Србин никад није био у недоумици који је прави пут. На раскршћима је био небројено пута, али је увек знао да препозна прави пут. Онај којим је једино вредно ићи, онај којим је Србин увек и ходио. Не може се избројати колико су му пута, представљајући се као пријатељи, разни западни емисари постављали препреке, замке, погрешне путоказе, не дајући му мира у покушајима да га зауставе. Покушавали су свим средствима да га скрену са пута којим вековима корача, гурајући га на њихов пут странпутице. Најважније је да никакво убеђивање, преваре и присила нису натерале светосавца да крене погрешним путем. Србин је увек знао свој пут.

Србиново срце, та чиста светосавска душа, знајући да препозна истину, увек је била на истом путу, оном којим корачају само хероји. Тај пут је Србину увек доносио веру, слободу и правду, увек остављао часну прошлост и гарантовао будућност. Нажалост, доносио је и непријатеље, јер они који нису ишли стазама Христољубља нису могли да сакрију мржњу према онима који нису одустајали од тог пута. Онај ко веру носи као запис у себи не може да погреши, не може да скрене странпутицом. Србин је тај запис наследио од предака својих, који су га својим костима, крвљу и душом исписали.

Тај запис никад није дозвољавао светосавцу да укаља своју част, да погази своје претке, да се одрекне своје вере, није дозвољавао никад да одступи од истине. Потпуно је онда јасно зашто Србин има непријатеље, а још је јасније ко су они, какве су им душе, који су им циљеви и куда води њихов пут. А њихов пут недвосмислено води у нова страдања, у глад, ратовања, у погроме и црнину. Тај мрачни пут са задахом лажи и преваре и мирисом новца је пут без части и морала. То је пут којим не корачају витезови. Тим погрешним стазама живота отишли су они који нису имали вере, они без снаге, они чије мисли нису испуњене љубављу, надом, истином и правдом.

Да би неко ишао било куда мора прво да зна шта жели. Кроз Србина тече крв његових предака, а они су знали шта желе. Зато светосавац и данас зна и шта жели и како то да оствари. Светосавац нема дилему шта жели, нема сумњу у свој пут, а не заборављајући лекције из своје прошлости зна и са ким, и куда, и како. Знати шта желимо сигуран је пут да то и остваримо. Наравно да то неће бити лако, сваки пут када кренемо да остварујемо своје снове појаве се западни душебрижници који се труде да не успемо на свом путу. Увек изнова нам постављају нове лажне путоказе и све друго што могу да смисле покушавајући да нас одврате или бар скрену са нашег пута. Оно што нам ипак улива наду и сигурност, иако вековима покушавају да нас зауставе не бирајући средства, јесте да никад до сада у томе нису успели. Никад нису, па неће ни сада.

МИРИШУ ВЕКОВИ…

Миришу векови

На сеобе, на ропство,

На задах крви и смрти,

Зулуме и хареме

Спаљене цркве и ту грађене џамије…

Ко` да су женске хаљине…

На данак у крви…

На божур,

Што Косовом пољем цвета

Где после битке оста

Уместо витезова и јунака

Унакажена, огромна,

Крвава хрпа људског меса…

Миришу векови

На страдања,

На глад и ратовања,

На вековне борбе за слободу

На црвене реке,

Које су крв српску

Претварале у воду…

У небројеним

Борбама за слободу…

Миришу векови

На мутну Марицу и крваву Дрину,

Гробља у кршу и леду…

На море које поста

ПЛАВА ГРОБНИЦА српскоме роду,

Јунацима који се борише за нашу слободу…

На куле што су грађене

Од костију и лобања људских…

На „бајку“ са реком крви,

На стрељање ђака,

На Сремски фронт где младост оста…

На спаљена села, ливаде и шуме

На погроме и црнину…

На бомбе што су људе, градове, села и стоку

Претварале у прашину…

Миришу векови

На народ који се

Костима, крвљу и душом

Изборио за слободу…

Миришу векови на понос

На дивљење целог света

Што Србију је у Великом рату

Храброшћу, јунаштвом и чашћу

Бранила чак и ђачка чета..

