Шпекулације које су се појавиле 1.  децембра о томе да је Турска ограничила приступ Црноморским мореузима за руске бродове  врло брзо  су  негиране. „За сада се не примећују   никакви проблеми у вези са проласком руских бродова кроз црноморске мореузе“  – истог дана је саопштила агенција РИА Новости, позивајући се на „војно-дипломатски извор“. Било како да било, режим Црноморских мореуза који је договорен 1936.године у Монтреу, и који је предвиђао слободу проласка трговинских бродова свих земаља кроз њих,  и у мирно и  у ратно време, издржао је испит чак и Другог светског рата.

Међутим, информациони удар до кода је дошло сада постао је озбиљан повод да се вратимо питању сигурности путања којима се превози руска нафта.

Од краја 1960.година  из лука Новоросијск и Туапсе  кроз Босфор и Дарданеле је одвожено између 27 и 30% совјетске нафте. Од средине 1970. та два мореуза су у извозу совјетске нафте учествовала са скоро 40%. Крајем 1980-х тај ниво је, због раста совјетских испорука нафте Западној и Централној Европи по трансевропским магистралама, опао на 30%.  И данас нафтни транзит из РФ кроз црноморске мореузе остаје приближно на истом нивоу .

У своје време турска влада је гарантовала да неће бити проблема са превозом руске нафте преко мора. Међутим, турска јурисдикција над мореузима је доводила до тога да су се у низу случајева  проблеми ипак појављивали. Да подсетимо  да су ’90.година,  под изговором преоптерећености  мореуза или могућности  да дође до еколошке штете, турске власти с времена на време задржавале пролазак руских танкера. У то време су губици руске стране због таквих одлука износили   преко 600 милиона долара.

Истовремено с  тим, сепаратисти Чеченије, који су били  подржавани од иностранства, између осталог и  од стране Турске, блокирали су нафтовод Баку – Грозниј – Тихорецк који је водио према Новоросијску и Туапсеу. Ето, тада је почела изградња нафтовода из Бакуа преко Тбилисија ка турској средоземној луци Џејхан,  која је до почетка 2000.година на себе преузела скоро сав транзит азербејџанске нафте. То је принципијелно важан тренутак : задржавање танкера не само са руском, већ и са азербејџанском и казахстанском нафтном сировином (која је такође пребацивана из Новоросијска у Туапсе) од стране турских власти, у црноморским мореузима, значило је и подривање   црноморско-каспијског система Северног Кавказа за отпремање нафте.

Још крајем Великог отаџбинског рата и првих послератних година совјетско руководство, схватајући осетљивост транспортног пута Босфор – Мермерно море – Дарданели, предлагало је да се повећа међународни статус мореуза и да се пролаз у Црно море кроз њих забрани војним бродовима земаља које се налазе изван Црноморско-Егејског базена. Међутим, Турска, коју су подржавале западне државе, те предлоге је категорично одбацила. Отада питање мореуза  за међународну јавност није постојало. Зато су после 1991, посебно до пролећа  2014. војни бродови земаља НАТО-а постали чести гости Црноморске акваторије, појављујући се у лукама Батуми, Поти, Одеса, Николајев, Констанца..

Крајем октобра ове године савет експерата компаније „Транснефт“ је изјавио да постоји висок ризик за транспорт нафте преко Босфора и Дарданела. То су били еколошки  ризици, логистички и политички. Потпредседник компаније „Транснефт“  Михаил Маргелов  је констатовао  да  Црноморски мореузи и даље  спадају у најоптерећеније мореузе на свету. Говорећи на савету експерата заменик  директора департмана за међународну сарадњу компаније „Миненерго“ Александар Абрамов је подвукао да министарство за енергетику, заједно са компанијом „Транснефт“ прорађује могућности за превоз нафте неким другим правцима: без обзира што   неки пројекти из више различитих економских и политичких разлога у своје време  нису спроведени, рад у том правцу се наставља.

О којим би то пројектима требало да се ради?

То је, највероватније пројекат нафтовода (Мађарска) – Београд –  Бар (Црна гора), који је обновљен у првој половини ’90.година. У архиву се чува и пројекат његовог коришћења у реверзном режиму, односно у правцу север на југ, нафтовода Солун – Скопје – Београд, који је постојао од средине ’60. година. Још 1976. совјетско-мађарско-југословенска радна група је препоручила да се та цевоводна артерија искористи  како би се заобишли Црноморски мореузи.

Више пута је дискутовано и о варијанти спајања јужног, мађарског, дела нафтовода „Дружба“ преко Србије са јадранском луком Бар и са егејским Солуном. Та варијанта би омогућила  да се формира принципијелно нов систем за транспорт нафте, који не би зависио од маршруте преко Босфора и Дарданела.

1990.година – почетком 2000. планиран је и нафтовод између бугарске луке Бургас и Грчке Александруполис, али је Бугарска, под притиском Брисела, изашла из пројекта.

Међу новим шемама руске спољне политике су се нашли и комплексније коришћење источноевропских и белоруских нафтоводних капацитета. У децембру 2014. је на иницијативу Русије формиран „Источни цевоводни клуб“ у коме су били „Транснефт“ (РФ), „Гомељтранснефт – Дружба“ (Белорусија), „Транспетрол“ (Словачка), МОЛ (Мађарска) и МЕРО ЧР (Чешка).

Овако или онако, једно од питања које треба да се разматра на 12. међународном техничком симпозијуму „Цевоводни транспорт-2016“ у апарилу следеће године у Москви,   биће и питање савременог стања  система цевоводног транспорта у Русији  и иностранству. Судећи по динамици развоја међународних догађаја идеја о пробијању маршрута за транспорт нафте које ће представљати  алтернативу   турским мореузима  ће дотле  успети  да стекне неке конкретне обрисе.

25 гласовa