Пред одлучујућу битку на Милвијском мосту крајем октобра 312, будући цар Константин имао је две визије које су у корену промениле и усмериле не само његов живот и живот Римског царства, већ и живот будуће Европе:

„Јевсевије, савременик догађаја, казује оно што је сам лично чуо од цара Константина: ‘Једном после подне, причао је цар, када се сунце већ поче клонити западу, ја својим очима видех на небу Крст Господњи, направљен од звезда, који је сијао јаче од сунца, и на крсту написано: Овим побеђуј!’

То видеше и сви војници, и војвода Артемије, који беху поред цара, и чуђаху се; али их и страх поче хватати, јер су незнабошци сматрали крст као рђав предзнак, као знак несреће и смрти, пошто су на крсну смрт били осуђивани разбојници и злочинци. И сам цар Константин беше у недоумици, и питаше се: Шта значи ова појава? Но наредне ноћи цару се у сну јави сам Господ Христос, и опет показа знамење чесног крста, и рече му: Начини овакав крст, и нареди да се носи пред твојом војском, и ти ћеш победити не само Максенција него и све непријатеље твоје.

Уставши од сна, цар исприча својим велможама своје сновиђење. Затим позва веште мајсторе и нареди им да на заставама израде чесни крст од злата, бисера и драгог камења, описавши им облик и изглед јављеног му знамења; усто нареди својим војницима да направе крсни знак на свима својим оружјима, на шлемовима и на штитовима. Поражен дивним виђењем, Константин одлучи у души да не поштује другог Бога осим Христа који му се јави. И позва к себи хришћанске свештенике, и упита их: Ко је тај Бог и какав је смисао знамења које виде? Саслушавши њихов одговор: о једином Богу, о тајни оваплоћења Његовог Сина Јединородног ради спасења људи, о крсној смрти Господа Исуса Који победи силу смрти, о крсном знамењу које му се јавило као о победном знаку, – Константин свесно и потпуно постаде хришћанин у души. Од тога времена он стаде усрдно читати Свето Писмо, и стално је поред себе имао свештенике, ма да још не беше примио свето крштење.

Призвавши Христа Бога као помоћника и заштитника, Константин са свом својом војском, пред којом је ношен чесни крст, крену из Галије у Италију против Максенција. А Максенције, пошто боговима принесе раскошне жртве и саслуша гатаре, осионо пође са великом војском у сусрет Константину. Штићен спасоносним знамењем крста, Константин, после три судара са противником, дође до пред сам Рим. Ту му нанесе одлучан ударац и коначан пораз. Сам Максенције даде се у бекство, али кад би на мосту преко реке Тибра, мост се по дејству силе Божје сруши, и он се удави са одабраним коњаницима својим, као некада Фараон са војском својом. Константин уђе у Рим свечано као победилац, дочекан од народа са великом радошћу. Свестан да је победу однео Божјом помоћу, Константин узношаше велику благодарност Богу што је силом часног и животворног крста победио тиранина, и нареди да се у средини града истакне застава са крстом. А потом, када захвални Римљани поставише статуу у част новога цара, Константин нареди да се у руке те његове статуе стави и учврсти високо копље у виду крста са следећим натписом на њему: ‘Овим спасоносним знамењем ослободих ваш град од јарма тирановог и повратих Римскоме народу пређашњи сјај и славу’.“[i]

Победа на Милвијском мосту над супарником за западни престо Римског царства, отворила је врата Константину да, већ следеће, 313. године изда Милански едикт, којим је на територији царства проглашена општа верска равноправност и укинут прогон хрићшана који је трајао скоро 300 година. И отворила је пут ка измештању царске престонице на обале Босфора, где је 330. године антички град Византион преименован у Нови Рим, односно Константинопољ, који ће постати расадник хришћанства и обликовања духовности и цивилизације нове, пост-паганске Европе, све до пада у отоманске руке 29. маја 1453. године, када је последњи ромејски цар, Константин XI Палеолог (по мајци Драгаш), одбио понуду османлијског султана Мехмеда II, којом би му били јемчени живот, титула и земља у замену за мирну предају престонице, и, попут нашег кнеза Лазара, изабрао смрт на зидинама царског града, заједно са шачицом храбрих бранилаца (и православаца и католика), који су отишли у легенду.

