ШТА ЈЕ ИСТИНА „ДРУГОСРБИЈАНСТВА?“

Истина „другосрбијанства“, које већ две деценије ратује против Србства у свакој његовој пројави (од православне вере до љубави према Русији) једноставна је – то је титоизам помешан са НАТОфилијом. Срби су за „другосрбијанце“ примитивци који се никад нису ослободили своје, што би Хрвати рекли, „бизантске“ заосталости, и које само пут у ЕУ-НАТО Империју може те заосталости ослободити, што је Тито покушао, али није до краја успео.

Другосрбијански узори и претече се, ових дана, величају у нас.

Тако се Дипломатска академија Министарства спољних послова државе Србије не зове по великанима србске дипломатије, какви су били, рецимо, Јован Ристић и Милован Миловановић, него се зове по Титовом генералу и преговарачу са НАТО-ом у доба раскида са Совјетским Савезом, Кочи Поповићу, који је министровао спољним пословима у доба кад Србије није би било, него је била СФРЈ.

Коча Поповић је, недавно, добио улицу у Београду.

Горан Марковић, познати режисер, је снимио документарац о Кочи Поповићу.

Латинка Перовић, мајка Друге Србије, у својој књизи „Доминантна и нежељена елита“, истиче га као пример самосвојног револуционара и политичара. Пишући о свом сличномишљенику, она цитира друга Кочу с почетка деведесетих година прошлог века, када су Срби скидали лудачку кошуљу Титославије и борили се за своја људска и национална права: “Башибозук, багра и брабоњци устали да обнове Душаново царство./…/ Жалосно је то што су Срби у цивилизацијском и културном погледу, остали на нивоу на коме су били пре сто година“.

Зато се треба подсетити његовог животног и политичког пута, и знати да ће Србија бити слободна кад њена дипломатска академија буде носила име неког од истинских србских државотвораца.

ECCE HOMO?

Син једног од најбогатијих банкара у предратној Југославији, ђак елитних школа, од католичког интерната у Лозани до Сорбоне у Паризу, друг француских надреалиста и припадник „сјајног друштванцета“ надреалиста београдских, револуционар, шпански борац, командат пролетера („Кочини су пролетери заузели Загреб бели“, певало се у оно доба), човек који је, све до смрти, изјављивао да је „против сваког национализма јер је национализам најнижи облик друштвене свести“…

То је био Коча Поповић.

Пре рата, Црњански је такве као он звао «салонским комунистима», и тврдио да би опростио стотинама младих радника, заведених идејама социјалне правде, али да би био немилосрдан према буржујској деци која се некажњено играју комунизма, док сиротиња труне у затворима.

МАРТОВСКИ ПРЕГОВОРИ 1943.

У марту 1943. вођени су, у Босни и Загребу, преговори између партизана и немачког окупатора, које су, у Брозово име, водили Владимир Велебит, Милован Ђилас (звани Ђидо) и Константин Поповић (звани Коча).

Срели су се у Горњем Вакуфу 12. марта 1943. Начелник штаба генерала Литерса, Фафенфронт, писао је, о условима које у партизани понудили, генералу Хорстенау у Загреб: „Они изјављују да се не боре против хрватске државе и ни под којим условима ни против Немаца, већ искључиво против четника. Они су спремни да се оружано боре против сваког непријатеља ког би Немци означили и против Британаца кад се буду искрцали.“

Да се на заборави да партизанско, Кочино „чистунство“ у рату није било тако „чисто“.

ДРУГ БЕВЦ И ДРУГ КОЧА

Крај рата 1944. донео је низ бомбардовања градова у Југославији, од стране америчких и британских ваздушних снага, које су ударе договарале са Врховним штабом НОВ и ПОЈ на челу са Брозом. Нарочито су страдали српски градови: од Подгорице, преко Београда, до Ниша. (Наравно, све зарад уништења „мрског окупатора“; труднице и бебе из београдског породилишта биле су, као и 1999, „колатерална штета“).

Словеначки градови нису толико страдали, јер се Едвард Кардељ („друг Бевц“) изразито противио томе. Својим партизанима, који су тражили бомбардовање појединих градова у „дежели“, писао је: “Не разумем које вас потребе терају на то и у чију корист би било то бомбардовање. Нема сумње да би у Љубљани било на хиљаде наших мртвих људи, а непријатељ не би претрпео готово никакве губитке. У ТОМЕ ИМАМО ИСКУСТВО ИЗ ЦЕЛЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ. Имајте на уму да савезнички авиони бомбардују на ПОСЕБАН начин, тако да покривају ЦЕЛЕ ПОВРШИНЕ.“

Оно што у Словенији није хтео да ради друг Бевц, у Србији је хтео друг Коча. Он је тражио бомбардовање Лесковца на рођендан краља Петра Другог, 6. септембра 1944, када је погинуло преко хиљаду цивила и када је „српски Манчестер“ срушен до темеља.

Друг Коча је свој посао обавио са господином Фицројем Меклејном, представником оне Енглеске која је своје победе увек била спремна да издашно плати туђим главама. Бомбардовање је Коча са Меклејном посматрао са брда Петровац, о чему  Черчилов емисар пише: „Као да је читав Лесковац одлетео у ваздух у правом облаку прашине, дима и рушевина… Остаци Лесковца лежали су пред нама покривени димом… Чак су и партизани били потресени“.

