„Ако чиниш мало и не можеш више, много ти се пише. Ако чиниш много, а мого би више, мало ти се пише“.

 

                                                                                                                                           Јован Јовановић Змај

                    Када говоримо да смо учинили све што смо могли за свој народ, своју веру и Отаџбину размислимо бар на тренутак о речима Јована Јовановића Змаја. Постидећемо се кад схватимо колико смо мислили да смо ми нешто много учинили а колико је уствари то мало од оног што смо могли, требали, морали. Погрешили смо, мислили смо да је то што смо чинили велико, потрудимо се да сада ту грешку исправимо, да је више не понављамо. Љубав ка Отаџбини не може и не сме имати границе, чим је ограничавамо значи да није искрена. Таква љубав је уствари само онолика колико сматрамо да ће нама лично користити.

                   То је онда управо она „љубав“ какву данашњи властодршци показују ка Србији. Она је таква јер они немају вере и не знају шта је Отаџбина. Желимо ли заиста да будемо као они? Продали су своје душе за материјално, тог момента Отаџбина је отишла из њихових срца. То је само доказ да кад вера напусти ум и душу остаје име и презиме. Све оно друго што нас чини потомком оних правих Срба нестаје. На срећу Србија ће увек имати оне поносне синове који неће дозволити да часно српско име избледи. Колико год да се запад труди да нас у томе онемогући рађаче и даље српске мајке Обилиће, Југовиће, Вајагиће, Синђелиће … Наставиће они да нас убијају, зраче, трују али не могу никад уништити млеко којим ће српске мајке и даље  дојити нову српчад.

                    Данас јасно осећамо да нам кичма једва трпи терет, приметили смо да нас врат све више боли. Погледамо ли мало боље видећемо да нас је запад притисао из све снаге. Наравно да то није добро, да то није оно што желимо, оно што смемо да дозволимо. Запитајмо се онда како је до тога дошло. Како су успели да нам искриве врат да нам савију кичму? Помогли су им домаћи издајници? Јесу, али ни тада не би то они могли без наше помоћи. Савили смо се сами, дозволили смо својом неопрезношћу да нам се као омча окаче око врата, да нам их као самар поставе на кичму.

                    Време је да ту омчу скинемо, да тај самар стресемо са себе. Пре него што се омча још јаче стегне око нашег врата, пре него нам на кичму додају још терета. Исправимо се што пре ходајмо онако како смо ходали и вековима уназад. Не дозволимо више никад да се крећемо погнути. Погнути можемо само бити плен оним зверима којих је запад пун. Оним хијенама које само чекају да жртва покаже неку слабост. Сигурно је да и Србин као и сваки човек има слабости. Тако је све док своју душу не испуни светосављем, тада врлине надјачају све његове евентуалне мане. Зато никад нисмо и нећемо дозволити да будемо нечија ловина, нечије слуге или робови. Нисмо ми њих побеђивали снагом већ вером, то је оно чега се они плаше. Управо је то оно мало што нам неки пут фали да би заиста могли много.

                  Никад немојмо престати да се осмехујемо, никад немојмо престати да верујемо.  Ако веру и осмех будемо успели да задржимо живот ће нас наградити и показати да смо били у праву што смо то чинили. Када помислимо да је тешко, када нисмо сигурни како даље тада морамо да у душу вратимо веру. Успемо ли више неће бити недоумица. Схватићемо да нисмо знали како даље, да нам се чинило тешко само зато што смо се на тренутак одрекли свог непробојног штита, свог светосавља.

Ко удара тако позно (Свети Сава)

Ко удара тако позно у дубину ноћног мира
На капији затвореној светогорског манастира?
„Већ је прошло тавно вече, и нема се поноћ хвата,
Седи оци, калуђери, отвор’те ми тешка врата.

 

Светлости ми душа хоће, а одмора слабе ноге,
Клонуло је моје тело, уморне су моје ноге –
Ал’ је крепка воља моја, што ме ноћас вама води,
Да посветим живот роду, O
таџбини и слободи.

Презрео сам царске дворе, царску круну и порфиру,
И сад ево светлост тражим у скромноме манастиру.
Отвор’те ми,
часни оци, манастирска тешка врата,
И примите царског сина ко најмлађег свога брата…“

 

Зашкрипаше тешка врата, а над њима сова прну
И с крештањем разви крила и склони се у ноћ црну.
А на прагу храма светог, где се Божје име слави,
Са буктињом упаљеном, настојник се отац јави.