А потом дођоше они

Који се Бога не боје,

Да стрељају, суде, киње и муче

Уморне ратнике…

ХЕРОЈЕ…

Зар може и сме

Човек да заборави

Јасеновац …

И клање …

И бацање у јаме…

Миришу векови

На мирис и боју новца

На задах власти,

На људе без имало части,

На лопове и убице…

А плаћени пси рата

Куцају на наша врата…

Људи без части

Људи без морала

Уводе на мала врата

Неке странце

Американце, Шпанце, Порториканце…

Турке, Алије и Сулејмане…

Кидају ову земљу,

Продају, арче…

Распродају парче по парче

Бацају бесним псима

Да је по ђубришту развлаче…

О, како су јадни

Ти који хоће да нас претворе у странце,

И нас и јунаке који су зубима

Кидали ропствa ланце…

Све нас, ОНИ желе на

ђубриште историје да баце…

Мирис векова…

Попримио је боју и мирис новца…

Јаучу гласно, језиво

Мученици који су ћутали

Када су их злотвори

Набијали на колце…

Мирис векова исчезава,

Полако нестаје и нада;

Вео заборава

На славну, крваву прошлост

Лагано, лагано пада…

Наказе, марионете, убице,

Улизице, полтрони,

Кукавице…

Заборавише браћу, очеве, деде…

Продају кости предака

За шаку жутог злата…

Америма…Кинезима…Енглезима…

Свима који хоће да плате…

„А Америка је моћна и јака

Она се не плаши сила мрака…“

Они што распродају земљу,

Прошлост, светиње, гробове и јаме

Они што су жељни новца,

Моћи и славе…

Они не хају за тебе и мене

И није их брига за људске главе

Они не желе да знају

Да нова сенка ропства

Која нам замку спрема

Ћути, чека и дрема…

 Аутор : Јована – Луна

Свако бира свој пут, и баш зато свако и одговара за своја дела на том путу. Како год да „миришу векови“, Србин неће дозволити да се стиди својих дела. Србин у вековима иза себе није остављао дела којих би се стидео. Вековима уназад борба траје, поколењима уназад Запад покушава да нас саплете и баци на ђубриште историје. Част и морал за њих су непознати термини, и зато Србима те вредности не могу да опросте. Нажалост успели су неке лаковерне међу нама да купе и заведу, да намаме мирисом новца. То не треба да нас мучи, то не сме да нас збуни. Они који нису издржали на правом путу нису ни вредни тог пута. Немамо потребе да им објашњавамо да су на погрешном путу, сада је за то касно, упрљали су душе. Важније је да ми остали издржимо и не дозволимо да посрнемо.

Истина је оно чега се највише плаше они који живе погрешно, они који иду странпутицом. Зато, и ако је наш пут тежак треба да будемо поносни на њега. Тежина тог пута нам не дозвољава да идемо брзо напред, али то је само зато што Бог испитује нашу истрајност и искреност вере. Покажемо ли да верујемо и да смо истрајни на свом путу, појавиће се и рука која ће нас повући напред. Не смемо стајати и чекати да Бог казни друге зато што су лоши а да ми при томе ништа не чинимо. Наше нечињење би нас само изједначило са њима, а не одвојило од њих. Када ми покажемо веру и снагу пут ће се отворити, а они који заслужују биће кажњени. Уосталом, зар већ није довољна казна то што су на погрешном путу.

Свет је увек био подељен, вековима се дели на лаж и истину, на правду и неправду, на добро и зло… Припадати једној или другој страни увек је била ствар одлуке, ствар части. Чиста душа и храбро срце у тим одлукама никад нису имали дилему. Знали су да би највећи грех био управо то да, иако смо могли сами да одлучимо, донесемо погрешну одлуку. Зар то не би био доказ кукавичлука, зар смемо да скренемо са пута предака и одрекнемо се себе? Сигурно је да међу правим Србима нема дилеме којим путем да се корача. Онај прави светосавац зна за разлику тог подељеног света, а они којима она није јасна можемо још само да покушамо да помогнемо објашњењем које је дао старац Пајсије:

