Слобода нема цену, овa чињеница је нешто што нико не оспорава. Наравно сви знају да ни једна држава која није имала озбиљну војску није могла да задржи ни слободу. Ако ове две истине реално сагледамо и повежемо, постаје нам сасвим јасно да за озбиљну државу војска нема цену.

Проверимо и размислимо колика нам је и каква војска, постаће нам много јасније зашто губимо сваки осећај слободе. Биће нам кристално јасно зашто смо постали потпуно зависни од других, зашто је систем уређења унутар државе робовласнички. Довољно је сетити се само колико смо оружја истопили, и ко га је топио. Како разумети уништавање сопствених елитних јединица војске и полиције? Дозволили смо да нам јединицу попут ЈСО оцрне. Нисмо се супроставили док су момке који су крварили за српске територије прогањали. Да ли су они који су то радили размишљали како је мајкама оних који су у склопу тих јединица своје животе положили за своју Отаџбину, верујући у своју Србију, волећи свој народ? Каква је туга у душама оних који су остали инвалиди да би ми били слободни? Како се осећају они који су рањавани, док еврофанатици газе по њиховој крви додворавајући се својим газдама?

Наравно да је у срцима српских јунака туга док гледају ту неправду, али јунаци ко јунаци опет би бранили своју Отаџбину. Они су то радили зато што су Срби, и то им нико не може одузети. Они који их нападају треба да буду искрени према себи: нападају ли их зато што нису имали храбрости да буду као они или једноставно зато што нису Срби?

Стално нам објашњавају о смањењу и модернизацији војске, о неким савременим начинима одбране. Какав мозак то може да нас убеђује да је нама будућност са онима који су убијали нашу децу? Шта мислити о онима који НАТО виде као пријатеље? Сматра ли неко стварно да ће они да нас бране ? Такве треба питати на основу чега су поверовали да ће Немци, Енглези, Бугари, Французи, Хрвати, Американци и остали НАТО криминалци нас да бране. Нама је потребна одбрана од њих, а за то је неопходна војска, елитне јединице и оружје које ми тако лако по њиховој команди топимо и продајемо. Оне који и даље слепо верују у снагу некаквих коалиција треба подсетити на речи Живојина Мишића:

34737Кад више држава чине коалицију, онда је општа снага њихова редовно мања од стварне снаге свију њих. Доиста, сви савезници желе победу како би тиме постигли истакнути циљ, али се опет сваки од њих труди, да у том заједничком послу натури на туђа леђа најтеже бреме, а сем тога у више случајева савезници различито гледају и на коначан резултат борбе. Један на пример жели постигнути пораз непријатеља, други би опет желео да се само ослаби на неко време, како би од њега изнудио извесне добити итд.“

Зашто је тако великој сили толико сметао ЈСО, зашто јој данас смета жандармерија? Како то да увек сметају оне јединице које су најоспособљеније за одбрану? Наравно да им те јединице не би сметале да смо у НАТО-у, онда би управо на нашим специјалцима било најтеже бреме. Када су постали свесни истине да Србин не ратује туђе ратове, да он јесте непобедив али не зато што отима него зато што не да своје, кренула је хајка на српску војску и полицију, кренуло је разоружавање. Ту хајку нам сада наши издајници објашњавају тако да имамо вишак наоружања. Нико да постави реално ствари, немамо ми вишак оружја ми имамо мањак војске. Како су ови еврофанатици почели да смањују војску и полицију ускоро неће имати коме да дају ни чизме а не оружје. Кукавице које данас доносе одлуке о оружаним формацијама прави су пример тезе Јована Дучића:

