МОЈИЋ: Целокупни амбијент треба да се промени. Економски замах мора бити суштински, а не само привидно бољи. Жене су уцењене да ће остати без радног места у случају трудноће. Млади покушавају да ускладе посао и родитељство. Ако не могу, избећи ће још већи проблем, а то је да своје дете отерају директно у сиромаштво.

ШАРИЋ: Људи се данас радују ако имају плату двеста евра, да могу да плате дажбине. А где је храна? То је срамота. Наш економски систем је као изрека „товари магаре док је у блату“ – задужи човека и мораће да ради за минималац и тако живи 70 одсто Србије. Систем вредности одређују старлете, криминалци и нарко дилери. Ово и овако нема више смисла.

ПАВЛОВИЋ: На путу ка ЕУ све је постављено тако да у кључним сегментима немате решење – јер ако кренете од ММФ, који вам креше то што креше – онда никада нећете имати решење. То што власт зове стратегијом је смешно. Ако њоме не захвате радно-правни статус, а ми непрекидно уништавамо права запослених у корист капитала, онда ћемо и даље имати притисак на жене да не рађају. Треба видети шта су све у Русији урадили, јер су они ситуацију која је била као код нас, потпуно преокренули.

АНТИЋ: Између улагања у продуктивне и образоване брачне парове са алатом и зантом и њихово поптомство (3-4) деце, српски социјалисти и социјалдемократи увек бирају да помажу сиромашним пензионерима (које су претходно осиромашили) или, понекад, ретким породицама са више од десеторо деце, где оба родитеља не раде, живе у туђем стану без грејања и струје…

МАЏАР: Многи не могу да склопе бракове јер не могу да дођу до посла и стана као елементарних услова неопходних за породицу. Данас је теже него у стара времена одгајити дете – некада је плата мушкарца била довољна за издржавање целе породице.

ОНИ који су већ деценијама на власти, где опстају разним формама удруживања и раздруживања, изнова лажно обећавају «бољи живот за све» ако и само ако они опет буду власт. Разлика је само у оном делу текста где су додали «више беба». Стратегију, међутим, строго држе на досадашњем евроатлантистичком курсу. Оном који је Србима од 2000.до данас донео демографску катастрофу – геноцидних размера!

На то је, пре неки дан, лицемерно алармирала Славица Ђукић Дејановић, откривајући да је, од «промена 2000.године», природни прираштај смањен толико да нас је око пола милиона мање само на основу разлике умрлих и рођених, јер се на сваких хиљаду становника роди 9, а умре 14 људи. Када на то додамо број абортуса којих је између 150 и 220 хиљада годишње, израчунамо да нас је неколико милиона мање од онога што је реално «на терену» могло да нас буде.

Као прави социјалиста, Ђукановић је «заплакала» што смо шеста нација по старости у Европи. Као да социјалисте нису овде на власти више од пола века!

Шутановац је пре неки дан «заплакао» за општим изборима и «јер је Србија четврта најсиромашнија држава Европе». Као да је под ДОС-ом била Швајцарска! И као да он није био део евро-атлантистичког пројекта који је Србију хируршким навођењем из ММФ, опустошио либералном економијом и дотерао је до тог рејтинга четвртог – од назад!

«Плаче» за још власти – не на дневном, него свакоминутном нивоу – и Александар Вучић. Без скрупула најављује «осетно» повећање дела плата и пензија, као да их није он противзаконито отео у драматичном (а не осетном) обиму, у име ММФ, ЕУ и политичке му мајке Ангеле Меркел. Маркетиншки му то изгледа не доноси довољно поена, па кроз уста Славице Ђукић Дејановић обећава да ће баш он да оснује Савет за популациону политику и да на чело постави – презаузетога себе.

Све ће да обећа, само неће да обећа да одустаје од евроатлантског пута на коме је Срба за неколико милиона мање него што је релно могло да нас буде.

Зашто се у Србији деца не рађају и ко је за то одговоран?
Коме овакав геноцидни сценарио иде у прилог? Србима или евро-атлантистима?
Шта уопште кажете за ово «стање на терену»?
Шта треба урадити да спречимо сопствено затирање?

Председник САНУ Владимир Костић каже да је демографски проблем Србије «проблем свих проблема» који ако се не реши, за коју годину неће имати ко да плаћа пензије! Али каже и да не зна шта је решење….

Душан МОЈИЋ, социолог, професор Филозофског факултета БУ, некадашњи управник Института за социолошка истраживања

Логично је да се људи у Србији не одлучују на потомство у овим околностима.

Фактора је више: сиромаштво, мада то није једино, пошто постоје сиромашне земље са високом стопом природног прираштаја, затим процес индивидуализације и несигурност транзиције, при чему она никако да се заврши.

Млади одлажу родитељство и због система школовања који им баш није наклоњен, као и због сиромаштва родитеља.

