Марионетска власт Србије дефинитивно је предала сувереност земље глобалистичкој Европској унији, иако нисмо нити ћемо икада постати чланица тог наказног галиматијаса. Тачније, потпуно је овластила бирократски апарат Европске комисије и лидере водећих европских држава – пионе владара света из сенке, да управљају оним што је преостало од некада снажне и поносне земље и народа. И то по свим националним и државним питањима. До потпуног нестајања.

Циркузантски и примитивно смо понижени као народ и огољеном силом, у амбијенту праве психолошке (медијске) тортуре и бруталним кршењем најважнијих закона ове земље, натерани на потпуну пропаст – прихват стотина хиљада изманипулисаних избеглица.

 

За почетак то ће бити пар десетина хиљада (без оних које ће нам прикривено од јавности враћати), а када ускоро Немачка, Аустрија и Хрватска буду потпуно или делимично (због узнемирене јавности а не зато што њихови челници могу да ураде било шта противу насељавања) затвориле своје границе, бројка ће прогресивно расти. Све до оне летошње и нимало случајне процене председника скупштинског Одбора за контролу служби безбедности, Момира Стојановића, од 400 хиљада Арапа које ћемо трајно населити широм земље.

Шта нас је по питању избеглица снашло од почетка ове 2015.године и куда ће нас то одвести?

Посреди је глобалистички појекат дестабилизације већег дела европског континента – пут ка неутралисању или „репрограмирању“ држава и нација, промени демографске слике, разарања још оно мало преосталих хришћанских вредности, изазивања трајног али контролисаног хаоса, појачавања вишедимензионалне вођене кризе којом се филигрански управља из једног центра и стварања услова (тероростички акти, побуне, економски колапс и др.) за избијање једног или више ограничених или тоталних оружаних сукоба са фаталним последицама, у којима ће се сви тући противу свих. Без свега тога се ЕУ не може трансформисати у давно планирани виши стадијум – Сједињене Државе Европе – са јединственом, наднационалном владом и осталим полугама за тлачење љуских маса.

Србија је (као будући Београдски пашалук) у том пројекту једна од главних ударних тачака. О томе није потребно ни расправљати, уколико је небројено пута нескривено истакнуто да нас доживаљавају као „мале Русе“ – иако је општепознато да је Православље за западне отпаднике рак рана коју морају „излечити“ на основу познате „дијагностике“ и провереним „хируршким захватима“. Онако како су то чинили кроз векове – уместо да нас је сада бар једно педесет милиона, сведени смо на занемарљиву бројку не већу од десет, и то када се саберемо и с’ ове и с’ оне стране реке Дрине и широм Балкана.

О избегличком колапсу су написани бројни текстови од стране више аутора (на порталу ФСК посебно), и успавана и изманипулисана јавност Србије благовремено упозорена шта нам се спрема. Указивали смо да је овај проблем преозбиљан и да марионетска власт вуче потезе не из незнања, већ према налозима својих ментора са запада, радећи све супротно од онога што је морала да чини, на шта је обавезују како домаћи закони и бројни прописи, тако и међународно право.

Просипајући нам лицемерну и изанђалу причу о хуманости и људскости, о прихвату несрећника измучених ратовима, о несебичности и солидарности (што би само луд човек оспорио), нису се потрудили да, рецимо, ту своју широкогрудост покажу на делу, али тамо где се трагедија ових људи дешава – на Блиском и Средњем истоку, на северу Африке и дуж осталих меридијана. Значи, тачно у складу са Женевском конвенцијом али не оном из 1951. већ из 1949. године – хуманитарну и свакојаку другу помоћ, посебно у људству, упућивати авионима „Ер Србије“ и свим осталим превозним средствима, и правац у избегличке кампове на граници Сирије и Турске. Тамо где је та помоћ заиста потребна.

