Да би се разумео контекст догађаја у Сребреници из јула 1995. године неопходно је имати у виду историјске чињенице да су Муслимани претходно били непосредни учесници злочина у Подрињу над Србима у двадесетом веку, и то кроз три српска егзодуса (1914., 1941-1945. и 1991-1995). Највеће страдање Срба у Подрињу десило се за време фашистичке творевине НДХ, када је у усташким офанзивама у којима су учествовале тежишно муслиманске јединице страдало преко шест хиљада цивила, само у рејону кањона Дрине.

То страдање било је извор страха и несигурности српског народа на почетку грађанског рата у БиХ од 1992-1995. године. Историја је нажалост обиљем чињеница одсликала међунационалне и верске односе и сукобе Срба и Муслимана за време Отоманске империје и након ње. У Првом и Другом светском рату ти односи су још више поремећени масовним злочинима над Србима за време наци-фашистичке творевине НДХ. Покољ и страдање у Старом Броду и Милошевићима, у околини Вишеграда, трајало је од 22. марта до маја 1942. године, када је убијено око 6.150 цивила. Тек након шест и по деценија, због комунистичке забране, стекли су се услови да се изради спомен обележје.

То спомен обележје, споменик упозорења будућим генерацијама, урађено је у беспућу, пошто се у Стари Брод и Милошевиће стиже само козјим стазама или чамцима кањоном реке Дрине, у којима је 2008. године довезен комплетан грађевински материјал за споменик и темеље капеле. Некадашње власти у БиХ, које су биле доминантно муслиманске, нису желеле ни пут да изграде, да би се и на тај начин прикрила истина о незапамћеном злочину над Србима 1942. године. Данас је мали број сведока овог масовног покоља, али остала су записана сведочења као и приче. У српском народу у источном делу БиХ остала је легенда о 326 девојака које су, хватајући се за руке, са велике стене скакале у набујалу Дрину како не би пале у руке усташама и биле силоване и зверски убијене. Или прича о оцу и његових шест кћери, све једна другој до ува, које су се у повлачењу испред усташких крволока ухватиле за руке, закорачиле у хладну Дрину и после неколико тренутака заједно сви нестали у дубоким таласима.

Тек у последњих неколико година јавно се говори о овом, једном од најкрвавијих злочина над српским народом на просторима источног дела Републике Српске. Највећи и најмасовнији покољ над Србима усташе су у Старом Броду починиле на православни празник Младенце, 22. марта 1942. године, али је овај погром трајао све до почетка маја месеца!

Усташе су у источном делу Босне и Херцеговине покренуле офанзиву широких размера, у намери да остваре свој вековни сан – границу на Дрини. Прецизни подаци говоре да је у марту 1942. из Сарајева, под командом Јуре Францетића, кренуло око десет хиљада до зуба наоружаних усташа који су, заједно са веома бројном „домаћом“ муслиманском милицијом, пред собом гонили непрегледне збегове Срба од Олова, Сарајева, Кладња, Хан Пијеска, са Романије и Сокоца, из Рогатице и са Борака. Уплашени народ кретао се у збеговима ка Вишеграду, терајући чак и стоку и носећи најосновније ствари и драгоцености, у нади да ће прећи Дрину и дочепати се Србије. Међутим, изнемогле, преплашене и изгладнеле српске породице на ћуприји у Вишеграду је дочекивала и заустављала италијанска војска. Преко реке су пуштани само они који су могли да плате своју слободу златом, стоком или неком другом вредношћу. Остали су морали да наставе даље, низводно, бежећи испред усташких патрола, јединица злогласне Црне легије и Муслиманске милиције, козјим стазама и преко планинских превоја према селима Милошевићи и Стари Брод, надајући се у сламку спаса да ће успети да се укрцају на скелу или у чамце. Скоро месец и по непрегледне колоне Срба у збеговима су одлазиле у овај кањон Дрине, из кога се већина никад није вратила. Ко није умео да плива или се утопио, или је био убијен на најсвирепији начин.

