Од суђења првосвештенику „цркве у Хрвата“ али ратном злочинцу Алојзију Степинцу, далеке 1946.године у Загребу, упорно се провлачи прича о његовом тобож доказаном „југословенству“ солунског добровољца, као наставак из периода заједничке државе краљевине Југославије!

Ту причу лансирали су ватикански мајстор-пропагандисти и хрватски политичар Влатко Мачек, као вођа тобожње скупштинске опозиције у Југославији а заправо сепаратистички лидер. Иза његових идеја, добрим делом је стајао некадашњи први министар спољњих послова краљевине СХС Анте Трумбић, који је од декларативног заједништва стигао до израженог шовинисте. Као члан Југословенског одбора у Лондону током Великог рата, залагао се он за стварање Јадранске легије као оружаног састава од ратних заробљеника царско-краљевске војске у Русији и Италији. Чак је захтевао од регента Александра да припадници Јадранске легије не учествују у борбама за ослобођење, него након победе српске војске буду распоређени у Далмацији као њени тобожњи „ослободиоци“ који је бране од „талијанског окупатора“ (и то све са Лондонским уговором у џепу униформе), а она тада била само једна аустријска покрајина.

Међутим, ратни заробљеници Срби одмах се добровољно јављају у српску војску, а подмукла енглеска политичка подршка овој идеји, утиче на талијанску одлуку, да заробљеници у Италији не могу бити упућени на Солунски фронт!

Агитација представника Југословенског одбора међу заробљеницима у Италији допринела је да се католици одлуче за будућу Јадранску легију а Срби и ретки појединци за српске добровољце, те они тако подељени чекају нову одлуку талијанске владе.

Алојзије Степинац, матурант загребачке гимназије, регрутован је 1916. године и упућен у „частничку“ школу у Загребу, због мањка командира водова у хрватским домобранским формацијама КуК царске војске, на талијанском ратишту. Командант школе био му је потоњи усташки ратни злочинац Славко Штанцер, тада једноруки инвалид са српског фронта.

Млади заставник Алојзије заробљен је током талијанске офанзиве на Пијави, као рањеник у болесничкој постељи и упућен у логор, где ће одмах прихватити идеју Јадранске легије.

Чекање на њено формирање отегло се у недоглед, упркос свих напора британске владе испод жита (тако познати манир), изразито појачаних док трају „рани радови“ друга Лењина и братије, на демонтажи вишевековне руске царевине.

После херојског пробоја Солунског фронта који су извршиле српске трупе и руска дивизија уз помоћ француске колонијалне војске, упутиће француска команда оштар протест талијанским војним властима уз захтев, да сви добровољци сместа буду упућени на Солунски фронт, јер српска војска наставља успешну офанзиву, упркос британско-француског противљења томе.

Да би задовољио безобразне захтеве Југословенског одбора, регент Александар је већ 1917.године распустио Вардарску дивизију српске војске (да би имао потребно наоружање и опрему) и формирао изнова Југословенску дивизију, и то од пристиглих српских добровољаца из Русије и САД, као језгро будућих заједничких оружаних формација.

Када су из талијанског заробљеништва приспели у Солун, након пробоја фронта и капитулаци је Бугарске, добровољци Срби захтевали су да буду упућени у борачки састав, а остали су упућени у Битољ да их тамошња посадна команда искористи за дужности у позадини, јер је тада  сваки човек био добро дошао.

Пошто у српској војсци чин заставника није постојао, указом је признат као чин потпоручника и тако је млади Лојзек (тепање код Загораца за Алојзије!) понео српске еполете на француском копорану. Биће распоређен у позадини тек ослобођених делова Отаџине, јер шиптарска побуна која избија плански увелико отежава стабилизацију и функцоналност тек  створене државе.

Барут на бојишту Лојзек ипак неће мирисати, изузев стрелишта, где се млади официри такмиче у гађању. Остаће он на дужности све док се побуна не ограничи и тада ће бити демобилисан као поручник, јер је донета уредба да се резервни официри  унапреде у виши чин при демобилизацији. Пословично штедљив као Загорац, упркос официрске плате, задржаће млади Лојзек униформу у којој ће пропутовати кроз Београд, на путу за родитељски дом. Свесно лажући, неки београдски медији и данас описују како је као „српски“ официр ушао у униформи у Београд а притом заборављају ноторну чињеницу да је у тренутку Лојзековог пропутовања већ постојала држава СХС а ослобођење Београда примакло се својој годишњици.

Када се на Загребачком свеучилишту (данас Хрватско свеучилиште) млади бруцош уписао на студиј Агрономије, откриће да већина колега нерадо гледа на његов шињел са кога су скинуте   еполете, а чиновници који одобравају студентску стипендију отворено мрзе тај шињел, као тобож „окупаторски“. После две узалудне године, прихватиће сиромашни Лојзек понуду свога стрица, свештеника РКЦ, да даље настави студије на ватиканском теолошком факултету. Утврђено је већ у Ватикану да нема ниједан свештеник РКЦ да је био у српској војсци као добровољац и да се баш нико не може прказати као ослободилац, а новостворена држава СХС има неколико милиона католичких верника. Ватикан, који је током Великог рата био изразито србофобан и отворено се залагао за какав-такав опстанак Двојне монархије, морао је сада под хитно створити нову стратегију наставка своје вишевековне доминације у делу нове државе.