ПОВРАТАК ДРУГА КОЧЕ

Друг Коча се у Београд 1944. вратио у једној реченици свог надреалистичког друга, Марка Ристића. Ристић се, за разлику од друга Коче, који је с пушком отишао у партизане, крио код таста у Врњачкој Бањи. Да би доказао победницима да им је одан, и да не треба да га остракизују због ратне неактивности, он је, у „Политици“, 5. новембра 1944, написао: “Нема, не може да буде слободе народа, ни јединства, ни мира, ни среће, без потпуног уништења издајничке реакције, без правде која, како су рекли Коча Поповић и Пеко Дапчевић, „обухвата освету, укључује освету““.

Док је освета спровођена у Београду, друг Коча је похитао да ослободи Загреб, и тамо да „благовести“ другу Крлежи да му је Партија све опростила, и да се може укључити у нови живот, иако је његова Лепосава (маскирана у Белу, да не иритира Загреб својим србским именом) за време рата забављала усташе у Хрватском народном казалишту, а лично усташки министар Миле Будак штитио највећег хрватског писца.

  ПОСЛЕРАТНА ОБНОВА И ИЗГРАДЊА

Добривоје Томић, припадник „реакције“, после рата ђак Пете београдске гимназије, у својој књизи „Црвено сунце у зениту“, сећа се шта се десило његовим друговима из одељења, који су у школу пешачили из Остружнице, кад су, пливајући, допливали до друга Коче (сведочио му један Остружничанин из одељења): “Испричао ми је да је Коча Поповић са својим „друговима и другарицама“ из ЦК/…/ дошао на место где се ови ђаци купају. Кад су ови Остружничани почели да играју одбојку, Коча је почео да виче на њих, да псује, и том приликом је гурнуо једног од њих. Они узврате псовкама, а један од њих звизне Кочу шамаром. Дошло је до опште туче, у коју се умеша Кочино „обезбеђење“. Коча је добио добре батине, али су ове Остружничане одмах похапсили. У затвору су их најпре жестоко пребили, па им је на захтев Коче суђено „по хитном поступку“. Лично Коча Поповић је за двојицу ђака тражио смртну казну! Ђаци су се бранили и тврдили да нису знали ко је ко, јер су сви били у купаћим гаћама. Оваквим правдањем, молбама родитеља и месних функционера Остружнице, Коча је удовољио одустајањем од смртне казне, те су кажњени затвором и губитком права на школовање“.

Толико о Кочином «хуманизму&ренесанси» у првим данима „слободе“.

ДРУГ КОЧА И НАТО

Када је Тито раскидао са Совјетским Савезом, то је била озбиљна спољнополитичка преоријентација. Његов одани друг Коча је тада, 10. јуна 1950, у преговорима са Двајтом Ајзенхауером, који га је питао да ли би југословенска армија, идеолошки утемељена  на комунизму, била спремна да се бори, заједно с капиталистичким земљама, против СССР-а у случају рата у Европи, одговорио потврдно, уз смоквино лишће извесних резерви. Године 1951, друг Коча, као начелник Генералштаба ЈНА, тајно је посетио Пентагон, па је октобра те године потписан Пакт о војној помоћи, да би Броз, који је окренуо леђа СССР-у и Стаљину, добио од Американаца оружје и опрему у вредности од 15 милијарди ондашњих долара!

ЗАВЕШТАЊЕ ДРУГА КОЧЕ

У специјалном додатку римске „Републике“, 11. јануара 1991, друг Коча даје новинару Дину Фрескобалдију свој завештајни интервју. У њему каже, између осталог: “Пажљиво ме слушајте. Рођен сам у Србији, али себе не сматрам више Србином. Зашто бих морао да се изјасним као Србин кад у Београду командују управо наследници четника против којих смо се читавог рата борили? Срби су остали на културном и цивилизацијском нивоу на коме су се налазили пре сто година. Словенци и Хрвати су отишли даље од Срба и зато је исправно што иду својим путем“.

Има ли се шта додати овим мудрим речима великог друга Коче?

Случајно ли је добио дипломатску академију и улицу у Београду?

Случајно ли је цео Београд био облепљен плакатима са сликом друга Коче, који најављују филм о другу Кочи великог редитеља Горана Марковића?

Друга Србија и даље може поносно да пева: “Друже Кочо, ми ти се кунемо да са твога пута не скренемо“.

Али, истинска, нормална Србија мора свега да се сети, и да, обнављајући своје оријентације, никад не заборави коме је где место.

ЛИТЕРАТУРА:

  1. Мишо Лековић: Мартовски преговори 1943, Народна књига, Београд, 1985.
  2. Милослав Самарџић: Крвави Васкрс 1944/ Савезничка бомбардовања српских градова, Погледи, Крагујевац, 2011.
  3. Добривоје Томић: Црвено сунце у зениту, Удружење књижевника Србије, Београд, 2004.
  4. Предраг Симић: Тито и НАТО/ Успон и пад Друге Југославије, Новости, Београд, 2008.
  5. Латинка Перовић: Доминантна и нежељена елита, Круг Комерц, Београд, 2015.

44 гласa