Природан је страх оних који се налазе на вјетрометини између већ ишчезле младости и пузајуће старости. Чим мало потамни звјездано небо, а гравитација земље постане јача, затетура човјек, ослаби и изгуби компас. У тај процијеп се по правилу упада, али је нашим родитељима, чини се, било све некако смутније, неизвјесније. Таман што су стргли ланце зарђале, али регуларизоване диктатуре, шчепало их је ово токсично једињење камора-трилера и голооточког хард-кора. Олуја разулареног капитализма је годинама наносила рушевине Берлинског зида и затрпавала „губитнике транзиције“. Нису сви посустали, неки још мрдају, пружају отпор, али је, ипак, већина увенула. Рефлекс пословично наивног оптимизма каже: није баш све тако сиво! Па, и није. У ограђеном дијелу симулакрума шљаште ружичасте ДПС бубашвабе, политички коректно кодиране као ”чланови” и ”симпатизери”. То су они што попуњавају шалтере и канцеларије, исијавају контролисану радост на предизборним спотовима, убацају заокружене листиће у гласачке кутије… Да, то је оно шишњарско братство којем се комплетан интелектуални и идеолошки ”софтвер” мијења на конгресима. Заправо, мртва природа Ђукановићевог феудалног ријалитија.

Ако и постоји неко објашњење за онемоћале родитеље, шта је са њихом дјецом? Анемични, безнадежни, без оне природне ”грмљавине крви”? Мрачни. Ужасава и забрињава епидемија младих, безмудих пластиканера. Каква је ово генерација ”раних лешева”, како рече један врли пријатељ? Из којег ДНК буџака су долутали? Чиме се могу повезати они дивни, сурови гиганти наше историје што су племенитим тројством срца, ума и мача чували и градили слободу и ови депилирани, дрхтави мишеви? Којом се историјском алхемијом дошло од оних који су упркос застрашујућим статистикама надмоћи својих непријатеља, вјеровали и освојили ”што бити не може” до ових којима ”идеали” висе на полицама бутика и супермаркета? И којима свака ”идеја” има материјално исходиште у канализационом систему.

Тако млади, а тако огрезли у циничној, црвљивој саможивости. Уоквирени дневним подтрпезним рачуницама, плутају у животу као немушти, бескарактерни паразити. Силно се изненаде кад им измјестите било које животно питање ван сирове кост-бенефит рачунице. На примјер, ово актуелно, вулгарно и силом наметнуто питање придруживања НАТО убицама.

Чим се неко сурва у понор бављења односом штете и користи од учлањења у НАТО, већ је у предворју губилишта душе. Ако је већ није изгубио. Лако се склизне у ту бездушну студен, јер већ одавно ништа не свијетли у мраку. Блиједе, нестају стари орјентири, оне фине, свјелтлуцаве честице наслеђа и морала. Измијешале су се са оловом и књишком прашином. Друштвом се заразно шири синтетички опијум шопинг центара.

Нитковски бувљак режима и грант стриптизета гребуцка по вратима НАТО убица. Пузе, лижу и гамижу. Даноноћно. У првим редовима тог гмизавог похода је режимска ситнина, док из позадине вокални темпо диктира НАТО грантовски госпел. И док их Велики Убица са подсмјехом постројава, Мефисто му дошаптава нове услове. Тражи да се крвљу наше, убијене дјеце потпише Молба за пријем. На мосту у Мурину. Да се призна Великом Убици статус умјетника, а његове прошле и будуће жртве као ”умјетнички колатерал”.

То је мефистовски обрт: умјесто да упути ријечи кајања, Велики Убица чека да га та обездушена фукара, у наше име, јавно замоли за ОПРОСТ што нам је убио дјецу. Управо се ту налазе још једна ”скривена врата” за разумијевање наше туробне стварности.

Наиме, језгро власти и добар дио представника јавног живота твори пронацистички антисрпски круг. То што су на муринском мосту погинула српска дјеца, за ту монструозну галерију значи да су то биле жртве “друге стране”, дјеца ”окупатора”. Стога, њих то не обавезује, не занима, нити би икад затражили да се Велики Убица, макар формално извини. Не показују ни зрно оне опште људске саосјећајности, сем утренираног, зашећереног фразирања о пијетету за све жртве рата. Чак и кад толико искажу, услиједи оно непостојано ”али”, иза кога, по правилу, рецитују увредљиву пропагандистичку тираду којом легитимишу злочиначко НАТО бомбардовање. А управо су они, недавно, фанатично догматски одбијали било какав дијалог са сваким ко је у тумачењу злочина у редакцији ”Шарли ебдо” покушао да употреби неупоредиво разложније ”али” за своје виђење те трагедије.

Данас, српска и албанска дјеца умиру од високе концентрације уранијумске прашине коју је посијао НАТО 1999. Ових дана гину либијска, сиријска, палестинска, ирачка,  украјинска и руска дјеца, у ратовима које је осмислио, подстакао и које одржава НАТО. Из војних база Европе и САД, хуманоидни терминатори убијају дроновима људе на другом крају свијета. НАТО оперативци from Virginia, with love, џојстиком лове и стријељају живахну ”непријатељску” дјецу. Само од 2004. године, Сједињене државе су извршиле 420 напада дроном у Пакистану. Од тога је преко 371 у мандату нобеловца, авај, Обаме. У истом периоду, убијено је преко 180 дјеце, а укупан број жртава се приближава 4000.

Наивност, као ни глупост, ником не може ником служити као изговор. Ко је год прихватио ону малоумну причу о ”реформама” које треба спровести како би се задовољили наводни НАТО ”стандарди” значи да се свјесно покрива димном, реторичком завјесом за лицемјере. Знају одлично ти, освијешћени лицемјери, да тамо гдје су кренули влада апсолутно један вриједносни стандард – интерес Великог Убице. А мјерна јединица његовог интереса су људски животи. Дакле, исправно питање је – ко је следећи, односно чија су дјеца на планираном ”менију” Великог Убице? Руска, то је очигледно. Иранска, корејска, кинеска, индијска… Или можда опет српска, ”окупаторска”?

30 гласовa