Живи очевици тог погрома испричали су сведочења, која су остала записана. Након што би у вечерњим часовима понтони и чамци обустављали превоз људи преко Дрине, преостале избеглице изненада су опкољавале усташе. Уследила би окрутна иживљавања, клања, мучења, силовања и бацања у Дрину. Они малобројни који су преживели овај ратни пакао, по завршетку Другог светског рата очекивали су да ће их надлежне власти позвати да сведоче, да се њима добро познати злочинци приведу правди и осуде. Уместо тога завладала је неочекивана ћутња, односно прикривање злочина, што је равно злочину. Преживели су то памтили и препричавали, многи и записивали.

Један од смелијих, књижевник Момир Крсмановић, је чак седамдесетих година прошлога века написао и роман „Тече крвава Дрина“, након чега је шиканиран, забрањиван, оспораван и нападан. То га није поколебало, већ му је дало додатне снаге да настави са истраживањем и писањем. Пред крај новембра 2008. године, у присуству великог броја историчара, свештених лица, представника медија и грађана, у манастиру Добрун код Вишеграда представљена је и књига „Заборављени злочин – Стари Брод“. Књига „Заборављени злочин – Стари Брод“ је, у ствари, зборник радова са скупа одржаног 19. јула те године у Рогатици, поводом шездесет шесте годишњице геноцида над српском нејачи на обали реке Дрине. Само у селу Милошевићи у априлу 1942. године побијено је око три и по хиљаде Срба, око двије и по хиљаде на Старом Броду, те око двије хиљаде на Скеланима. Дакле укупни губици у Старом Броду, селу Милошевићи и Скеланима су око 8.000 људи. Тачан број није утврђен зато што то није хтела тадашња комунистичка власт. Дакле, види се да је спирала злочина покренута знатно раније, посебно у Другом светском рату. Када се узму у обзир ове чињенице и злочини муслиманских снага у Подрињу од 1992. до 1995. године, онда се може сагледати историјски контекст мржње и осветољубља. Оно што се десило у јулу 1995. године је злочин који је настао као последица смишљеног деловања појединих обавештајних служби НАТО, које су одлично познавале историјски контекст спирале злочина у Подрињу и то искористиле и умешно водиле зараћене стране, ВРС и А БиХ.

Мржња из тих времена постала је латентна константа међунационалних односа и неповерења Срба и Муслимана у Подрињу. Зато је неоправдано приписивати нешто генералу Младићу што је историјски неодрживо и није израз његове моћи нити намере. Међунационални односи у БиХ били су поремећени и пре доласка генерала Младића у БиХ.

Многа села у Подрињу су затрта и уништена. За овај део анализе веома је индикативан податак о селу Зедањско у општини Сребреница. То село је у време Другог светског рата имало подједнак број Муслимана и Срба. У рату су Муслимани у усташким јединицама из тог села и најближе околине побили сво српско становништво. Од тада је то село било насељено искључиво Муслиманима али је земљиште и даље вођено као катастарско власништво побијених Срба. Таквих села је у БиХ било веома много и то је суштина геноцида НДХ над Србима западно од Дрине.

Безымянный

Спомен обељежје поубијаним Србима у Старом Броду на Дрини

У књизи „Трагови мртве браће“ Момир Крсмановић написао је управо онако како је и било, на основу историјских чињеница и сведочења очевидаца. Чињенице, које су неумољиве, говоре да је преко 85% војно способних Муслимана у Подрињу тада било у усташама, када је преко 90% српских села и кућа спаљено и сравњено са земљом у источној Босни и Подрињу, а над српским становништвом направљен велики, незапамћен покољ.

Данас је већ свима јасно у свету да се бивша СФРЈ није сама распала. Распарчавање те државе учињено је смишљено и плански од стране оних који су ујединили Немачку, завршили „Хладни рат“, порушили Берлински зид, обезбедили распуштање Варшавског уговора и распад СССР-а. Те водеће земље Запада нису се формално на самом почетку „хвалиле“ том великом победом, али су суштински учинили све да се под окосницом нове идеологије глобализације света и „демократизације“ бивших социјалистичких држава успоставља нови систем вредности по западном моделу и неолибералном концепту. Заборавило се на изјаве тадашњих водећих политичара Запада, да после распада ВУ треба распустити и НАТО пакт. Напротив, десило се супротно, НАТО је искоришћен као песница да се дисциплинују непослушне државе и народи у походу на исток. Југославија се распала под снажним утицајем Запада уз непрекидно управљање кризом и непосредно учешће у ратовима унутар бивших социјалистичких република, користећи историјске противречности и националне и политичке екстремисте. Муслиманско политичко руководство у Босни и Херцеговини је, уз помоћ Немачке, УК, Турске и САД настојало да успостави унитарну државу, узурпирајући вољу и право српског народа да одлучује о својој судбини и државноправном статусу.

