Збивања везана за спречавања уласка воза који се упутио из Београда ка Косовској Митровици и интервенција специјалних јединица Косовске полиције РОСУ на територији тзв. српског севера, поново су разобличиле дефект Бриселског споразума, бацивши право светло на саму суштину истог, којим је, према речима проф. др Ратка Марковића, Србија 2013. године „абдицирала од поседовања и вршења свих функција државне власти на територији која је, уставноправно гледано, њена аутономна покрајина“.
Како му само име каже Бриселски споразум је споразум који је закључен између две стране (Београд и Приштина), а којим су учеснице споразума међусобно преузеле одређена права и обавезе, наводно са циљем да се нормализују односи.

Као што је већ познато у јавности, у циљу спровођења Бриселског споразума Република Србија је предузела читав низ радњи и донела читав низ правних аката. Све што је предузимано са циљем имплементације Бриселског споразума, изазивало је и још увек изазива велике турбуленције у уставноправном систему наше земље, који се конзистентно поткопава доношењем различитих закона и других општих правних аката супротних важећем Уставу, а све то у духу „дијалога“ са Приштином којим смо условљени на нашем наводно европском путу.

Тако је током 2013. године, противно Уставу и Закону о локалној самоуправи Влада Републике Србије распустила скупштине општине Звечан, Зубин Поток, Косовска Митровица и Лепосавић уз образовање привремених органа у тим општинама. Нови локални избори никад нису ни расписани од стране председника Народне скупштине РС, иако је за расписивање тих избора постојала законска обавеза, и то у врло кратком року. Наш народ који живи у ове четири општине на северу Косова и Метохије буквално је био приморан од стране централних власти у Београду да изађе на локалне изборе, али да не буде забуне, не оне изборе који су расписани од стране председника Народне скупштине Републике Србије, већ на локалне изборе које је била расписала „председница Републике Косово“, Атифете Јахјага.

Ради спровођења Бриселског споразума, наше власти су распустиле и безбедносне структуре Републике Србије које су функционисале на северном делу Косова и Метохије, тако што је Влада донела Закључак којим је наложила измену Правилника о унутрашњој организацији и систематизацији радних места у Министарству унутрашњих послова, а коначан исход измена је био престанак радног односа свих полицијских службеника и пензионисање истих, уз могућност интегрисања постојећих кадрова и јединствену полицију Републике Косово.

У циљу имплементације Споразума, Високи савет судства и Државни тужилац Загорка Доловац донели су Одлуку односно Обавезно упутство о „престројавању“ рада наших судова и јавних тужилаштава који су покривали територију АП Косово и Метохија, евидентирањем, чувањем и предајом предмета ЕУЛЕКС-у, као припремну фазу за укидање тих судова и тужилаштава, сходно преузетим обавезама из Споразума. У најави је доношење акта о „интегрисању“ наших судија у правосудни систем Републике Косово. Још се не зна каква ће судбина задесити државне службенике који су запослени у тим државним органима. Донет је нови Закон о подручјима и седиштима судова и јавних тужилаштава (Службени гласник РС број 101/2013) чија мрежа судова и јавних тужилаштава више не покрива територију АП Косово и Метохија. Додуше, члан 12 Закона је предвидео у том делу доношење посебног Закона. Слутимо да се овде није мислило на закон Републике Србије, већ на закон неке друге државе, а у прилог тачности такве претпоставке говори чињеница да посебан закон до данашњег дана није донет, иако је рок истекао још 31.12.2013. године.

Из медија сазнајемо да постоји и договор о томе да специјалне јединице РОСУ нису могле и нису смеле крочити на територију северног дела Косова и Метохије на којем живи српски живаљ, без претходне дозволе НАТО-а и локалне заједнице. Није баш јасно да ли се ради о условима који морају бити кумулативно испуњени, или је довољно да само један од ова два субјетка да сагласност за улазак. У сваком случају, поуздано можемо претпоставити да власти у Приштини никако не би потегнуле своје специјалне јединице без претходног мига великих и моћних фактора, који су одувек били на њиховој страни, а што се најбоље манифестовало током пролећа 1999.г године.

У међувремену, гранични прелази су у целости успостављени, Косово је добило и свој међународни позивни број, све то у смислу исупуњења преузетих обавеза од стране Србије.

Дакле, можемо да констатујемо да се тзв. Република Косово видно овајдила о Бриселски споразум, а Србија за узврат није добила ништа. Напротив, изгубила је јако пуно.