Управо празновани Крстовдан, 27. септембра (14. септембра по Јулијанском календару), означава два догађаја из прапочетака савремене Европе: 1. проналажење Часног Крста од стране Константинове мајке, царице Јелене, затрпаног испод Венериног храма на брежуљку на обронцима Јерусалима, године 326. и 2. враћање Часног Крста у Јерусалим из Персије од стране цара Ираклија, пошто је потукао персијског цара Хозроја, који је Крст однео после освајања Јерусалима 614. године.

Сама сцена повратка Часног Крста у Јерусалим много говори о духовној скромности тадашњег најмоћнијег европског владара, као и о тадашњој владајућој европској цивилизацији:

„Ушавши у град цар Ираклије ношаше Крст на својим леђима. Но на једанпут стаде цар и не могаше ни корака крочити. Патријарх Захарија виде ангела, који спречаваше цару да у раскошном царском оделу иде под Крстом и то по оном путу по коме је Господ, бос и понижен, ходио. То виђење објави патријарх цару. Тада се цар свуче, па у бедној одећи и босоног узе Крст, изнесе га на Голготу, и положи у храм Васкрсења, на радост и утеху целог хришћанског света“.[ii]

Од тих славних времена, дошли смо до тога да се један европски државник, Виктор Орбан, од стране бројних Европљана, проглашава за „фашисту“, па и много горе ствари, када, евоцирајући мађарску хиљадугодишњу хришћанску културу, и артикулишући спремност да је брани[iii] и спречи понављање лоших искустава вишевековне отоманске владавине,[iv] предузима мере које сматра целисходним.

Нагон за одбраном пред претњом милионског мигрантског таласа још се назива и „ксенофобијом“, упозорава се на опасност од „рата цивилизација“ ако би се предузеле одлучне заштитне мере на границама угрожених држава. И то је делимично тачно: неће бити никаквог рата ако некад хришћанска Европа буде дигла белу заставу. Пашће тихо и кукавно, „не са тутњем већ са цвиљењем“, по Елиотовом предсказању о пропасти царства „шупљих људи“.

Ко још у „напредној“ Европи сме гласно да се позове на део славне континенталне повести, и присвоји мото „Овим побеђуј“? Смеју Мађари. Па и Словаци и Чеси. Срби? Званична Србија је отворено глобалистичка и анационална. Српски патријарх себе назива „екуменистом и пацифистом“. Значи ли то одрицање од спремности за жртву коју су делом и животом сведочили ратници цар Константин и кнез Лазар, обојица канонизовани? Изгледа да значи: као што је кротко и без борбе прихватила тзв. Бриселски споразум, српска Црква под вођством патријарха Иринеја даје знаке да се неће активно супротставити ни евентуалном пријему бандитске државе „Косово“ у Унеско, што би отворило врата отимању преосталих хришћанских светиња које „групе грађана“ под заштитом Нато-цивилизације већ нису уништиле.

Шта је у корену данашње европске толеранције – него хришћанство, оно константиновско (од кога се касније одвојило римокатоличко, и утонуло у мрак Инквизиције, а од овога, опет, протестантско, све празнијих цркава и вере), на чијем трагу је данашња Русија, надајмо се поучена неуспелим искуствима Србије? То је толеранција која је сажето исказана у следећем делу Миланског едикта:

„Одлучили смо, другим речима, да дозволимо и хришћанима и свима другима слободу избора и да следују вери коју би они желели, као и било којој божанској или небеској ствари, да би могли и ми и сви они који су под нашом влашћу добар и миран живот водити. Тако дакле, здравим и правилним расуђивањем, одлучили смо да не треба апсолутно никоме одбијати право (слободу) да следује и изабере побожност и веру хришћана, и да сваком буде дата могућност (слобода) да промишљено приступа оној вери, коју он сам сматра да му је корисна, тако да би Божанство могло да нам испуни у свему своју заштиту и доброчинство. Ово нам беше по вољи (одговарало нам је) да издамо овај рескрипт, да тако напишемо да би после потпуног укидања постојећих прописа у нашим претходним писмима посланим Твојој Оданости поводом хришћана, били укинути и они који би изгледали сасвим неправични и страни нашој благости, и да сада слободно и једноставно, свако од оних који су се слободно определили да држе хришћанску побожност, да је држе без икаквог узнемиравања. Ево шта смо одлучили да објавимо у потпуности твојој брижности, да би ти знао да смо ми дали слободну могућност и без препрека мало пре поменутим хришћанима да практикују њихову веру. Пошто твоја оданост види да ми нудимо (хришћанима) ову слободу без икаквих ограничења, такође види да и другима, који исто желе, слободна је могућност да следе њихова убеђења и њихову веру, што очигледно одговара миру нашег времена: према томе, свако има могућност да изабере и практикује веру коју хоће“.[v]