Спољни ментори су изазвали рат преко деловања екстремиста на политичкој сцени Босне и Херцеговине. Искоришћене су унутрашње историјске националне и верске противречности и екстремизам да се конститутивни народи доведу у предворје рата из кога више није било повратка. Од самог почетка грађанског рата у БиХ пристрасно се деловало према зараћеним странама, а кроз медијски рат српска страна је константно окривљивана за све страхоте и злочине. Многи од тих злочина су медијски експлоатисани, „монтирани“ и нанели су огромну штету српским националним интересима. У креирању такве медијске слике учествовале су поједине обавештајне службе Запада и медији водећих држава НАТО и тадашње Европске заједнице.

Током грађанског рата у БиХ становништво се скоро по правилу селило са својом војском, вероватно из два разлога: (1) из страха од доласка непријатељске војске и њеног односа према цивилном становништву, јер су историјска искуства болна и незаборавна, и (2) да би дошли на територију коју контролишу војне снаге и политичка власт сопствене националне заједнице. По том принципу из својих крајева је исељено преко 600.000 Срба из долине Неретве, Мостара, Коњица, Горажда, западне Херцеговине и централне Босне. Такође, по тој основи је готово етнички очишћен и испражњен део Сарајева под муслиманском контролом, укупно око 170.000 Срба, након Дејтона. Слично се десило и са Муслиманима и Хрватима из делова БиХ под српском војном и политичком контролом. Сребреница уопште није никакав изузетак, у погледу померања и пресељења цивилног становништва. Једноставно, то су чињенице грађанског рата у БиХ. Већина становника Сребренице населила се у српску општину Вогошћа, град Сарајево, након имплементације Дејтонског споразума и граница између ентитета. Пресељење муслиманског становништва из Сребренице помињало је и планирало муслиманско политичко руководство још у току рата и о томе су постојале информације међу становништвом.

На основу Резолуције Савета безбедности постигнут је Споразум између страна у сукобу, о претварању Сребренице у „заштићену зону“. Тај Споразум су 8. маја 1993. године потписали генерал Ратко Младић и генерал Сефер Халиловић, уз посредовање и сагласност генерала Мориона. Споразум није испоштован од муслиманске војске А БиХ ни у једној тачки. Муслимани нису војску разоружали у демилитаризованој зони нити су оружје ставили под контролу УНПРОФОР-а. У том смислу демилитаризација се изгледа односила искључиво на Војску Републике Српске (ВРС) на том подручју. Заштићена зона је служила као база муслиманским снагама, да из ње убацују диверзантско-терористичке групе, да нападају српске војне и цивилне објекте, врше злочине и безбедно се враћају под окриље УНПРОФОР-а.

Операција ВРС „Криваја 95“ се може оквалификовати као операција малог обухвата, изведена на ограниченом простору, са снагама тактичког нивоа, еквивалента четири ојачана батаљона. Била је то операција са крајње ограниченим циљем. Укупно бројно стање 28. дивизије А БиХ до почетка операције према тим документима износило је око 10.200 људи. Вероватно је око 70 одсто било под оружјем, а остали део до пуног бројног стања били су на списку војних обвезника и припадника бригада и самосталних батаљона те дивизије. С обзиром на укупно стање у енклави, сасвим је реално закључити да их је могло бити наоружано око 7 до 7.500 људи. Цело време рата снаге у Сребреници биле су снабдеване ваздушним путем од стране А БиХ и појединих држава Запада.