Утичу и шири друштвени процеси као индивидуализација, што значи да ће млади покушати да ускладе посао са родитељством. Али, ако то не могу, тога су свесни и избећи ће још већи проблем, а то је да своје дете отерају директно у сиромаштво. И родитељство се променило у односу на оно пре 40 година када су породице имале и по десеторо деце, па како им буде.

Број абортуса јесте велики, али је он и одраз ниске просвећености у области контрацепције.

Шта треба предузети? Цео институционални оквир, политички и економски систем, и подсистеми друштва (као здравство и слично) треба да се мењају тако да се живи боље. Целокупни амбијент треба да се промени како би економски замах био суштински, а не само привидно бољи. Важан сегмент је и законодавство, које треба да уреди односе у породици и да постави систем заштите од насиља.

Хајде да кренемо од заштите на радном месту и од инспекције рада. Од спровођења закона. Јер, имамо жене које су уцењене да ће остати без радног места у случају трудноће.

Не можемо за све да кривимо држву, нешто је и на нама: припадници елите треба да причају о овим стварима и да раде на унапређењу демографске слике Србије.

Љубомир МАЏАР, економиста

То што се код нас рађа мало деце има своје дубоке корене у томе што смо сиромашно друштво, са великом незапосленошћу, у коме многи не могу да склопе бракове јер немају могућност да дођу до посла и стана као елементарне услове који су неопходни за породицу. И жене које су запослене, а које се суочавају са клаузулом о отказу у случају трудноће, такође су део овог проблема рађања. Јер, нико не жели да изгуби посао.

Данас одгајати дете је јако тежак подухват: много кошта, много ангажује и доноси велики стрес. То никада није било лако, а данас је теже него у стара времена. Некада је плата мушкарца била довољна за издржавање породице.

Здравствена заштита није бог зна какава, па многи умру пре времена. Имамо друштвени систем здравствене заштите чији капацитет није довољан с обзиром на чињеницу да становништво стари, а међу старима је увек више болесних него међу млађима.

На Западу, међу економски развијенијим земљама, становништво такође стари. Део разлога се може приписати чињеници да су жене образованије, самосталније и боље управљају својим телом.

Број абортуса је код нас можда и дупло већи од броја рођене деце.

Какве су економске последице старења? Имамо све мање радне снаге, а без ње нема економског раста. На кратак и средњи рок ипак нећемо осетити ефекте, јер: немамо где да запослимо ни ове радно способне људе којима располажемо!

Ако будемо имали веће дохотке и живели пристојније, имаћемо и бољу демографску слику. А када је реч о интервенцији државе, она има бар 120 стратегија на републичком, и још 250 на нивоу локалних заједница, али су безвредне, јер су мртво слово на папиру! Што држава узме, то је осуђено на пропаст.

Саша ШАРИЋ, Ноћни вукови, Србија

Од чега ће наша породица да се издржава, кад смо – да бисмо се додворили другима – уништили своју привреду и економију која нас је хранила? А где нема производње, нема ни зараде. Увоз пољопривредних производа – од пасуља и белог лука, па даље – уништио је нашег сељака и село.

Људи се данас у Србији радују ако имају плату двеста евра, који су довољни само за плаћање дажбина. А где је храна? То је срамота.

Здравство и школство нам мења сваки нови министар који дође. Хаос.

Како мислите да неки млади мушкарац буде стуб породице и хранитељ, ако нема стални посао, него – ако успе – преко бироа нађе нешто повремено и на неколико месеци. Како мислите да неко са 25 000 динара храни породицу? И онда, нормално, не зна како да се ожени и да створи породицу. А у формираним породицама, због немаштине, долази до проблема и свађа, а и насиља, о коме се толико много говори по медијима.

Нека они дигну стандарде, па ће се склапати бракови и деца ће се рађати.

Можемо да причамо шта хоћемо, али, одговор је у економији – без новца не можеш да храниш породицу, да не говорим о другим стварима које спадају у нормалан живот. А наш економски систем је као она народна изрека „товари магаре док је у блату“. Задужи човека и радиће и за минималац, само да врати дуг, по каматама које су три пута веће него у Европи. Шта су они – легални зеленаши? А онда следе судски извршитељи.

Лично сам разочаран. Више од 70 одсто Србије живи на минималцу. Просечна плата постоји само у Београду. Треба видети шта све људи трпе у фабрикама ван Београда: увреде и понижење.

Шта си ми ти омогућио? Да ме неко вређа, за 165 евра?! Да нам систем вредности одређују старлете, криминалци и нарко дилери? Нека дође ко хоће на власт, само да нам буде боље, па ће нас бити више. Ово и овако нема више смисла.

Чедомир АНТИЋ, историчар, председник Напреног клуба

У Србији је природни прираштај у сталном опадању. То нема везе са „евроатлантистичким путем“ или разобљем после 2000. године. Велики пад природног прираштаја започео је неуспешном, стихијском урбанизацијом и индустријализацијом и траје још од 1956. године.

