Свет се налази у општој кампањи уништавања емоција. Као да се ради о опакој заразној болести ускоро се очекује вакцина која ће нас заштитити од „емотивне пошасти“. Протагонисти ове кампање су „они“ који верују да су рационално и емотивно међусобно раздвојени непрелазним зидом и, наравно, међусобно супротстављени тако да је емотивно, у ствари, површно, штетно и „назадно“ а рационално корисно и „напредно“.

Сваки дан се сусрећемо са препорукама како не треба да се руководимо емоцијама већ разумом. Као да је емотивно у ствари неразумно и као да разумно увек мора човека, преко корисности довести до среће.

Пре ће, ипак, бити да се ради о обичној манипулацији. Људи понекад воле или мрзе безразложно, али је ипак далеко чешћи случај да воле онo што им је блиско, што им је познато, што им даје осећај сигурности и задовољства, нешто што њихово индивидуално или колективно памћење препознаје као корисно и драго. Са друге стране недостатак љубави или чак мржња обично везани за оно што човек не доживљава блиским, нешто што доживљава као претњу или даје осећај бола и патње.

Код народа је слично, на делу видимо пропагандну машинерију која покушава да нас убеди да оно што осећамо ништа не вреди већ да се морамо ослонити на неке нове „чињенице“ које нам се у форми медијске кампање као лавина обрушавају на главу.

Питање није: да ли Срби воле Русе, јер је то свима јасно а све анкете то показују. Убедљивих 75% грађана Србије су за што тешњу сарадњу са Русијом а још 15% нема о томе јасно мишљење. Тек сваки десети грађанин Србије (ту су наравно и представници националних мањина) гаји резерву према српско-руском братству. Право питање није ни зашто Срби воле Русе?

У духовној сфери могли би се вратити у средњи век и време турске окупације када су руски владари постали једини чувари православља и нови ктитори у обнови наших манастира. Још важнија била је подршка нашој борби за национално ослобођење. Далеко је мало месташце Олоњец, неколико километара удаљено од обала Ладошког језера. Ретко ко би за њега чуо да се пре двестодесет година, средином 1807. године олоњецки пук[1] заједно са српским устаницима није борио против Турака код Штубика и Малајнице у Тимочкој крајини. Била је то прва борба Срба и Руса против заједничког непријатеља. Шест стотина пешака и 200 коњаника као претходница бесмртне армије Руса који су положили животе за слободу своје словенске браће. Тада проливена руска крв за слободу своје истоверне браће само је прва кап у мору проливене крви.

Три године касније на Варваринском пољу гроф Орурк, планским утврђивањем, вештим командовањем и личном храброшћу помогао је Србима да на отвореном пољу потуку Турску војску. Већ у октобру исте године руски козаци су заједно са Карађорђем на Лозничком пољу поразили Туску војску из Босне. Хиљаде руских добровољаца дошло је 1876. године да помогну коначно ослобођење заједно са генералом Чарњајевим.

Две године касније као последица Руских победа Србија је на Берлинском конгресу добила коначно национално ослобођење. Суочена са Аустроугарским ултиматумом Србија се јула 1914. године обратила за помоћ руском Цару Николају II. Његов одговор остао је до данас темељ руско-српског братства[2].

Месец дана касније Русија је, и ако сама у оскудици модерног наоружања, испоручила србији 120.000 модерних пушака и успоставила команду специјалне намене за снабдевање Србије ратним материјалом са истим приоритетом како је снабдевана и сопствена војска.

Само одлучна интервенција Цара Николаја спасила је изгладнелу српску војску од потпуне пропасти и натерала „савезнике“ да је превезу на Крф. Две руске бригаде су се, раме уз раме, бориле са Србима на Солунском фронту. Совјетска офанзива у јесен 1944.године као вихор је протутњала Србијом ослобађајући Београд и целу северну Србију.

И Срби су узвраћали истом мером. Никада Срби нису били на страни оних који су у руском духу и руској држави видели главну препреку за остваривање властитих снова о владавини над читавом планетом.

Није потребно подсећати да у два века заједничке борбе Русија није била наш највећи трговински партнер, није највише извозила у Србију и куповала у њој. Срби нису масовно одлазили у Русију на добровољни или присилни рад. Као и данас и пред Први и пред Други светски рат Немачка је била наш најзначајнији трговински партнер.

Срби знају да Немци праве најбоље аутомобиле, Швајцарци сатове, Италијани ципеле. Али ипак највише воле Русе и Русију. Јер када дођу времена искушења, када се ставља на коцку слобода а непријатељи запрете да униште све плодове вековне биорбе за слободу, сви се сетимо Русије.

Јер само крв и живот немају цену. Све друго смо већ платили и Немцима и Енглезима и Американцима и свим нашим сусдима.

И након свега наведеног неко се нашао да нам говори о томе како емоције нису важне и како треба бити рационалан. Бити рационалан по њима значи своју пажњу, симпатије, економију и безбедност окренути према онима који су нас напали три пута само у ХХ веку. Рационално је љубити се са потомцима оних који су 1914.године стрељали и вешали по Мачви и Јадру, оних који су 1941. године стрељали у Крагујевцу и Краљеву, оних који су нас бомбардовали 1941, 1944 и 1999.године. Оних од чијих радиоактивних бомби и данас умиру грађани Србије. За пријатеље узети оне који су главни спонзори шиптарске државе на тлу нашег светог Косова и Метохије и главни покровитељиш њихове војске у настајању.

Има ли ту било шта рационално или нас неко поново прави лудим.

[1] У сећање на те борбе, српски краљ Петар I Карађорђевић је добио почасну команду над 14. Олоњецким пуком руске царске војске.

[2] „Док год буде и најмање шансе да се очува мир, сви моји напори морају бити усмерени у том правцу, али ако ипак  упркос најискреније жеље у томе не успем, нека Ваше величанство буде уверено да у томе случају Русија неће остати равнодушна према судбини Србије”.

33 гласa