gerpais

„ …из искуства знам да су људи подељени у две категорије. Трећа категорија не постоји. Људи припадају или једној или другој. Први подсећају на муву. Главна особина муве је да њу привлачи нечистоћа. Када се, на пример, мува нађе у башти пуној цвећа прекрасног мириса, она га неће ни приметити и зауставиће се на некој нечистоћи коју нађе на земљи. Почеће да кружи унаоколо и осетиће се сасвим лагодно у смраду. Ако би мува могла да говори, а ви у башти затражили да вам покаже ружу, одговорила би: „Ја уопште не знам како ружа изгледа. Знам само где да нађем ђубре, тоалете и блато“. Постоје људи који подсећају на муву. Људи који припадају овој категорији навикли су да мисле негативно и у животу увек траже лоше стране, ниподаштавајући и одбијајући присуство добра. Друга категорија су они који подсећају на пчелу, чија је главна особина да увек трага за нечим слатким и пријатним да би на њега слетела. Када би се пчела нашла у соби препуној нечистоће, са комадићем бомбоне у углу, она би занемарила сву ону нечистоћу и слетела на бонбону. Када бисте од пчеле затражили да вам покаже где се налази баштенско ђубре, одговорила би: „Не знам. Могу ти рећи само где да нађеш цвеће, сласт, мед и шећер“. Она зна само за добре ствари у животу, док су јој оне рђаве непознате. То је друга категорија људи која има позитивне мисли и види само добру страну ствари. Они се увек труде да прикрију зло како би заштитили ближње; напротив, људи прве категорије се труде да изложе зло и да га изнесу на површину…“

 

Зато муве треба оставити у њиховој природној средини, и кренути својим путем, оним којим су се кретали и наши стари. Србин врло јасно зна смисао живота, ми знамо пут. Не јури светосавац никад за оним што се не стиже, за мирисом моћи и новца, за оним што нема духовних вредности. Неће православна душа никад бирати пут којим се иде пузећи, она не зна тако да се креће. Увек ће Србин бирати пут којим се корача право, пут који ће оставити траг којег се потомци неће стидети. Увек ће Србин корачати тако да сваког може гледати у очи.

Пут не можемо прећи без борбе. Борба траје, и морамо знати да је не можемо водити само уснама. Само речима које изговарамо. Речи јесу потребне и добре када су искрене. Али ако желимо да успешно окончамо пут, да у борби са западним мувама победимо, морамо урадити више од померања усана, од по неке изговорене речи. Морамо имати чисте и искрене душе које су увек спремне и за дела у складу са мислима и изговореним речима. Онда када су нам дела вођена искреном и чистом душом, не постоји немогуће, не постоји пут који нећемо прећи. Такво срце и његова дела ништа не може зауставити, питање је само времена када ће наступити коначна победа.

Не смемо никад да сумњамо у своје срце, у свој пут. Мора да нас кроз живот води сазнање да, док год смо ишли путем којим нас је повео свети Сава, отварала су нам се врата наде и будућности. Том путу требало би сви да стреме, јер је то једини начин да човек иза себе остави нешто вредно помена. То је једини начин да његови потомци остану поносни, да имају наду, да воде живот који има будућност.

Волети своју Отаџбину, волети свој народ, не може се само речима, већ једино и искључиво делима која прате изговорено. Нема оправдања за нечињење, јер најсигурнији начин да се не успе на свом путу јесте да то ни не покушамо. Сигуран начин да не контролишемо своју судбину и да будућност остане неостварен сан јесте да препустимо да други о њој одлучују. Начин да не будемо сами ковачи своје судбине јесте да сами станемо на наковањ Запада и препустимо се њиховом чекићу зла. То је оно што би Запад највише обрадовало, то је пут којим би ЕУропа волела да кренемо, то је правац на који нас усмерава НАТО.

Али то није оно што ће Србин да изабере, то није пут којим ће светосавац да се креће. То православна душа, она која је увек живела по кодексу витезова неће допустити. Мораћемо да их разочарамо и њихову жељу оставимо неостварену. Мораћемо поново да их подсетимо као и много пута до сада, и поново покажемо да страх од тога, да ако Србин покуша сигурно ће и успети, није случајан. Зато покушајмо, кренимо путем који наша Отаџбина од нас и очекује и претворимо га у стварност. Престанимо да сумњамо, за то немамо разлога. Разочарајмо поново непријатеље, покушајмо и вратимо у своје животе: веру, наду, љубав, срећу, будућност и правду.

274 гласa