Други удар наталитету донела је лоша национална, државна и економска политика Слободана Милошевића. Није разумео промене које су у Европи схватили сви (без којих, рецимо, Руска Федерација данас не би имала Путина него неког руског Томислава Николића). Свуда је каснио, није имао дугорочних планова, као и сваки прави комуниста желео је да створи нови народ и то се јасно видело по презиру према свему историјски српском пре 1941. године. Санкције и рат, у које је ушао делећи нацију и са реактивном политиком, даље су урушиле наталитет.

Власт странака ДОС-а покушала је да, по први пут у нашој историји, спроведе политику демографске обнове по узору на Француску. После непуне три године влада Војсилава Коштунице је напустила ту политику. Није то била Коштуничина воља већ став тадашњег министра за рад који је веровао да мала средства која су била на раполагању треба давати свим породицама а не онима које имају троје или четворо деце. Тако је нестао ефекат који је дуго смишљан и који је у Француској променио један сличан негатован тренд.

Помало је цинично када од политичара типа Славице Ђукић-Дејановић слушамо о наталитетској политици. Пре свега популизам СПС и његов савез са необразованом сиротињом онемогућава политику популационе обнове каква је спроведена у Француској. Између улагања у продуктивне и образоване брачне парове са алатом и зантом и њихово поптомство (3-4) деце, српски социјалисти и социјалдемократи увек бирају да помажу сиромашним пензионерима, које је претходно сиромашним учинила њихова популистичка и неодржива политика од 1945. до 2000. године. Или понекад ретким породицама са више од десеторо деце у којима најчешће оба родитеља не раде и живе, рецимо, у туђем стану без грејања и струје… Коначно, мене увек зачуди када неко говори о „евроатлантиситчкој власти“ која је успостављен а после 2000. године. СПС је законити наследник СКС/КПС и делимично СКЈ/КПЈ. На власти су без прекида од 1944. до 2000. године. Партија је потом, уз одлазак свега десетак својих маргиналних политичара, подржавала владе од 2004. до 2007. и од 2008. до данас. Дакле без њих се све дешавало свега током три године? И све је пропало за те три године? Не бих рекао.

Бранко ПАВЛОВИЋ, адвокат

И у Немачкој је таква статистика, тако да није одговоран само економски фактор. Проблем је дубљи. У свим земљама, сем САД, где жене стичу високо образовање, систем радних односа је веома суров и ставља жену у позицију да ако хоће мајчинство, мора да се одрекне каријере.

Ми имамо проблем одлива мозгова, односно младих и тако губимо репродуктивно становништво.

Трећи фактор је чињеница да је генерација «бејби бума» сада на реду за умирање, а та генерација је много бројнија од осталих.

Решење мора бити целовито и широко. Ако неко каже: дођите код нас, даћемо вам услове боље него било ко други – он онда сноси одговорност да ће радни односи бити врста робовласништва. Према томе: када овде дође страни капитал – какво црно ваше породиљско и надокнаде? Ко ће да запошљава жене које планирају да имају више деце? Не пада им на памет.

У радноправном законодавству морамо да се вратимо на станове које се додељују према потребама људи, а не тржшно – из кредита. Макар за младе људе. Да тиме створимо могућности за породицу. То је нарочито важно за градове.

Занимљиво је да имамо око 250 000 мушкараца који живе сами у селу, јер жене више неће да живе тим животом. Треба видети шта са тим руралним крајевима, али не спашавати свако село, него направити тридесетак центара и у њих довести квалитетно здравство, образовање, инфраструктуру и културу и значајно улагање у пољопривреду – да би могло да се добро заради. Кроз те центре би могло да се жене задрже на селу.

Треба видети шта су све у Русији урадили, јер су они ситуацију која је била као код нас, потпуно преокренули.

Лицемерно је да власт лицитира статистичким подацима уместо да изађу са решењем. То што они зову стратегијом – то је потпуно смешно. Ако стратегијом не захвате радно-правни статус, а ми непрекидно уништавамо права запослених у корист капитала, онда ћемо имати притисак на жене да не рађају. Ако стамбено питање не добије радикалније решење него што су стамбени кредити, онда то није стратегија.

Много више од Дејановићке ме секира председник Академије јер каже да нема решење. Ако људи – који по титулама треба да буду најумнији – кажу да немају решење, онда је то за забрињавање. Резумем га делимично, јер он у основи дели тај пут ЕУ и оно што долази са Запада, а то је постављено тако да у кључним сегментима немате решење – јер ако кренете од ММФ, који вам креше то што креше – онда никада нећете имати решење.

Мора да се направи екипа људи која би шест месеци дубински анализирала ствари, донела решење које би морало да се спроведе, али док овде ствари диктирају странци.

ДИАНА МИЛОШЕВИЋ
Прочитај без интернета:
22 гласa