Уместо да је на сва звона званично алармиран Савет безбедности и тражено да нас, поступајући према Повељи ОУН, заштити као земљу која нема ама баш никакве везе са ратом у Сирији и безбедносним неприликама у бројним другим земљама – Авганистану, Пакистану, Либији, Еритреји и другима, српски окупациони намесници су безглаво извршавали све оно што су им разноразни европски изасланици и белосветски чивновници нижег ранга налагали, наносећи нам немерљиву штету и дугорочне последице.

И много више од тога. Док су сви остали, једноставно, гурали избегличке колоне даље од себе или их невољно примали и прослеђивали, евентуално региструјући за интерне потребе али не уручујући било каква документа, наше власти су једине у Европи, рачунајући у то и Турску, чиниле оно што ће нас уништити – делиле су званичне папире (до сада око 400 хиљада!) шаком и капом (поред регистрације, која је потпуно одвојени и различити поступак!), од чега, када крене (а кренуће) и званичан поступак реадмисије, неће моћи да се побегне, нити ћемо било шта моћи да учинимо у одбрану.

Све до недавног мини самита врло интересантно одабраних чланица ЕУ (без Велике Британије, Француске и других значајних држава) и земаља тзв. западног Балкана, када су нам наочиглед целокупне јавности, уз несебично и, како то другачије назвати, него промискуитетно нуђење нашег „врховног вође“, или по оној познатој – „већи сам католик од папе“, зарили нож не у леђа, већ у груди.

Тако смо стављени самовољом нашег вође не само у ранг угрожених земаља ЕУ као што је Грчка, већ смо под изговором тзв. балканске руте којом се избеглице у виду незадрживе руље крећу, обавезани на њихов прихват и наводно привремено збрињавање. Тобож’ ради предстојеће зиме. У исто време када се бројне чланице те исте организације, као што су Пољска, Чешка, Словачка, затим (и посебно) Мађарска, Румунија, Бугарска (о оним са севера Европе и особито о Британији, не вреди ни писати), не само згражавају над овим проблемом, већ отворено одбијају било какву кооперативност и оно на шта су се обавезали прихватањем тзв. европских правила кроз учлањење у ЕУ и посебно у НАТО.

Ево оригиналног примера – Хрватска у тзв. мировним и борбеним мисијама као чланица НАТО, рецимо, ангажује тачно 192 припадника своје војске. Да ли је познато где? Наравно, сви су у Авганистану, на понос „нације“ и, посебно, Алијансе. Погледајмо их како се опходе према избеглицама. Зашто не би и они и бројне друге чланице евроатлантског савеза, које „граде“ мир широм света, примили избеглице тачно из оних земаља где су дали свој „допринос“ ширењу демократије и евроатлантских „вредности“? А избеглица из Авганистана не мањка, иако је тамо поодавно званично успостављен мир и демократија. Баш као и у Ираку, а о Пакистану да и не говоримо.

Ко су били главни заговорници и директни извршиоци, поред Сједињених Америчких Држава, рушења „недемократских“ режима у Ираку, Либији и сада у Сирији? Велика Британија и Француска. Где су оне на мини самиту и колико избеглица намеравају да приме?

У Србији се о томе ћути. За српску власт тако нешто не постоји или се говори крајње стидљиво. Србија је „пример“ како се треба жртвовати и помоћи угроженима.

Због свега наведеног потребно је поставити више питања овим западним агентурним плаћеницима и до сада невиђеним преварантима који воде Србију, питања на која одлично знају одговоре али их никада неће дати. Док не дође време за озбиљан кривични прогон и санкционисање.

Рецимо – ко им је дозволио да погазе сувереност Србије, државе која је „изворни субјекат“ међународног права и дао одобрење да суверена овлашћења пренесу на Европску унију (и остале органе и организације), чији члан, да трагедија буде комплетна, нисмо, а које су тзв. „изведени субјекат“ и управо, према важећим међународним прописима и конвенцијама, нису ни надлежне за решавање питања као што су избегличке и остале кризе?