Видно је да Приштина није испунила своју једину и основну обавезу, а то је оснивање заједница српских општина, које су предвиђене као вид мањинске заштите Срба у Републици Косово. Првих шест тачака Споразума односе се само на ЗСО, а из самог текста је видљиво да су те одредбе унете наводно у корист Београда, као најважнија и готово једина обавеза Приштине. Дакле Београд је дао све, а није добио ништа. Напротив, изгубио је јер је део своје територије трампио за илузију звану ЕУ.

У насталој ситуацији, власти у Београду не преостаје ништа друго него да подробно преиспита погубни европски пут на који се упутила, ризикујући много на том путу, укључујући и властиту државу, а не добијајући за узврат ништа.

Уз сагледавање свега наведеног, уколико разум ипак превлада, потребно је одмах објавити престанак важења Бриселског споразума, а као правни разлог навести једнострано кршење и непоштовање Споразума у његовим суштински битним деловима, од стране Приштине.

Наравно то би даље значило, заокрет и у спољној политици земље и окретање Србије у геополитичком смислу ка Русији, што би засигурно изазвало одређене реакције, на шта се мора рачунати и извршити адекватне безбедносне припреме за то.

Извлачећи се из глиба који је створен закључивањем и спровођењем Бриселског споразума, потребно је за почетак да:

Председница Народне скупштине Републике Србије, у складу са одредбама Закона о локалним изборима (Сл. лист РС број 129/2007, 34/2010, 54/2011) одмах распише изборе за скупштине општина у Косовској Митровици, Звечану, Зубином Потоку и Лепосавићу на основу јединственог бирачког списка, сходно одребама Закона о јединственом бирачком списку Републике Србије;

да Влада донесе Закључак и наложи доношење измена Правилника о организацији и систематизацији радних места у Министарству унутрашњих послова и понуди свим полицијским службеницима на територији Космета који су били захваћени претходним одлукама (откази) и који испуњавају услове за то

да се врате на своја радна места, поготову што решења о престанку радног односа наших полицијских службеника још увек нису коначна;

да се донесу измене Закона о подручјима и седиштима судова и јавних тужилаштава тако што ће мрежом судова и тужилаштава бити покривена целокупна територија Републике Србије, укључујући и АП Косово и Метохија, а у одсуству таквих измена Закона, да Уставни суд по службеној дужности оцени уставност постојећег Закона о подручјима и седиштима судова и јавних тужилаштава;

да Високи савет судства и Републички јавни тужилац донесу нове акте, којима ће Одлука ВСС број 06-00-25/2013-01 од 17.06.2013. године и Обавезно упутство Републичког јавног тужиоца број О бр. 2/13 од 14.6.2013.године бити стављени ван снаге, чиме би наши судови и јавна тужилаштва са седиштем у Косовској Митровици наставили са нормалним радом у пуном капацитету, у складу са Уставом и законима РС, уз евентулана измештања седишта ових државних органа у друга места, у зависности од новонастале ситуације.

Нема сумње да би сви ови акти наших власти којима би се изразио суверенистички приступ изазвали бурне реакције на другој страни ( знатно горе него воз). Међутим, време је показало да је измештање преговора о Косову и Метохији из крила Савета безбедности УН у Брисел била кобна грешка, чије горке плодове већ увелико кусамо.

Дефинитиван крах бриселских преговора пада на терет албанске стране и може се приписати искључиво њој. То је тешко било коме да оспори и аргументовано порекне.

Зато је сада идеалан тренутак да се, уз позивање на Резолуцију Савета безбедности УН 1244, расправа о Косову и Метохији врати у крило Савета безбедности Уједињених нација. Једино у том случају можемо рачунати на објективан приступ међунарнодних чиниоца и позитиван утицај оних држава које нису, због властите и директне заинтересованости за коначан исход преговора, навијачки настројене према албанској страни. При том, једино Резолуција СБ 1244 гарантује Србији њен територијални интегритет, што се не би могло рећи и за Бриселски споразум.

Истовремено, прекид даљих предговора под окриљем бриселске администрације би засигурно повратио поверење у изабране представнике наше власти, подигао морал и вратио самопоштовање наших грађана, а временом би и други почели много више да нас поштују и респектују, укључујући и Албанце са Косова и Метохије, што би на дуже стазе можда и повећало шансе за успех у међусобним преговорима.

34 гласa