Док ходамо Србијом као да се чује непрестани крик, непрекидни вапај уморног народа. Онда кад осетимо да вапај полако нестаје, да је утихнуо, разлог нажалост није то што је лакше, разлог није то што је боље, већ што вапај више нема ко да пошаље. Сваки дан Србија нестаје, сваки дан њених села је све мање. Са нестанком села Србија губи свој народ, своју традицију, губи себе, губи своју душу. Није то случајно, знају непријатељи колико су пута покушавали да нас униште, колико пута да нас покоре, колико је пута наша Отаџбина била на најтежем испиту, и увек смо успели све недаће да пребродимо. По неки пут делимично су и успевали у својим злим намерама, али никад то нису успели до краја, никад нам нису узели душу. Знају злотвори да је за то крива традиција, православна вера и српско село.

Сељак је увек био гаранција независности, гаранција да Србија не може бити гладна. Сељак има своју земљу, има своју сигурност, самим тим може да се чврсто држи свог става, није зависан од других. Оног става који Запад највише плаши – вере, правде, истине. Као таквог квислинзи и њихови налогодавци у њему виде главну сметњу, у српском селу виде главну препреку. Зато су смислили нову превару, и самосталном, независном, слободном сељаку узели децу и претворили их у градске раднике. У оне раднике зависне од добре воље послодавца и кредитног бироа банке. Неподобност слободног сељака натерала је Запад да га претвори у зависног радника који нема права да мисли. Данас пролазимо богатом Србијом, богатом јер јој је Господ све дао. Пуна је она плодних равница, дивних винограда, прекрасних воћњака, извора воде, пуна је она природне лепоте, пуна је она свега што нам је Бог могао дати. Пуна баш свега што један народ може пожелети, али као да нам је неко памет помутио па смо дозволили да, уместо да нам Србија буде пуна богатих сељака, она сада буде препуна сиромашних грађана.

Онда када се сељак одрекао традиције, када смо кренули за вредностима других, изгубили духовно а грабили материјално, када смо заменили срећу од Бога за лажну наду, када смо дозволили да верујемо онима који нам никад нису били пријатељи, кренули смо низ литицу. Прихватили смо да они који због свог мањка вере до јуче нису били ништа нашим судбинама загосподаре. Зато сада Србијом слушамо вапаје, зато се данас чује крик опомене. Размислимо да ли правим путем ходимо, размислимо и пробудимо се из тог очаја док има наде да Србију вратимо на пут вере, традиције и слободе.

КРИК ЗА СРБИЈУ

Плачи Србијо умиру ти села.

Расплети Србијо густе увојке,

жали за жетвом што оде у туђе њиве,

што ти децу хране неке туђе дојке

што ти споменици стоје где су расле шљиве.

Гаврани ти пољем гракћу уместо свирала,

све су ређе свадбе а чешћа опела

изваљена прошћа у коприву пала

плачеш ли Србијо умиру ти села.

Не певају косе кроз наручје трава,

нити зору буди клепет меденице!

Не стреме шљивици пут неба плава

утихнуо камен старе воденице.

Глоговим ти трном процветале горе,

време утрнуло ватру на прочељу,

магличаста павит сакрила изворе,

не чује се молитва у свету недељу.

Ово није обична молитва ово је крик

Над овом земљом птице певају тугом!

Јуче је у једном селу умро последњи становник,

а сутра ће можда у другом.

Прођите понекад Србијом,

ви што мислите да сте вeћи од ње!

Дочекаће вас непокошене ливаде,

неузоране њиве

и људи претворени у мермерно спомење.

 

Прођите понекад! 

Можда вам се у срцу заломи шкрипање колевке

што у хладу необране шљиве празна се њише,

можда вас заболи трулеж

којим угашено огњиште мирише.

 

Ви што носите по мери кројено одело,

молим вас,

учините нешто за умируће село

и мотику што под стрехом труне.

И вас су некад грејали пуловери плетени

мајчином руком од најбеље вуне!

 

И ваша се колевка њихала у хладу шљиве,

храниле вас испуцале руке

црним лебом са неплодне њиве!

 

Ово није обична прича!

Ово је крик упућен вама

што нас представљате у свету.

Јуче је у једном селу умро последњи становник,

на бесповратни пут су га испратили мршави волови,

пас

и уплакани воћњаци у цвету.

 

Ви, што уплићете туђе судбине у венце

као откинуте мирисне ладолеже,

и ви сте убрани са неке вреже,

из врта шареноликог неког села,

у коме су, можда, одзвонила звона

последњег опела.

Плачи Србијо умиру ти села.