Чему организовано обмањивање српске јавности и искривљено тумачење Женевске конвенције из 1951. године (са додатним протоколима), која уопште не третира тзв. ратне избеглице нити се бави том проблематиком, већ штити она лица која беже из земље порекла у суседне или треће државе, зато што су политички, верски, национално, социјално и на друге начине неравноправни или не уживају сва остала људска права? И то морају уверљиво да докажу, а да оне државе које одобравају азил пре тога провере истинитост навода у земљама порекла.

У тој конвенцији из 1951. године, а на основу ње и у важећем српском „Закону о азилу“ који је усаглашен са ЕУ и осталим земљама Европе и света, врло прецизно стоји – да се захтев за азил неће разматрати уколико је посреди економска миграција. А управо баш то, дословно, све избеглице нескривено изјављују, чиме по аутоматизму губе право на било какав азил у трећој земљи, па тако и у Србији.

Избеглице, бар већина њих и то они војноспособни и у статусу нескривених дезертера, отворено нас исмејавају – они су, ето, са све лап-топовима и тач-скрин телефонима, решили да пронађу миран и стабилан живот у најбогатијим земљама света, може им се и у томе их неће нико зауставити. Шта је ово, него закон руље и оно што је некада давно „красило“ амерички дивљи запад или мрачни средњи век.

Зашто се наочиглед српске јавности отворено крше најамње два закона: (1) Закон о заштити државне границе и (2) Закон о азилу, као и више међудржавних споразума о граничном режиму, и бројне уредбе, као што је, рецимо, Уредба о ближим условима за одбијање уласка странаца у Р. Србију?

Због чега нису поднети предлози Народној скупштини да се наведени, веома важни закони измене и ускладе са новонасталом ситуацијом или бар привремено ставе ван снаге, како би се предупредило безакоње и бројне злоупотребе (оно што ради министар Вулин је уџбенички пример тога) и бескрупулозна самовоља извршне власти на челу са премијером, који се отргао контроли и у полудиктаторском маниру ведри и облачи овим народом, не питајући га за мишљење и не обазирући се на сасвим опипљиву трагедију?

Из којих буџетских ставки се финансира нелегални прихват огромних маса избеглица и ко је верификовао такво стање? Да ли је о томе извештена Скупштина, да ли се о томе расправљало и да ли је добијена дозвола за непланирано расипање народних пара, у условима када је финансијски лов у мутном од стране разноразних „доброчинитеља“, од оних илегалних до легалних а привилегованих аутопревозника и осталих услужних „служби“, пратећа (и обавезна) криминална појава у оваквим катаклизмама?

Због чега се јавности Србије не појасни да су ове избеглице према међународном праву (Женевска конвенција из 1949. а не она из 1951. како се упорно натура) категорија „цивилног становништва угроженог услед ратних дејстава“, које немају право да се самостално или организовано, иснтруисани и финансирани од стране било кога (а знамо да иза тога стоје глобалистички центри моћи предвођени оперативцима као што је Ђерђ Сорош), креће мимо установљених „избегличких центара“, „интернирских логора“, „сабирних центара“, „зона безбедности“ или „заштићених зона“?

 

Центара који се организују или на простору где се одвијају ратни сукоби или на окупираној територији или у најближем суседству, где је тако нешто могуће обезбедити. И то од стране сукобљених страна, затим, од стране тзв. сила заштитница, од суседних или неутралних земаља, а пре свих од стране Савета безбедности који је дужан да реагује на адекватан начин (Глава VI и VII), као и од стране независне специјализоване агенције УН коју познајемо као УНХЦР.

