ЕУропски приручници за историју Југоисточне Европе, који квалификују као „геноцид” наводни „масакар над преко 8 000 Бошњака у Сребреници” и ново кривично дело негирања или умањивања геноцида и других злочина против човечности, представљају два лица исте појаве. Њих институционално повезују Центар за демократију и помирење у Југоисточној Европи и РЕКОМ. Процесија „лустрације шестог октобра”, којој треба да се подвргне сваки неутихнули српски глас, популарисана од стране ових „невладиних” обавештајних пунктова, очигледно је добила своје жрeце и у Вучићевој влади. Због оправданог страха да нам се у лику Јеремића, Јанковића, Радуловић and company не понови авет новог ДОС-а, не видимо да нам ка министарским местима убрзано марширају Дубравка Стојановић, Борка Павићевић и Наташа Кандић или њихови „експерти“ за деконтаминацију Срба. Шарчевић и његов шеф им већ увелико припремају терен, остављајући им у наслеђе кривичноправно и уџбенички заштићену хашку „истину” о српској кривици и српским злочинима.

Оно што је у слободи очигледност, у окупацији није, јер окупатор има моћ (=страх) да реалном да изглед уобразиље, а да имагинарно представи као стварно. У томе је можда и главна снага окупације, а њој се можемо успешно одупрети једино ако сва дела власти и опозиције проверимо на густом ситу, Ломпаровом речју, „српског становишта”.

Зато се на крају питамо, којим то реал-политичким и национално-егзистенцијалним аргументом се може оправдати чињеница, да Вучићев министар просвете проглашава обавезним наставним средством у Србији пропагандно смеће у коме пише: „Фактори који су највише допринели завршетку рата су злочини, као што је масакар над преко 8 000 Бошњака у Сребреници у јулу 1995. године, који је признат као геноцид од стране Међународног суда правде и други злочини, какви су и масакри у Сарајеву, којe је било под опсадом Срба преко 1 000 дана”.

1) www.tanjug.rs/full-view.aspx?izb=291888
2) www.dnevnik.rs/svet/u-ep-promovisane-knjige-o-zajednickoj-istoriji-drzava-jugoistocne-evrope; udieuroclio.wordpress.com/2016/11/30/%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%B4%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%B2%D1%99%D0%B0%D1%9A%D0%B5-%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%85-%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%98%D1%81%D0%BA%D0%B8%D1%85-%D1%87%D0%B8%D1%82%D0%B0/
3) www.tanjug.rs/full-view.aspx?izb=285423
4) www.tanjug.rs/full-view.aspx?izb=291888
5) cdrsee.org/pdf/jhp/WARS-DIVISIONS-INTEGRATION_LR.pdf
6) cdrsee.org/pdf/jhp/WARS-DIVISIONS-INTEGRATION_LR.pdf
7) cdrsee.org/pdf/jhp/WARS-DIVISIONS-INTEGRATION_LR.pdf
8) www.dnevnik.rs/svet/u-ep-promovisane-knjige-o-zajednickoj-istoriji-drzava-jugoistocne-evrope
9) www.tanjug.rs/full-view.aspx?izb=291888
10) В. Димитријевић, Оглед о „хармоникашком” моралу, www.catenamundi.rs/vidici/harmonikaski-moral-1-deo/

45 гласовa