Главни штаб ВРС и команда Дринског Корпуса нису могли очекивати да из једне ограничене војне операције наступе тако тешке последице, као што су одлазак становништва у базу УН у Поточаре и одбијање 28. дивизије А БиХ да положи оружје и да се одлучи на пробој ка Тузли. Ни последице које су наступиле из тих новонасталих околности – исељавање цивила и страдање у пробоју, масовно заробљавање, као и погубљење заробљених, нису биле предвидљиве у време када је планирана и извођена операција. Зато је тврдња да је „Криваја 95“ била унапред планирана, као масовни и систематски напад на Заштићену зону са циљем да се трајно исели цивилно становништво и заробе и погубе војно способни мушкарци нетачна. То се може видети и по односу снага које су учествовале у операцији, а и по многим другим изјавама становништва из Сребренице, као и по изјавама полицијских и војних руководилаца 28. дивизије А БиХ и локалних власти.

Снаге 28. дивизије практично нису ни браниле Сребреницу. Од њих то вероватно није ни очекивала њихова претпостављена Команда 2. Корпуса, а ни ГШ А БиХ, јер су инструкције појединих обавештајних служби водећих држава Запада биле такве. Доказ за то је Одлука да се само на три месеца пре операције из Сребренице извуче командант дивизије Насер Орић са још двадесетак својих официра и упути на обуку у Тузлу. Такође, претпостављене команде нису предузеле адекватне мере да, у војном смислу, олакшају стање дивизије и да подрже њену одбрану, а после пада Сребренице да подрже пробој колоне. Такође, поред респективних војних снага и великог бројног стања 28. дивизије А БиХ треба имати у виду да су те снаге биле у знатној мери препуштене саме себи, без адекватне моралне и политичке подршке од централних муслиманских власти из Сарајева. Међу борцима и народом су кружиле гласине да ће Сребреница и Жепа бити предате ВРС, те да и не постоји потреба за неким упорним и дуготрајним отпором и борбом. Тим гласинама је доприносио криминал, хаос, безвлашће и сукоби између политичких, војних и полицијских руководилаца у Сребреници.

4

Пробој снага 28.дивизије 2.Корпуса А БиХ

Веома битно је уочити да су након 11.7.1995. године у поподневним часовима, када су јединице Дринског Корпуса (ДК) ушле у Сребреницу, настале невоље и несрећа због одбијања снаге 28. дивизије А БиХ да положе оружје и прихвате статус ратних заробљеника. Команда 28. дивизије и команданти бригада те дивизије одлучили су се на пробој из окружења, вероватно уз знање и одобрење команде 2.К и ГШ А БиХ. Основано је претпоставити да је такав однос сугерисан и од стране муслиманског политичког руководства у Сарајеву. Први и најчешће најаутентичнији извештаји муслиманских и страних извора говоре да се у Поточарима окупило око 20.000 цивила, а да се у колони за пробој ка Тузли налазило око 12.000 до 15.000 бораца и војних обвезника. Муслиманска тајна служба из Тузле известила је 17.07.1995. године да се претходног дана, 16.07.1995. године до „слободне територије“ пробило 10.000 бораца 28. дивизије, и да се сумња да их је још неколико хиљада у просторима између Сребренице и Тузле. Тешко је утврдити тачан однос наоружаних и ненаоружаних људи у колони која је кренула у пробој у току ноћи 12.7.1995. године. Та колона је кренула у пробој из окружења у неколико делова. Правац пробоја је био Јаглићи – Буљин – Побуће – Церска – Снагово – Црни Врх – Крижевићи – Баљковица – Незук. Дрински корпус ВРС је делом снага постављао заседе на правцу пробоја. Те заседе су биле често слабе, тако да су имале велике губитке у људству и техници.

Већина истраживача полемише само око доказивања или оповргавања укупног броја припадника 28. дивизије А БиХ који су изгубили животе у току и након операције за Сребреницу. Ради истине и правде веома је битно да се зна колики је број страдао у борби са јединицама ДК, а колико је заробљено и накнадно стрељано. Према различитим подацима о броју заробљених и стрељаних може се говорити о томе да подаци са којима излази муслиманска страна у јавност нису тачни, те да су политички и медијски инструисани у функцији сатанизације српског народа и стварања лажне представе „да се ради о геноциду“. Данас је свим објективним истраживачима у свету јасно да у Сребреници није било геноцида јер нису убијани цивили, деца, жене, старци и нејач, него углавном војници који су били припадници 28. дивизије А БиХ јер су одбили да предају оружје и кренули у пробој.

Наставља се…

27 гласовa