Као што је историја људског рода оштро подељена на историју “пре Христа” (богоборци су толико мрзели Христа да су увели појам – пре “Нове ере”) и историју “после Христа”, тако је и историја српског народа оштро подељена на српску историју “пре Косова” и “после Косова”. У српској историји ни један други догађај после Косовског боја није имао ни приближно такав значај и сва каснија историја нашег рода дубоко је носила, носи и данас и носиће до краја света и века Косовски печат. Тај Косовски печат има две стране, светлу Лазареву и тамну Вукову.

Светла, Лазарева страна “Косовског печата”.

Царе Лазо, честито кољено! Коме ћеш се привољети царству?

На питање садржано у горњим стиховима свакако није било једноставно одговорити онако како је одговорио светли кнез српски Лазар:

Земаљско је за малена царство, а Небеско увјек и довјека”.

За такав одговор неопходна је унутрашња снага духовног ума, која у земаљском хаосу види космички поредак. И то није било просветљење у магновењу косовскога боја, него је читав претходни живот и делање Лазарево одликовала чврста вера и поуздање у Бога. Када је кренуо у дипломатску мисију за измирење српске цркве са Цариградском Патријаршијом свестан важности јединства православних народа, Лазар се привољевао Царству Небеском. Када је градио задужбине, Лазар се привољевао Царству Небеском. Када је позвао у Србију Синаите, непоколебљиве исповеднике свете вере Православне и распоредио их углавном по Браничевској епархији, саградивши тамо на малом простору мноштво манастира, још једну “Свету гору” (сличну оној Овчарско-Кабларској или Фрушкогорској), било је то не само привољење Царству Небескоме, него и далекосежни промислитељски потез који гледа кроз векове. Јер је управо тај део Србије после Пожаревачког мира 1718. године дошао под власт паписта и благодарећи тим великим светињама и исповедништву и духовном наслеђу Синаита, сачувао се народ српски од душепогубног унијаћења које је одмах папистичка Аустро-Угарска држава покушала да спроводи у Србији. Када је повео српску војску на Свето Причешће уочи Косовског боја, Лазар се привољевао Царству Небеском. То значи да је кнез Лазар са чистим умом, срцем и вољом, већ био спреман за избор Царства Небеског, али је ради уласка његовог народа у Царство Небеско било потребно да то и крвљу запечати. И он то без колебања чини, па по речима светог владике Николаја “Крвљу Лазо Завет запечати, и свој народ вечно обогати”.

Дакле, Косово за Србе није никакав мит, Косово је истински Завет са Богом, запечаћен крвљу најбољих синова српскога рода. И други народи имају неке своје завете, а српски народ има два велика Завета у својој хришћанској историји, Светосавски Завет и Светолазаревски или Косовски Завет. Крст Христов – као симбол Пута, Истине и Живота прожетог љубављу, понео је Лазар као ни један други владар на планети. Само жртва Цара мученика Николаја II почињена после више од пет векова након Лазареве жртве, може се поредити са крстоносном Лазаревом жртвом. И тај Крст Лазарев је вековима испуњавао душу крстоносног народа српског. Крст Лазарев је тако спојио свето Косово српско са Небесима.

“Надање се наше закопало, на Косово у једну гробницу”. Ове речи највећег српског песника и “заточника косовске мисли”, Петра II Петровића Његоша, непрекидно нас подсећају, а посебно би требало да подсећају властодршце српске, да је косовска гробница уједно и наше надање. Свако страдање хришћана је наставак Голготе Христове, након које стиже Светло Васкрсење. Српска уздизања и српска падања нераскидиво су повезана са нашим приближавањем или нашим удаљавањем од Онога Који је ради нас и нашег спасења на Крсту Распет. А читав један народ са својом и световном и духовном влашћу је пре 626 година кренуо путем на Крсту Распетог Христа. Због тога Косовска битка представља за Србе она врата о којима пева Псалмопојац Давид, оне Двери које се отварају када долази Цар Славе. Срби су под вођством свог Светлог Кнеза Лазара, Косовском битком отворили врата за долазак Цара Славе. Са друге стране, наши непријатељи се плаше Крста па би желели да виде Србију без икаквог Крста.