То је толеранција која је била сагласна духу времена, које је тек израњало из паганизма и идолопоклонства (с којима се касније Источно римско царство обрачунало, када је хришћанство постала државна и у друштву доминантна религија и вера). Времену које је по много чему било слично садашњем моменту вишедеценијски дехришћанизоване и обездуховљене Европе, и православне и католичке и протестантске.

Да ли је грех бранити државно-цивилизацијски оквир који омогућује, ако не верску толеранцију, а оно бар несметано исповедање и развој темељне вероисповести европског континента, без које Европа какву је данас познајемо једноставно не би била могућа? А управо се грех импутира онима који тако мисле, и они се неселективно стављају у исти кош са истинским нацистима, фашистима, итд, односно идолопоклоницима нације и расе. И то је, зависно од извора, свесна замена теза, заборав, незнање, размекшаност…

Исламска друштва садашњи степен европске толеранције не нуде. То је више него очигледно. Нити су показала на делу да су спремна да понуде, ако не евросекуларизовану, ону врсту верске толеранције коју промовише Русија Владимира Путина, мирни верски суживот, дијалог и сарадњу.

С друге стране, ислам, између осталог и због своје традиционалне тврдоће и мање толерантности, (п)остао је бескомпромиснији по питањима исповедања и одбране вере од разводњеног и раслабљеног европског хришћанства, у свим варијантама. Да ли би, парадоксално, тек масовни прилив муслимана (поново) привео секуларизоване Европљане религији, макар и исламској, што милом, што силом, што инерцијом културног кукавичлука? Да ли је то будућност коју, можда несвесно, призивају они који би да ослободе континент свих „религијских стега“, онако како је то покушао да дочара Мишел Уелбек у „Покоравању“? Или су и такви, хајде да кажемо искрени секуларисти, несвесно, тек инструменти у рукама истинских и активних богоборника, промотера нових идола и противника сваке духовности, чија се једина религија креће у материјалним оквирима моћ-новац? Оних који би да, константном подршком терористима и екстремима, и ислам да користе као инструмент разбијања (да би се онда и са њим обрачунали), пошто су индукованим мас-миграцијама створили плодно тле не само за „рат цивилизација“ већ и за рат религија? Уосталом, почетак тог филма смо већ гледали на нашим просторима, током 1990-их.

Европи у којој ни један државник не може некажњено наглас да каже „Овим побеђуј“, а затим и стати иза тих речи – не пише се добро. Да ли мирно тонути на том Титанику, питање је сад…

[i] Житије светог цара Константина и царице Јелене, www.hramsvkonstantinaijelene.eparhijaniska.rs/sr/o-crkvi/%D0%B6%D0%B8%D1%82%D0%B8%D1%98%D0%B5/56-konstantin-veliki?showall=&start=3

[ii] eparhija-prizren.com/ru/node/1348

[iii] www.rts.rs/page/stories/ci/story/3/%D0%A0%D0%B5%D0%B3%D0%B8%D0%BE%D0%BD/2037257/%D0%9C%D0%B0%D1%92%D0%B0%D1%80%D1%81%D0%BA%D0%B0+%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B0+%D0%B1%D0%BB%D0%BE%D0%BA%D0%B8%D1%80%D0%B0%D0%BB%D0%B0+%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%BB%D0%B0%D0%B7%D0%B0%D0%BA+%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B5+%D0%B8%D0%B7%D0%B1%D0%B5%D0%B3%D0%BB%D0%B8%D1%86%D0%B0%D0%BC%D0%B0.html

[iv] mondo.rs/a826819/Info/Svet/Viktor-Orban-o-prilivu-izbeglica-Ne-zelimo-muslimane-u-Madjarskoj.html

[v] www.svetosavlje.org/biblioteka/Istorija/MilanskiEdikt.htm

Прочитај без интернета:
30 гласовa