Љиљана Браловић (Прањане)

Србијо пробуди се из сна, док се крик још чује, не дозволи да он утихне. Ако би утихнуо значило би да више нема оних који ће нас повести путем правде. Не смеш дозволити да твоје оранице газе туђе чизме, не заборави да твоје њиве певају само кад осете опанке. Заборавимо на кукање, не сме нам то бити једини посао, вратимо веру у срце и окренимо се традицији својој. Видели смо шта су нам све обећали, какве су све бајке испричали. Они који се нису одрицали своје вере, своје суштине, нису им никад веровали, а ове друге треба запитати: Зар није довољно времена прошло и шта сте добили? Нека размисле о речима владике Николаја Велимировића:

Кад би ти понудили златан пехар са најбољим вином на свету и рекли: Пиј, но знај, да је на дну шкорпија – да ли би пио ?“

Наравно, да су размишљали, да су имали вере, не би пили. Нажалост они су такви, слаби рођени, па су пожурили да узму гутљај из тог пехара. Данас нам је јасно да су наши властодршци тим вином зла сад добро напојени. Знали смо ми и пре да су они велики „љубитељи вина“, али зашто се опијају оним за које се зна да је погрешно. Зар ни толико памети нису имали. Остаће нејасно како су поверовали обећању да их шкорпија на дну пехара неће ујести. Остаће скривено откуд у њима толико наивности и незнања да верују да ће та немачко-енглеска ЕУ- шкорпија која маше НАТО репом наставити да уједа само српски народ, само онај његов верујући део. Мисле ли они стварно када буду испили вино да их та шкорпија неће уједом свог зла на пут без повратка одвести.

Једино разумно објашњење овакве неразумне квислиншке логике човек може наћи у њиховој гордости. Гордости која им не дозвољава да се окрену око себе и сагледају стварност. Гордост их је одвукла од вере, сада их та ружна људска карактеристика, сем у самољубље, води и у пропаст, у нову опасност. У ону опасност у коју су одавно отерали свој народ, у ону пропаст којој су давно препустили српско село. Нажалост, оне који су се одрекли вере, који су се одрекли себе и својих предака тешко је спасти. Они су само још један доказ да је чисто и отворено срце какво има Србин лако научити истини, да није тешко научити неуког чије је срце чисто, али да је немогуће научити истини оне који ненаучени желе да буде учитељи другима, оне чије су душе затроване. Оне који до јуче нису били нико, а данас туђим судбинама без икаквог права и знања желе да господаре.

Такви „учитељи“ направили су Србију земљом без села, земљом где је скоро немогуће сагледати будућност. Таква политика довела нас је на праг последње фазе западне квази-демократије. У првој фази смо имали власт која је уживала, али је дозвољавала народу да живи. У другој фази сменили су их нови властољубци који су уживали али народу нису омогућили да живи већ да преживљава. У овој трећој, последњој фази наметнута нам је власт која изнад свега жели да ужива, иако то ни не зна, али по којој народ нема права ни на преживљавање. Чак и то им није довољно већ се упорно додворавају западним господарима убеђујући их да се стиде свог народа.

Можда је то нормално на Западу да се власт стиди свог народа, каква је некима историја то и не изгледа много чудно. Тамо где су вера и душа давно изгубљени то може и да успе. Светосавску душу могу да притискају, могу они српског сељака да варају, знамо ми много да трпимо. Зна српско срце много и да прашта, али то срце, та душа нити зна да живи нити је икад живела у свету без душе, у свету материјалног, у свету неморала. Не може се изменити крв Србинова, никад он није прихватао такав свет у прошлости, па неће ни у будућности.

Успели су да искористе смиреност и искреност душе православне, да злоупотребе светосавску љубав, успели су да нас успоре на путу, да нам будућност удаље. Скривају и даље истину и правду, маскирају је да би нам будућност удаљили толико да је и не видимо више. Али оно што не знају, или су можда заборавили је да Србин никад није чекао своју будућност. Није он никад предуго седео у огромној чекаоници Запада чекајући да се будућност појави. Тамо седе они који никад и нису имали будућност. Србин када коначно схвати да будућност измиче, да му је неко покушава замаглити креће пуном снагом напред. Тада Србин устаје, тада се буди и не дозвољава да остане закључан у некаквој чекаоници. Зато је Србин имао часну прошлост, зато ће имати извесну будућност. Зато ће Србин чути вапај свог села и вратити се својој вери, традицији, учинивши поново Отаџбину поносном. Никад се Србин неће одрећи села, никад се Србин неће одрећи Бога, природе и себе, никад неће дозволити светосавац да његова душа постане део празне западне духовне беде.

286 гласовa