Дакле, Лазар је направио прави избор, оставио је народу спасоносан завет. Његовим заветом ево већ скоро шест и по векова његов народ се чувао и сачувао и премда окружен вуковима, остао стадо Христово захваљујући косовском опредељењу за Царство Небеско. Масовно приклоњење правој вери наш род српски је учинио за време величанствене мисије његовог дуговног родитеља Светог Саве, а светли кнез је наш народ одвојио од варљиве пролазне љубави земаљске и узнео га до непролазне љубави Царства Небескога. Лазарева жртва научила је народ српски да се покорава вољи Божијој, па макар и кроз покоравање турској вољи. Захваљујући Косовском избору за Царство Небеско, сва дела народа српског и у турском ропству одисала су узвишеним прослављањем Бога.

Човек у овом трулежном свету може да се приклони или Духу Божијем или духу демонском. Жртвеним Крштењем у огњу и крви, непоколебљивом борбом за Крст Часни и Слободу Златну, народ српски је уз помоћ Духа Божијег стекао могућност унутрашњег духовног преображаја. Свети владика Николај ову жртву пореди са сејањем њиве. Човек који баца семе на њиву осиромашује се у очима неразумних посматрача, јер празни своју житницу. Али рачун се не прави приликом сетве, него приликом жетве. Царство Небеско задобијено Косовском жртвом вековима је било узор сваком благочестију рода српског, па свети владика овако одговара на питање: Чији сте ви, мали Срби?

“Ми смо потомци Косовских јунака који се жртвоваше за крст часни и слободу златну; самоникле и бујне гране народног дрвета које на Косову би скресано до стабла, и стабло срубљено до близу корена. Не усахну то дрво, јер га крв крсних мученика оживотвори. Не осуши се срубљено стабло, јер царство небесно, које витези крста изабраше, даде му снагу да озелени и пусти гране

Ми смо тело од тела, и кост од кости, и дух од духа онога народа, који је после Косова живео на свом огњишту без слободе, у својој земљи под туђином, без земаљског царства и без земаљског сјаја; онога народа који је путовао кроз пустињу ропства без свога Мојсеја, но са надом несаломљивом да ће му Бог отаца његових, Бог Немањин и Савин, Бог Стеванов и Милутинов, Бог Лазарев и Милошев, опет даровати земљу обећану. Ти сељачки преци наши, преодевени из везених долама у кудељу и сукно, с уздахом су гледали Косово не као у долину него као у планину. Са те планине народ је очекивао потоке бистре воде, да му опере ране и сузе; да му запоји дух и душу; да га надахне небесним надахнућем, те да би се одржао и све издржао.

И заиста народ се одржао и све издржао, благодарећи Косову и цркви. Црква му је била тумач Косова, а Косово тумач свега што се догодило пре и после пропасти земаљског царства српског. Помоћу та два верна тумача, народ је схватио суштину слободе. Схватио је, да је слобода дар Божји; да је светиња, и да је нераздвојна од часнога крста. Ко се огреши о часни крст, огрешио се о слободу, и обратно, ко се огреши о слободу, огрешио се и о часни крст. Слобода је светиња, отуда и назив: света слобода. Као чисто платно даје се слобода људима; кад је људи упрљају, морају је прати сузама и крвљу. Или чиста слобода, или никаква. Или света слобода, или никаква. Или златна слобода, нераздвојна од часнога крста, или никаква. У дубоком покајању народ је вековима прао упрљану слободу покајничким сузама и мученичком крвљу. И кад ју је опрао, онда му се она поново дала”.

Тамна, Вукова страна “Косовског печата”.