Ко је одобрио српским властима да се отвори државна граница, да се незаконито мења гранични режим како на званичним граничним прелазима, тако и у тзв. зеленом појасу (термин ексклузивно смишљен на РТС-у), чиме је драстично угрожена безбедност земље и грађана? И не само то, ко им је одобрио и на основу којих међународних и домаћих прописа, да странце (то је прави назив, а не избеглице, мигранти, азиланти и слично) које су примили на нашу територију, организовано пребацују ка суседним земљама и, ако хоћемо да будемо искрени и поштени, упућују и инспиришу да наставе чињење озбиљних кривичних дела, чиме угрожавају безбедност и поредак наведених држава?

Мађарска нам је баш из тог разлога – а на нашу велику срамоту – показала и демонстрирала које неподопштине (и озбиљне инкриминације које санкционише међународно право) чинимо, и како се од тога ваља бранити и одбранити. Бар док не пресавију табак и туже нас пред међународним судовима за озбиљну одштету.

На основу којих државних процена, критеријума, сазнања, на основу којих међународних гаранција, Влада Србије читав проблем посматра као пролазно и решиво стање и чиме доказује да се број од неколико стотина хиљада странаца (а не избеглица, миграната, азиланата) неће повећати на милион или неколико милиона? И како ће их надаље илегално пребацивати према западној Европи када следи потпуно затварање граница, а то значи, у једном тренутку, колапс државе и народа? Где тада са њима – у Бугарску, Македонију…? Што би се народски рекло – мало морген.

Ко им је одобрио да изврше, као акт безакоња (јер никакав закон није донет), пренамену једног броја касарни Војске Србије и крену са припремама за привремени а затим и стални прихват и смештај странаца? Уместо да враћају обавезни војни рок и јачају одбрамбене капацитете државе.

Ко им је и на основу којих принципа и критеријума одобрио да произвољно или у зависности од праваца кретања непрегледних (и све већих) колона странаца (а не избеглица, азиланата…), подижу прихватне центре и друга станишта за збрињавање, и да ли су за тако нешто добили сагласност локалних самоуправа и становништва које ће неминовно бити угрожено по више питања, од којих је оно безбедносно на првом месту?

Овако би могло унедоглед. Има ли сврхе? Нема. Зашто? Зато што је Србија окупирана земља и то тачно онако како предвиђа међународно право. Територија Косова и Метохије је окупирана у складу са изворним тумачењем, а у остатку Србије је на делу тзв. мека или перфидна окупација. Али окупација.

Има ли нам спаса? Има. Уколико применимо само један институт који препознаје међународно право у условима окупације, целокупне или дела територије, а то је, дословно – устанак народа.

***

И, на самом крају, порука за оне који упорно лармају о подизању зидова или ограда према БЈР Македонији и Бугарској – то је господо (и даме) из бивших власти, лицемерно и неискрено. Успут, страшно пуно кошта. Уколико је Мађарска, због равничарских терена то задовољство платила неколико стотина милиона евра, нас би, ако сте бар мало размишљали и познајете географију јужних и источних државних међа, такав подухват задужио бар за нове две милијарде. И ништа не би смо постигли. Такве препреке се на таквим теренима врло тешко чувају.

Угасили сте граничне јединице Војске Југославије (СЦГ и Србије) додворавајући се еуроатлантским пријатељима у времену када сте били „необавештени“, а са њима и преко сто караула, најбоље наоружање, адекватну опрему и опто-електронску и осталу технику, инжињеријска и специјална средства за запречавање и обезбеђење, непревазиђене вучјаке-чуваре…, угасили сте најелитнију српску војну снагу која се доказала на најтежем испиту – у одбрани од НАТО агресије.

И, зато, јавно се извините овом народу, изразите бар жељу за покајањем и тражите да се исправи кобна грешка. Тражите да се врате граничари које је још установио Краљ Петар Први Ослободилац, а ви неутралисали. Онако како сте угасили и славне армије, корпусе и дивизије.

 

Да би смо бар пробали да зауставимо стотине и стотине хиљада странаца, који из дана у дан све више и више надиру. Јер, другачије не може.

Прочитај без интернета:
54 гласa