Он буктињу горе диже, изнад своје главе свете,
И угледа, чудећи се, безазлено босо дете.
Високо му бледо чело, помршене густе власи,
Али чело узвишено, божанствена мудрост краси.
За руку га старац узе, пољуби му чело бледо,
А кроз сузе прошапута: „Примамо те, мило чедо“.

 

* * *

Векови су прохујали, од чудесне оне ноћи,-
Векови су прохујали и многи ће јоште проћи –
Ал’ то дете јоште живи, јер његова живи слава,
Јер то дете беше Растко, син Немањин, Свети Сава.

                                                                                        Војислав Илић

Запад обожава да се игра са људима дајући им привидну слободу. Нудећи им некакав лажни избор да ли ће се кретати лево или десно. Да би нас што више увукли у своју замку и политички живот су претворили у некакву „левицу“ и „десницу“. У сваком слућају ко год да упадне у ту замку кретаће се лево-десно ни неприметивши да је све време на истом месту, само мењају слику на екрану испред њега. Када у том лажном и бесциљном кретању лево десно буде сумирао свој живот увидеће да је сво време тапкао у месту, узалудно га потрошивши.

                        Светосавац зна да кретање не може бити ограничено на лево-десно оно може бити напред или назад, горе или доле… Прави Србин има само један пут, он увек води горе увек иде напред. Тај пут је пут вере и љубави ка народу и Отаџбини. Они који воле своју мајку Србију, свој народ, они чије су душе испуњене вером не могу се делити на некакве леве и десне. Они су увек једно, они имају исти пут, исти циљ. Такви Срби сигурно неће губити време на некакво лево-десно, не они ће наставити путем својих предака право напред покушавши да својом вером и делима стигну горе. Само такви Срби могу оставити своју Отаџбину поносном а своје потомке срећним.

                  У прошлости смо показали да знамо да водимо битке, да умемо да добијамо ратове, да смо ми они који односе највеће и најзначајније победе. Без обзира на славу које су нам победе доносиле никада светосавци нису сматрали да је то највећа вредност. Највећа снага светосавца је увек била да снагом свог духа непријатељу одагна и помисао да нас нападне. Српска снага је одувек била у православљу. Онда када смо против себе имали оне који од зла у својој души нису могли ништа друго да виде, морали смо да се бранимо. Тада смо односили победе на бојном пољу, показујући када је душа испуњена вером колику снагу имамо. На те битке и ратове српски народ је поносан јер их је увек водио храбро и часно, али и тужан зашто је до њих морало да дође.

                         У животу постоје многи тренуци који нас испуњавају срећом. Много је момената који човека прожимају оним искреним задовољством и лепотом живота. Ствари и догађаји који човеку доносе радост у срце, разликоваће се само по интезитету којим су то чинили. Нажалост живот је саткан и од оних других тренутака који нам сигурно нису драги и чине нас тужним на моменте и несрећним. Наше је да прихватимо живот и да верујемо у њега, знајући да је саткан и од оних лепих као и ружних момената. Живот морамо провести у оптимизму и радости чекајући оне лепе тренутке испред нас а не у страху и ишчекивању оних пролазних тужних момената.

                         Не заборавимо да постоји оно нешто што нам увек уноси срећу у душу. Нешто што никад не смемо сметнути са ума а добили смо га самим рођењем. Постоји разлог који нам мора унети сталан спокој у душу па и онда када нас неке друге ствари учине за тренутак несрећним. Наша душа мора бити испуњена срећом јер имамо Отаџбину и веру на коју би свако био поносан, коју би свако пожелео. Када се осети та права љубав ка узвишеним циљевима ништа више таквом срцу не може одузети срећу. Не смемо се зато предати западним лажима, не смемо душу упрљати грабећи ка материјалном. Не смемо изгубити оног српског хероја у себи који је увек знао да себе безрезервно да за своју веру, свој народ и Отаџбину. Никад не калкулишући да ли је то много или мало.

                       „У богатству мисли, како ћеш с достојанством сносити сиромаштину. У срећи мисли како ћеш с достојанством сносити несрећу. Када те људи хвале мисли, како ћеш с достојанством сносити њихове поруге. А целог живота мисли, како ћеш с достојанством умрети.“

                                                                                                              

Свети владика Николај Велимировић

                   Када се Отаџбина воли свим срцем када је душа потпуно испуњена вером можемо бити сигурни у то да смо живот провели достојанствено. Живећи тако сигурно смо дали све што смо могли, а онда то није ни много ни мало већ тачно онолико колико је и требало. Покажимо да смо достојни својих предака не дозволимо западу да нас претвори у „нешто“ већ их подсетимо да смо за разлику од њих увек били неко.

Прочитај без интернета:
124 гласa