Српски историчари имају обавезу да истраже у којој  је мери предлог Лојзековог стрица био стварна брига за синовца а колико је то налог ватикански јер се упорно тражио изабрани кандидат, а само је он као свештеник РКЦ имао блиског рођака који је ипак макар и накратко понео победничку униформу, и то још официрски копоран

Ватикански „брусачи душе“ студената својих наћи ће у Лојзеку захвално „јагње господиново“, које ће после завршених студија бити смештено у седиште Загребачке надбискупије где формално столује остарели Антун Бауер, добро познат по својим србождерским ватреним говорима војницима-хрватским домобранима, које је благословио у касарни Боронгај (периферија Загреба) када су упућивани на српски фронт 1914.године, као КуК Strafexpetition (казнена експедиција) за затирање васцелог Српства.

Ватикански „кувари“ ће плански поставити младог свештеника Алојзија као „додатак јелима“, и одмах покренути причу о официрском копорану „солунског добровољца“. Убудуће ће све дописе властима слати млади и приљежни „пастир господинов“, да се стари и истрошени надбискуп Бауер не би сувише замарао. Током посете краља Александра Загорју, у делегацију сељака-чланова ХСС који су поздравили свога суверена биће укључен и Лојзеков отац Јосип, из села Крашић (близу Загреба) а син му ипак био „солунски добровољац“! Ватикански планери ће истовремено покренути идеју да је дошло време да Хрвати најзад добију свог првосвештеника, јер су до тада у Хрватској имали искључиво или аустријске или мађарске а у Далмацији талијанске држављане на челу РКЦ, из разлога што није ни постојала самостална држава у којој су они државотворни народ.

За именовање првосвештеника у независним државама, практикује Ватикан и да унапред добије пристанак владара, те се зато још више појача прича о Лојзековом југословенству и то ће ићи чак дотле да он као члан тима југословенског Сокола учествује на Свесловенском слету у Прагу, као изразитој подршци тек створеној малој Антанти како се назива  Чехословачко-Румунско-Југословенски савез, чији је инспиратор краљ Александар I Карађорђевић.

Желећи да онемогући јачање усташтва и утицаја талијанских фашиста у многобројним организацијама католичких крижара, које је као модел из Француске (где га је плански упутила РКЦ) донео Иван Мерц, катихета у средњој школи у Загребу, упутиће југословенски монарх преко посланика у Ватикану понуду за стварање Конкордата, као државног уговора. Ово тим пре што је краљевина Србија постигла такав договор са Ватиканом 1912.године, али га сам Ватикан није никада потврдио због новонастале ситуације после ослободилачких Балканских ратова, и зато није ни заживео као међудржавни уговор.

Осетивши повољан тренутак за наметање својих теза у будућем међудржавном уговору, у Ватикану одлучују да убрзају процес напредовања младог Лојзека и он у 36. години бива унапређен у бискупа, као најмлађи католички бискуп на целој планети.  Како би се осигурало да ће наследити остарелог Антуна Бауера, именован је за koadjutora (вршиоца функције) чим је краљ Александар потврдио своју сагласност. Фашизам у Италији и нацизам у Немачкој увелико су већ ширили крила на путу за Исток, камо су их упорно усмеравали финансијери из Лондона и Њујорка. Стари снови Drang nach Osten обузимали су све поражене из Великог рата у земљама некадашње „претече ЕУ“, а Хрвати су увек били поуздан елеменат у Дунавској монархији. Лојзек ће зато при првом службеном пријему код суверена, упорно истицати  да је највећа опасност за Југославију комунизам, а он тада столује на Истоку. Знали су ватиканци за краљеву подршку белоемигрантима, као наследницима православне империје која живи у егзилу а у Југославији има другу Отаџбину, што Ватикан није лепо гледао. Иако се заклињао на верност свом суверену, Лојзек је већ одржавао контакте са терористичком усташком илегалном организацијом, којој су католички самостани и цркве увелико били „сигурна кућа“ а нацисти и фашисти увелико сигурни финансијери. Првосвештеник ће зато прегнути да приведе крају пројекат Конкордата коме помаже и његов некадашњи официрски копоран, макар и из позадине Солунског фронта, али звучи тако примамљиво за Србе, који још верују да је пословица Латини су старе варалице већ прошлост  само у „светлој“ заједничкој будућности која их чека (у предвечерје Другог светског рата), док ће млади Лојзек као првосвештеник РКЦ у свој дневник записати те 1934.године ове редове: „Да је већа слобода и довољно пастира Србија би била за 20 година католичка“… 

Прочитај без интернета:
22 гласa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