Но, поред витезова Крста и њиховог светлог и светог печата у српској историји, Косово носи и други тамни печат, тамну страну српске историје, а то је печат Вука Бранковића. Тај печат је по својој природи исти онај печат који човечанству због његових грехова доноси син погибли. У Откровењу Јовановом се каже: “И поклониће му се сви који живе на земљи чија имена нису записана у Јагњетовој књизи живота” (Откровење 13, 8). Изгубивши духовни вид, Вук Бранковић види у Турцима непобедиву силу. “Ко је као звер? Ко може са њом ратовати?” (Откровење 13, 4). Издајници Христа нису ништа друго него претече антихриста. Ко не прими љубав Истине, примиће обману лажи. Лазар је служио Богу, а Вук је служио времену у коме је живео. И те две службе су од Косовске битке до данашњег дана остале непромењене, Срби Лазаревог духа служили су Богу, Срби Вуковог духа служили су времену у коме живе. Вукова издаја је толико упечатљива да је свети владика Николај написао једном приликом да су све највеће српске издаје долазиле од људи који у корену свог имена и презимена имају реч “вук”. Па набраја Вукана Немањића, Вука Бранковића, Краља Букашина, Вујицу Вулићевића, Вука Караџића… Остављамо читаоцима да ту издајничку “вучју” ниску сами надопуне “вучјом издајничком пасмином” из новијих времена…

Свака српска борба за српско Косово била је подржана од стране Небеса. Српска војска је била незаустављива и непобедива када се борила за Косово. И у Балканским ратовима, и приликом ослобађања у светским ратовима. Српска војска која се борила за српско Косово није могла бити побеђена ни 1999. године од стране најмоћније војног савеза на планети, НАТО пакта. Док су савремени западни нацисти уводили санкције и бомбардовали Србију у покушају да јој отму Косово, Небеса су била на српској страни. И за време санкција и за време бомбардовања Србије, све што је посејано давало је рекордан род и Господ није дозволио да Србин гладује док брани Косово. Међутим, после насилног рушења српске власти која је бранила Косово (у организацији западних специјалних служби и уз помоћ “пете колоне” српске историје), на власт у Србији полако али сигурно долазе властодршци “вуковског духа” спремни и на издају Косова. Није потребна ни велика мудрост, ни нарочит “духовни вид” да би се одредило коју страну “Косовског печата” су прихватили данашњи српски властодршци. И резултат видимо – док у време бомбардовања и санкција када је Србија бранила Косово, у Србији није било гладних уста, данас, на “европском путу Србије” која се одриче Косова, хиљаде и хиљаде Срба гладују у земљи Србији.

Да разаберемо шта Србима доносе “достигнућа” западне цивилизације у коју нас наше заслепљене вође насилно гурају. Пре свега се ради о потпуно бестидном и нескривеном разврату и моралној раздузданости. Легализовано масовно убијање деце путем абортуса долази као закономерна последица те стравичне плотске греховности. Једна брука која се не скрива другу већу са собом дозива, па данас изопачене присталице страшног противприродног греха због кога је Господ казнио уништењем сумпорним огњем градове Содому и Гомору, бестидно шетају српском престоницом уз заштиту српске полиције. И на крају се долази до издаје, као закономерне последице таквог “вуковског” стања духа српских властодржаца, који служе времену, а не Богу. Једино што се на питање – “Ко је као звер? Ко може са њом ратовати?” – уместо Турака који су егзистирали у образиљи Вука Бранковића, данас појављују Брисел и Вашингтон у уобразиљи обездуховљених савремених српских властодржаца.

Резиме је кратак и намеће се сам по себи – “Слобода Златна” за Србина је нераскидиво везана са “Крстом Часним”. Лазар је био слободан и у тренутку кад су му Турци одсецали главу, робови су они који данас мисле да издајом Небеске Србије могу да се боре за “земаљску Србију”. Косовска жртва светлог кнеза и његовог бесмртног војинства вековима је надахњивала народ српски и сигуран сам да он неће попут својих неразумних властодржаца дозволити издају Косова, да неће душу своју дати за “земаљско царство”. Уосталом, ако је жива душа народна, увек је могућ и препород државни. То знање над знањима, српски род дугује свом светлом кнезу Лазару и његовом бесмртном војинству, којима нека је слава у векове векова. Амин!

Прочитај без интернета:
42 гласa