„Кукавице увек иду странпутицом.“

Странпутица је сигурно и блага реч за оне који постављају убице свог народа – гле мазохизма, или ироније – за своје саветнике. Тешко је и у овако богатом језику попут српског наћи прави појам за пут којим нас воде а који подразумева да народ сада својим политичарима плаћа злочинце, попут Тонија Блера и Алистера Кембела, да их саветују. Пут који су изабрали чинио им се много лакшим. Уствари за кукавице то је био и једини пут, онај други захтева веру и храброст. За овај други прави пут потребно је тако мало али за понизне слуге тако недостижно. Кукавице никад нису имале довољно вере у Божју правду а ни храбрости да се за њу изборе. Управо због недостатка вере за њих је остала вечно сакривена тајна да је немогуће изгубити када се бориш за нешто заиста вредно. Немогуће је изгубити праведну борбу за веру, истину, слободу, не може нам нико отети Отаџбину. Србија је увек имала Синђелиће, можда је непријатељ неки пут успевао физички да их уклони али никад их није победио. И данас је њихов дух једини гарант слободе једина светлост наде да ће Србију имати ко да брани, да ће Србија опет имати војску.

Ој војводо Синђелићу

Ој војводо Синђелићу

Српски сине од Ресаве равне

Ти си знао Србина заклети

Како треба за слободу мрети

Пушка пуче бој се бије

А Синђелић љуту битку бије

Љуту битку бије за слободу

За слободу српскоме народу.

Ој војводо ти си пао

Али душман још од тебе стрепи

Ти си турске посекао главе

Зато тебе Срби радо славе

Ој војводо Синђелићу

Српски сине од Ресаве равне

Милије је Србину умрети

Него робом икада живети.

Народна песма

Губи се само онда када не верујеш у оно за шта се бориш, или онда када се бориш за безвредне тренутне вредности. Оне вредности које запад највише пропагира, приказујући их као суштину живота. Довољно је мало погледати у прошлост и знати шта нас чека ако изаберемо тај пут. Прошлост је увек била темељ без ког не може постојати садашњост а још мање будућност. Онај ко не констатује прошлост мораће поново да учи, таквa лекција и учење је увек најтеже. Када год смо своје вредности мењали западним, одвајајући се од своје суштине, страдали смо без милости. Када смо љубав према Отаџбини мењали за љубав ка материјалним вредностима брзо смо остајали и без земље и без материјалног. Онда када смо наивно веровали у добронамерност западних пријатеља резултат је био губљење слободе. Док се освестимо и сагледамо истину војске више нема. Наравно кад нема војске нема ко ни да сачува ни да обезбеди слободу. Коју би онда цену платили да имамо војску? Тада схватамо да слобода нема цену а да је једина гаранција слободе војска.

Никад не треба сметнути са ума да има ствари које човека одмах заболе, и да он одмах и реагује на њих. Вероватно због те реакције која је тренутна, проблем се брзо решава, бол нестаје. Постоји и оно друго што човек не осети одмах већ не примећујући дозволи да се рашири. Ширећи се та болест постаје све јача, лечење од ње је много теже и болеће много више. Зато се помолимо да Србин што пре осети болест која је захватила његове владстодршце. Болест преваре, гордости, еврофанатизма који подразумева србомрство и издаје док још имамо прилике да повратимо слободу. Војску нисмо сачували али нек се непријатељи због тога не радују превише, подсетићемо их само на речи Јована Драгашевића који је још 1867 лета Господњег записао:

34573784„Има једна сорта ратовања која је за нас Србе од непроцењиве важности, а коју ми нажалост слабо проучавамо. То је четовање, или ти рат планински, који се још зове мали рат или герила (…) тај је начин ратовања код Срба освештан најсјајнијим успесима, и био им је још од памтивека анђео хранитељ и снага која је разбијала најсилнијег непријатеља. Четовање је такво ратовање да се са мањом силом одбије и разбије велика. Све што на попришту постоји као незгода и препона големој војсци, све је то у четовању присни савезник и пријатељ.“

Знајући ово знамо и да нам нико не може одузети слободу – Срби су војска. Не вреди НАТО коалицији што нам топи оружје, не вреди издајницима што им свесрдно помажу у томе. Могу они расформирати елитне јединице или смањивати војску, могу они топити метал али не могу истопити српску душу. Никада из српског срца не могу избацити војника, никада Србину не могу одузети слободу. Зато и сада када им се чини да смо на коленима осећају снагу. Могу они да нас ломе али никад неће успети да сакрију свој страх од Србина. Страх од вере православне, страх да Србин не почне четовање а онда ето војске, ето слободе.

272 гласa